Život od igre i ljubavi

Avantura kao život. Ono što se moglo reći za njegovog starijeg kolegu Karla Bulića, može se, s valjanim razlozima, kazati i za njega. Avanturistički duh u njegovoj prirodi prožet je, pre svega, radoznalošću koja je druga reč za otvorenost prema ljudima i svetu. Tačno je primetio njegov prijatelj da je svoje biće nosio kao na dlanu. Ni traga zlobivosti u njegovom govoru, ni neodmerenosti, pogotovo grube, u njegovim postupcima. Iz optimizma je crpeo životnu energiju koja ga je držala i u poznom dobu, takoreći do poslednjih dana. Birao je vazda lepšu stranu života, ili bar nije pokazivao da lice okreće onoj drugoj. Soja Jovanović, s kojom će kroz godine biti u prisnoj umetničkoj i ljudskoj vezi, priznavala je da joj je među njenom “decom” iz Akademskog pozorišta, tih ranih četrdesetih, Bata najbliži, upravo sa svoje “večno detinje duše”.

Otmenosti se nije učio, poneo ju je iz požarevačke porodice imućnog trgovca koji je svog sina, verovatno, video u svakom drugom poslu, samo ne glumačkom. Pamte ga, iz njegovih ranih dana, kao uredno, razmaženo bogataško dete koje šofer kolima vozi u školu, a iza kola kaska fijaker da bi, ukoliko detetu pripadne muka, moglo preći u otvoreno vozilo. U životu se, međutim, nije ponašao razmaženo, izuzmu li se, možda, njegovi odnosi sa ženama, koji su ipak posebna priča. Kada je govorio da je smisao života u ljubavi, to nije bila banalna fraza; imao je, u tom pogledu, bogat i ispunjen smisao. Tu je njegova spremnost na avanturu bila najizraženija. Ulazi u beogradske legende njegova (melo)drama sa lepom brazilskom artistkinjom zbog koje će ostaviti sve poslove da bi je mesecima tražio po Kairu, docnije slučajno sreo u Solunu, pa najzad, opet slučajno, u Parizu. Sin jedinac je iz tog braka. U čestitki Radetu Markoviću, povodom dodele Dobričinog prstena, neće propustiti da svog dugogodišnjeg glumačkog kolegu i prijatelja podseti na jedan stari dug: “Ostao si mi dužan da me upoznaš sa devojkom mojih snova, Svetlanom, i to čekanje traje već pola veka.”

Ako je smisao života tražio u ljubavi, nalazio ga je, jednako, u igri. Da igrati znači živeti ili, obrnuto, da je živeti isto što i igrati, potvrđivao je od časa kada je stupio na scenu, u Akademskom pozorištu, pa maltene do svojih poslednjih dana, više od šezdeset godina. Igra je za njega bila i strast i radost. Uloge nije birao, one su birale njega. Ne pamti se da je odbio neki glumački zadatak, ma bila u pitanju sićušna epizoda. Reditelji tu njegovu osobinu nisu zloupotrebljavali, naprotiv: uzimali su ga upravo zato što su znali da je Batina epizoda onaj, koliko god naizgled mali, ali neophodan detalj na platnu jedne predstave ili jednog filma. Uloge nije brojao ili, bolje reći, nije stizao da ih broji. Nije, uostalom, ni u drugim stvarima voleo da svodi račune. Avanturista to sebi nije mogao da dopusti. Drugi su izračunali da je igrao u 147 (slovima: sto četrdeset sedam) filmova, prvi put u Nanovićevom “Čudotvornom maču”, 1950, poslednji put u prvencu Dragana Elčića “Ispred prve linije”, 2003. Koliko juče, iako ophrvan teškom bolešću, iz kreveta je poručivao da će doći na premijeru Šotrine “Pljačke Trećeg rajha”. I taj film je stigao da snimi.

Igrao je u Akademskom pozorištu, sa Oliverom i Radetom Markovićem, sa Mićom Tomićem, sa Đuzom Stojiljkovićem, sa glumcima s kojima će, kasnije, obeležiti “zlatno doba” Beogradskog dramskog pozorišta. U Beogradsko dramsko je dekretom prebačen iz Narodnog pozorišta. Primio je tu odluku, priznao je, sa suzama u očima, ali je vrlo brzo shvatio da je dekret bio dobri prst njegove glumačke sudbine. U Beogradskom dramskom je prošao kroz veliki repertoar: Polugan u Krležinom “Vučjaku”, Tuzenbah u Čehovljeve “Tri sestre”, Pop Ćira u Sremčevom “Pop Ćiri i pop Spiri”, Lari u Milerovoj “Uspomeni na dva ponedeljka”... Jerotije u Nušićevom “Sumnjivom licu”. Prvi put je Jerotija igrao u Akademskom pozorištu, kao dvadesetpetogodišnjak, sa Oliverom Marković kao Jerotijevom kćeri, Maricom. Jerotije je na jednom polu njegove karijere, na drugom je Estragon u čuvenoj predstavi Beketovog “Čekajući Godoa”.

Najveći deo svog glumačkog veka vezao je za Pozorište na Terazijama. Nezamenljiv u njegovim komedijama i mjuziklima, pripadao je gotovo svim beogradskim teatrima na čijim scenama je povremeno nastupao. Nije propustio ni Pozorištance “Puž”. Bio je neka vrsta glumačkog amblema televizijskih serija Radivoja-Lole Đukića i Novaka Novaka. U svim poslovima, pozorišnim, televizijskim, filmskim, nalazio je, bez prepreka, izravan sporazum sa publikom. To su, po pravilu, bili bliski susreti prve vrste.

Preminuo je 26. januara, dva dana posle 81. rođendana.