Autoritet znanja

Postaviš i - ne misliš. Ova parafraza jedne od reklama, mogla bi biti i zajednički slogan kojim se u sezoni „leto-zima” 2008. rukovodio Košarkaški, a i Fudbalski savez Srbije do odluka koje su im život značile. Ovi prvi, koji već imaju svoju „kuću” na beogradskom Crvenom krstu, za selektora reprezentacije i šefa svih nacionalnih selekcija izabrali su Dušana Ivkovića, ovi drugi, koji se tek kuće, brigu o A selekciji poverili su Radomiru Antiću. I, ma koliko se na to ljutili ljudi iz pomenutih sportskih foruma, za to nije bila potrebna posebna pamet. Nisu tu nikakvu bitnu ulogu odigrale ni, inače neumoljive i svuda presudne pare, niti bilo kakav oblik „strateškog” planiranja. Dolazak pomenutih ljudi na radna mesta, koliko u narodu popularna, toliko i „samoubilačka”, bila je samo stvar njihove dobre volje. I odluke, koja je u trenutku donošenja sa strane izgledala mnogo više kao kockarska, nego što izgleda danas. Uostalom, i njihova ustoličenja pratila je mnogo manja euforija u javnosti nego što je to kod nas normalno, već po prvim potezima obojice lagano su se u sferu „sveznalica” kad je sport u pitanju, a fudbal i košarka u Srbiji uglavnom popunjavaju značenje tog pojma, uselili sumnjičavost, klubaštvo, zlonamernost i nihilizam. Videlo se to dobro po vox populi reakcijama koje u 21. veku budu zabeležene po internet-forumima, a u audio izdanju po kafanama i javnom prevozu. Antić je vrlo brzo bio „penzioner koji i nema više gde”, „bivši trener koji četiri godine planduje na Zlatiboru”, „stručnjak za neko prošlo vreme”. „trener sa prevaziđenim shvatanjem igre”. Ivkovićevo shvatanje bilo je podjednako „prevaziđeno”, kako je pet godina stariji od Antića zavredio je i da je „vredan svakog poštovanja za ono pre, ali je prestar i pomalo senilan”, da „ni sa CSKA i njihovih 50 miliona dolara budžeta ne može da bude prvak Evrope”, da „njegove ekipe igraju isto kao pre 20 godina, dosadno i predvidljivo”. Obojici su, doduše, pripisivane tri iste stvari: da su prihvatili posao zbog „lične promocije”, zato „što više nigde ne mogu da uzmu pare”, i još - da su „grobari” (čitaj: navijači Partizana). Iako izgleda besmisleno demantovati ono što je vreme sačinjeno od rezultata već uradilo, makar ove poslednje tri zamerke zaslužuju blagi osvrt. Naime, činjenica je da bankovni saldo obojice, njihove godine i njihovi rezultati nedvosmisleno govore da im bilo kakvo „zarađivanje” nije ni najmanje neophodno, da im stres svakako nije preporučljiv i da je „zdrav razum” svakako bio protiv takve odluke. Šta je to onda „dvojac kormilara” nagnalo da se prihvate rabote u kojoj si kad-tad „pokojnik”, a „pukovnik” kratko ili nikako. Bez obzira na razumljivo različite i lične i profesionalne priče, Ivković i Antić kao prvi, u stvari jedini, i de facto presudni razlog naveli su isto - želju i volju da pomognu kad je najteže. I tu se grubo gledano završavaju sve sličnosti njihovih motiva a otvaraju iste u objašnjenju njihovih „naknadnih” rezultata. „Čudotvorci”, „spasioci”, „mađioničari”, epiteti su koje su obojica letos i jesenas pridodali svojim imenima, kako u elektronskim i pisanim medijima, tako i u, u Srbiji uvek posebno važnoj, „alternativnoj javnosti”, nekad samo čaršijskoj, sada i virtuelnoj. Ivković je, treba li podsećati, sa selekcijom Srbije na Evropskom prvenstvu u Poljskoj osvojio srebrnu medalju, prvo odličje posle osam posnih i svakojakim skandalima krcatih godina, Antić je, znano je to svim građanima Srbije uz statističku grešku, na velika vrata odveo fudbalsku reprezentaciju na svetski samit dogodine u Južnoj Africi. Ivković je iza sebe ostavio Rusiju, Litvaniju, Francusku, Sloveniju, Hrvatsku… Antić, „iz prve ruke” Francuze, a „posredno” u baražu i Ruse, Ukrajince, Šveđane… Hrvati, Turci i Rumuni kao nacije koje su poslednju deceniju „po definiciji” bile mnogo ispred nas, Mundijal će gledati samo na televiziji. Previše je to i pojedinačno, a kamoli na gomili, i za onu većinu koja sasvim komforno misli da se čuda dešavaju. Samo tako, po sebi i za sebe. Od deset razloga za čuđenje, devet je neznanje - na ovom primeru se to kristalno jasno vidi. I Ivković i Antić su na mesta delovanja uneli: red, rad i disciplinu. Ovoj pomalo olinjaloj i od korišćenja izlizanoj oficirsko-redovskoj doskočici koja, ipak, u ovom slučaju dosta toga objašnjava treba dodati još samo jedno što su njih dvojica imali i od koje im se izabranici nisu mogli odbraniti - autoritet znanja. I Ivković i Antić su, bez ikakve sumnje, neuporedivo veće zvezde od svojih izabranika, bez obzira na to što su razlozi za to sasvim različiti. Ivković je, naime, bio prinuđen na smenu generacija, ili oni koji su sami sebe zvezdama zvali, dokazali su u nekoliko navrata da dokaza za to zapravo i nema. I utoliko je više, spolja gledano, i rizikovao: dušebrižnici su mu odmah po objavljivanju spiska igrača za EP u Poljskoj pod nos poturili „duplo jači tim” sastavljen mimo onih koje je on izabrao. Rizikovao je i time što se prvi put u karijeri vratio na mesto gde je već radio, iako ga u nekoliko navrata ranije na takvo kršenje sopstvenih principa nisu mogli naterati ni ponuđeni ugovori koji se ne odbijaju. Rizikovao je i što je na kraju karijere svoj oreol nepobedivosti i uspešnosti stavio na pot razmažene košarkaške javnosti koja misli da smo mi basket izmislili i da samo treba negde da se pojavimo, pa da ostalima učkur sam popušta. Rizikovao, sa strane gledano. Antićeva „minska polja” bila su donekle drugačija. Ponudu da bude selektor prihvatio je, kako je prebrojano po onome što se objavljivalo u medijima, tek iz trećeg navrata, što mu je zalepilo etiketu „ziheraša” i nekog ko se „femka”. Bez obzira na to što on tvrdi da prethodne ponude nisu bile dovoljno ozbiljne. Svi njegovi „spiskovi”, ma koja utakmica da je bila u pitanju, bili su dubinski „analizirani”, secirani i premeravani po uvreženim „srpskim” kriterijumima, decenijama potvrđivanim: da li su pozvani prugasti u boji ili crno-beli, ko koga menadžerski zastupa, ko se gde i kako ugradio, koga treba „ugojiti” za prodaju… Imao je manje vremena od Ivkovića za drastične rezove, ali očigledno i manje potrebe za tim. Rizikovao je pozivanjem igrača koji nisu igrali u svojim klubovima, koji klubove nisu ni imali, stavljanjem u tim golgetera koji ne daju golove, „zaboravljenih” i „samo po njemu” značajnih. Rizikovao je i kad je na početku rekao da po kvalitetu igrača i fudbalskoj tradiciji moramo da se plasiramo na Mundijal. Rizikovao, sa strane gledano. Sa strane gledano, takođe, ni Ivkoviću ni Antiću, posao koji trenutno rade, ni najmanje nije trebao. Čak i argument „stalnog” ili „finalnog” dokazivanja ne može promeniti takav utisak. Razloge za takve njihove odluke, na opšte zadovoljstvo kako je vreme pokazalo, treba tražiti samo na dva mesta. Prvi je, de facto, patriotizam, u onom, ako se iko seća, pravom, neokaljanom i nedeformisanom značenju. Dakle, dati sve od sebe tamo gde si najbolji, gde najviše možeš da pružiš, u premeravanju sa drugima po pravilima igre, pokazati koliko si ili nisi dobar, u oblasti gde je mnogo teže poraze pretvarati u pobede. Antić je, takođe, veća zvezda od svih svojih izabranika, bez obzira na milionske ugovore koje mnogi od njih imaju. I to nije nikakvo vraćanje „kulta reprezentacije”, bez obzira na to kako se mnogima, pa i čelnicima Saveza ta floskula činila najadekvatnijom za medijsku eksploataciju. Jer ona sama po sebi ne znači ništa, u fudbalu, jer tako nečeg nikad nije bilo, u košarci - jer se „ono” što donosi uspeh zove sasvim drugačije. Ivković i Antić, svako na svoj način, doneli su sa sobom i u nacionalne selekcije uneli, pored autoriteta, znanja, i već pomenutog „autoriteta znanja”, nešto na ovom podneblju izuzetno potcenjeno, a to je - vizija. I nešto još manje kurentno sad i ovde - potpunu autonomiju u obavljanju posla i isto takvu odgovornost za rezultate. Bez kompromisa i alibija, koje takvi kompromisi rađaju. Radomir Antić je onomad, pre nekih šest godina, na pola sezone sa upravo takva dva zahteva, takođe posle trenerske pauze od nekoliko godina, preuzeo tada posrnulu Barselonu i bez alibija rekao da je taj tim sposoban da uzme Ligu šampiona. Isti Radomir, ne koristeći hlad euforije posle „kao pobede” nad Francuskom i pobede nad Rumunijom, izjavio je da on igrače nije naučio da igraju fudbal, niti je to moguće. On im je samo dao do znanja gde su došli, zašto, i da mogu kad hoće. Te da zajedno vrede mnogo više nego što je zbir pojedinačnih vrednosti. Prost račun, dozlaboga komplikovano „izvođenje”. Ivković je kontaktirao sve koji su mogli da konkurišu za reprezentaciju, svima otvoreno rekao koji su njegovi zahtevi, kako se kod njega radi i da na EP u Poljskoj mogu putovati samo oni koji dođu na pripreme na dan kad one počinju. Samo tako i nikako drugačije, pa ni srpski drugačije. I da je igrati za nacionalnu selekciju pre svega čast, potom i obaveza, ali pre svega posao na dobrovoljnoj bazi - ako nema volje i želje, nema ni ćara i fajde, kako je to u poslednje vreme „povređenim”, „umornim” i „zasićenim” igračima izgledalo. Ivković je već jednom ’95. kretao iz početka, tada zbog sankcija, i u Atini postao prvak Evrope. Ivković je, zbog „hemije” u ekipi i zbog vizije, jednom onomad i jednog Dražena Petrovića ostavio da, zbog opšteg dobra, sačeka sledeću šansu. „Znam, dakle možemo”, mogao bi biti slogan obojice, bez obzira na mnoge razlike među njima lično, u kontekstu u kojem rade, u vrsti i značaju izazova koji im predstoje. Ivković je još jednom prošao test velikog takmičenja, dokazao da je u takvim situacijama neprikosnoven, Antića tek očekuje izazov da pokaže kako njega „provalija” Mundijala neće progutati kao Miljanića, Santrača, Petkovića… Kotrljajuće kamenje već mu je ovih dana podmetnuto pod noge nedokazanom tvrdnjom da jednog igrača poziva u reprezentaciju samo zato što mu je njegov sin menadžer. Čekaće ga još mnogo toga sličnog, što je Ivković u više navrata već prevalio preko glave. Antić će izdržati, kad se prihvatio ovog posla, u viziji mu, sasvim sigurno, nisu bili samo ciljevi, nego i (ne)očekivana saplitanja. Tajna, magija, čudotvorstvo „spasilaca” srpskog fudbala i košarke, dakle, ne postoje. Deluje smešno lako, ali oni samo znaju šta rade, imaju realno postavljene ciljeve, način kako do njih mogu stići, i traže samo da oni koji su njihov izbor veruju u isto i daju od sebe, maker toliko kao i selektori. Stvari uglavnom nisu tako lake kao što izgledaju, ovde je drastično vidljivo. „Škorpije se u društvu koje se pokaže kao dostojno, neretko ispoljavaju kao autoritet, spontano i prirodno, bez namere da zaista vode. Zahvaljujući sposobnosti da proniknu u ljudsku psihologiju”. Tako kažu horoskopi za znak u kome su sasvim slučajno rođeni i Ivković i Antić, koji su sasvim namerno došli u poziciju da spasavaju košarku i fudbal, kako ko, ali sasvim slučajno u isto vreme. Sasvim namerno, svoj posao rade izuzetno dobro.