Olimpijada na Ist Riveru

Komplikovani odnosi u sedištu Ujedinjenih nacija neće postati nimalo jednostavniji sad kad je Savet bezbednosti, petnaestočlano telo koje se ima brinuti o svetskom miru, dobilo pet novih nestalnih članica, među kojima su i uvek interesantni Liban i Bosna i Hercegovina, čiji se izbor, bar na prvi pogled, doima pomalo iznenađujućim. Te dve države pobrale su i najveći deo pažnje posmatrača, ne preterano zbog zrelosti i uticaja koje će uneti u rasprave na drugom spratu svetloplavog oblakodera smeštenog na obali njujorškog Ist Rivera, već pre zbog neizvesnosti vezanih za unutrašnjopolitičke prilike i načina na koji će se lokalni institucionalni haos preneti na Savet bezbednosti UN. Među izabranima se, takođe, našao i Gabon i to svega nekoliko meseci posle kontroverznih izbora, na kojima je, na sveopšte zaprepašćenje, pobedio dugogodišnji diktator, ali i dve istinski ozbiljne države, Brazil i Nigerija, potencijalni kandidati za stalne članice Saveta bezbednosti, ukoliko se 192 svetske države ikada dogovore o reformama svetske organizacije. Prvi put posle dužeg niza godina, izbor pet novih članica protekao je više nego glatko, pre svega zbog činjenice da su protivkandidati, i u slučajevima kada ih je i bilo, odustali mnogo pre glasanja, a među aspirantima na mesto za okruglim stolom nije bilo spektakularno atraktivnih kandidata, kakvi su to u prošlosti bivali Venecuela ili Kuba. Samim tim i lobiranje za mesta u Savetu bezbednosti ove je godine bilo nekako bledunjavo, a ni sam čin glasanja, kratak i efikasan, nije izmamio ama baš nikakve komentare diplomata. Takva, savršena, procedura, mogla bi se na prvi pogled protumačiti kao vaskoliki konsenzus i potvrda da nove članice bez ikakve dileme zaslužuju mesto u najmoćnijem telu svetske organizacije. Cinici, pak, smatraju da je izborom Gabona, Bosne i Libana proces rešavanja ključnih svetskih problema, u naredne dve godine, definitivno izmešten iz NJujorka, pa će velike krize poput nuklearnih programa Irana i Severne Koreje, Avganistana, Sudana biti predmet rasprava na manje formalnim skupovima, dok će najveći među problemima, globalno zagrevanje, još neko vreme ostati po strani, bar dok se najveći igrači unutar Sjedinjenih Američkih Država ne dogovore da li olujčine crvene prašine, poput one koja je nedavno pogodila Australiju, predstavljaju istinski dokaz klimatskih promena, ili se radi o još jednoj marketinškoj podvali ljudi sklonih da veruju sopstvenim očima. Skeptici smatraju da izbor Bosne i Hercegovine u Savet bezbednosti predstavlja priličnu „kocku”, ukoliko se u obzir uzme činjenica da se ta država nalazi usred ozbiljne političke krize i rastućeg nepoverenja između tri glavne etničke grupe, Bošnjaka, Srba i Hrvata. Britanski ambasador pri UN DŽon Sojers, međutim smatra da će izbor BiH u najmoćnije telo svetske organizacije predstavljati stimulans za vlasti u toj državi, kao i da će ojačati autoritet tamošnjih vlasti. Novi raspored snaga mogao bi biti od ključnog značaja pred donošenje eventualnih odluka o Iranu, Severnoj Koreji, Sudanu, Međunarodnom krivičnom sudu, Avganistanu i Somaliji, a za Srbiju je, svakako, ohrabrujuće da ni jedna od pet novih članica nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. “Nestalno članstvo BiH u Savetu bezbednosti ima neprocenjiv značaj, a BiH će u toku dve godine biti među onim zemljama koje će odlučivati o svim najvažnijim pitanjima svetske politike“, rekao je ministar spoljnih poslova BiH Sven Alkalaj, odmah posle glasanja, navodeći silne dobre strane članstva u tom petnaestočlanom telu. „Naši stavovi i naš glas će se ćuti ne samo u zgradi UN-a u NJujorku, nego i šire. Uspešno obavljen mandat nestalne članice Saveta bezbednosti će ojačati imidž, ugled i uticaj BiH u svetu i otvoriti mnoga politička i ekonomska vrata koja bismo inače veoma teško otvarali“, rekao je Alkalaj. Bivši bosanski ambasador pri UN i član spoljnopolitičke inicijative BiH Mirza Kušljugić je izbor u Savet bezbednosti uporedio sa dobijanjem organizacije Olimpijskih igara. „Ako BiH i upola dobro realizuje članstvo u Savetu bezbednosti, kao što je učinila njena prestonica kada su joj poverene Zimske olimpijske igre, imaćemo razloga da budemo ponosni na diplomatiju”, smatra Kušljugić. BiH je dobila glasove 183 od ukupno 190 država koje su učestvovale u izboru novih članica najmoćnijeg tela svetske organizacije, dok je Liban dobio 180 glasova. Najviše glasova dobila je Nigerija, 186. Upravo stvari na koje Alkalaj najviše računa mogle bi se u kasnijem razvoju situacije pokazati kao najveće prepreke uspešnom nastupu diplomata iz BiH, pre svega jer se diplomati na Ist Riveru prilično dobro sećaju silnih problema sa kojima se delegacija te države susreće svaki put kada neki od zvaničnika treba da istupi pred Generalnom skupštinom, pošto su meseci priprema, kako se čini, nedovoljni da bi lideri tri naroda smeštena u dva entiteta uspeli da „ispeglaju” najobičniji govor. Nove države u Savet bezbednosti donose i nove nepoznanice vezane za raznorazne interese u Savetu bezbednosti, što bi, ovog puta, moglo predstavljati priličan problem za administraciju američkog predsednika Baraka Obame, koji na petnaestočlano telo računa kao jedno od glavnih oruđa rešavanja bar nekih od, doduše brojnih, gorućih svetskih pitanja. Osnovno pitanje predstavlja nepoznanica na koji će način Bosna i Liban prevazići unutrašnjopolitičke probleme i izmaći se od činjenice da se stanje u tim državama, redovno, pojavljuje kao tema rasprave u Savetu bezbednosti. Amerikancima će, od Nove godine, svakako laknuti kada vide leđa ambasadorima Vijetnama i Libije, ali će, istovremeno, izgubiti bezrezervnu podršku Kostarike i Burkine Faso, država koje su bez preteranog zapitkivanja podržavale inicijative Vašingtona. Umesto te dve malo i jednako toliko značajne države u najuticajnijem telu svetske organizacije naći će se Brazil i Nigerija, zemlje koje ozbiljno lobiraju za stalno članstvo u Savetu bezbednosti i oko čije ozbiljnosti u međunarodnoj politici nema preterano velikih dilema. Ipak, američki diplomati nalaze se pred ozbiljnim zadacima kada na red dođe ubeđivanje diplomata iz ovih država, pre svega jer se u prošlosti pokazalo da su takve države skeptične prema preuzimanju bilo kakvih drastičnih mera, poput, recimo sankcija, embarga na izvoz oružja ili zabrana putovanja zvaničnicima. Nigerija i Brazil će se, takođe, bez ikakve dileme, protiviti bilo kakvim oružanim intervencijama, što će, suštinski, Amerikancima iz ruku istrgnuti i ono malo argumenata u već dozlaboga jalovim pokušajima da se prekinu tragične krize u Sudanu ili Mijanmaru. Diplomati u UN, istovremeno, upozoravaju da je Nigerija članica čitave mase međunarodnih organizacija, čije će stavove odlučno braniti mnogo pre no što pristane na bilo kakav predlog Obamine administracije, bez obzira na bezbrojna jata belih golubova koje novi predsednik SAD poslednjih meseci pušta po svetu. Ta država će, kako stvari stoje, u Savetu bezbednosti zastupati interese Organizacije islamske konferencije, Pokreta nesvrstanih i, poput Brazila Grupe 77, tri organizacije čiji se ciljevi u izuzetno malom broju slučajeva podudaraju sa američkim. U takvom okruženju, od američke diplomatije može se očekivati ozbiljnije lobiranje, pre svega jer je Vašington do ove godine u svakom trenutku na raspolaganju imao sedam glasova, koliko je potrebno da bi se blokirala bilo kakva inicijativa u Saveti bezbednosti. Kako je pobrojao američki Savet za spoljnu politiku, SAD su u principu uvek mogle da računaju na glasove Francuske, Velike Britanije, Burkine Faso, Kostarike, Japana, Meksika i Ugande, dok su Hrvatska i Austrija često pratile tok misli diplomata iz Vašingtona. Zbog toga, ambasadorka SAD pri UN Sjuzan Rajs i njen pomoćnik Aleks Volf su svoje diplomatske veštine mogli bez većih smetnji da usmere ka ubeđivanju Rusije i Kine da ne zamašu vetom u zao čas. Naredne godine, američki diplomati imaće znatno više problema, jer će, u Britaniji, Francuskoj, Meksiku, Japanu i Ugandi, imati svega pet vernih pratilaca, uz četiri države koje će se nerado uopšte odlučiti za bilo kakvo glasanje kada su u pitanju problemi na Kosovu ili Iranu. Diplomati iz BiH, čiji će broj naglo buknuti kada njihova dimplomatija od 1. januara pređe na novi nivo angažmana u NJujorku, bez problema mogu da odu na godišnji odmor kada bude raspravljano o tim pitanjima, pre svega jer je teško i zamisliti zajednički stav Sarajeva i Banjaluke o pitanju Kosova, a još manje kada na red dođe vraćanje ratnog duga Irancima, koji su 1992. godine Armiji BiH poslali oko 2.000 dobrovoljaca iz redova Pasdarana. Vašingtonski Savet za spoljnu politiku je, odmah po izboru novih nestalnih članica, ocenio da će ulazak Bosne i Libana u Savet bezbednosti predstavljati i logističku i suštinsku noćnu moru za ciljeve američke spoljne politike, jer je BiH suočena sa unutrašnjim previranjem oko načina na koji će funkcionisati tripartitna vlast definisana Dejtonskim sporazumom. Serija butmirskih mini-Dejtona će pokazati u kojoj je meri međunarodna zajednica sposobna da pomogne rešavanje problema, u čijem je stvaranju, zahvaljujući prepotenciji i neznanju specijalnih predstavnika i sama poprilično kumovala. Ali BiH, svakako, nije najgora od sve dece na Ist Riveru, niti će to biti dok se na sastancima budu pojavljivali diplomati iz Libana, države koja pet meseci nakon izbora nije uspela da formira vladu i koja već godinama levitira iznad ivice ambisa građanskog rata. Suštinski dobrodušan narod, izmešanih religija, našao se u nesrećnom razvoju istorijskih okolnosti na raskršću zona interesa smrtnih neprijatelja, Arapa i Jevreja, pa je na najgori mogući način postao izlog uspeha međunarodnih diplomatskih inicijativa. U oba slučaja postavlja se ozbiljno pitanje ko će uopšte predstavljati BiH i Liban na sednicama Saveta bezbednosti, jer je, nekako, teško i zamisliti svetsku krizu o kojoj će Srbi, Hrvati i Bošnjaci imati zajedničko mišljenje, dok se takav nastup raznih grupa hrišćana i Hezbolaha može, bez preterivanja, nazvati naučnom fantastikom. Liban će, prema članu 27. poslovnika o radu Saveta bezbednosti biti prinuđen da se uzdrži od uključivanja u proces rešavanja problema u Libanu, pošto se tamošnja misija UN, poznata i kao UNIFIL, svaka tri meseca, po automatizmu, nađe na dnevnom redu najmoćnijeg tela svetske organizacije, a u slučajevima da neočekivano izbije kakav veći cirkus i češće. Istovremeno, vlasti u Bejrutu, ukoliko uopšte i postoje, imaće dodatnu obavežu da u delo sprovedu već postojeće silne rezolucije o južnom Libanu, uključujući obaveznu stabilizaciju stanja u tom regionu, kao i zahteve da se Hezbolah razoruža. Od svega toga, naravno, neće biti ništa, ali će se Liban suočiti sa dodatnom krizom onog trenutka kada pomisli da se uključi u raspravu o eventualnim novim kaznenim merama protiv Irana, jer je Teheran već godinama glavni finansijer i ideolog uticajnog i, kako se priča, sve snažnijeg Hezbolaha. Izbor Libana vremenski se poklopio sa još jednim u nizu kontroverznih događaja na jugu te države, eksplozijom posle koje je Izrael objavio seriju mutnih, špijunskih fotografija tvrdeći da predstavljaju dokaz da Iran i dalje naoružava Hezbolah, koji, pak, gomila oružje u blizini granice jevrejske države. Ukoliko se takva tvrdnja pokaže istinitom, predstavljaće ozbiljno kršenje rezolucije Saveta bezbednosti iz 2006. godine, kojom je okončan jednomesečni rat između Izraela i Hezbolaha. Za Amerikance nema previše dileme, pa je zamenik ambasadora SAD pri UN Alehandro Volf rekao da libanska vojska namerno zatvara oči pred naoružavanjem proiranske milicije. Da stvari budu komplikovanije, poseban sud formiran pod patronatom UN najavio je podizanje optužnica u vezi s ubistvom nekadašnjeg libanskog premijera Rafika Haririja 2005. godine, što bi moglo dodatno podići tenzije. Tako komplikovane okolnosti u Sarajevu i Bejrutu dodatno će opteretiti eventualno odlučivanje u Savetu bezbednosti, mada se, ruku na srce, ni bez Bosanaca i Libanaca nije proslavilo pravovremenim i odlučnim delovanjem u velikim krizama. Ipak, zanimljivo je da se novom sastavu Saveta bezbednosti nalaze čak tri države koje već godinama lobiraju da postanu stalne članice tog tela, odnosno Brazil, Japan i Nigerija, kao i da će se za tačno godinu dana, broj ozbiljnih kandidata popeti na pet, jer se očekuje da će Nemačka i Indija bez problema dobiti podršku Generalne skupštine. Bez obzira na brojne i očigledne slabosti sistema koji je nastao pre više od 60 godina, Ujedinjene nacije i dalje predstavljaju jedino mesto kojem se države mogu obratiti kada stvari krenu po zlu, od Izraelaca i Libanaca, koji su pre tri godine upravo to dogovorili prekid vatre, do brojnih država koje je svetske organizacije traže zaštitu međunarodnog prava, kako je to nedavno učinila Srbija. „Izbor Libana u Savet bezbednosti je pokazatelj da je ova država prevazišla građanski rat... Liban je oduvek bio most između Istoka i Zapada i mislim da će tu ulogu odlično obavljati i u UN”, rekao je francuski ambasador Žerar Aru. Kao i u slučaju BiH, diplomati na Ist Riveru smatraju da će izbor Libana u Savet bezbednosti uozbiljiti tamošnje političke lidere, ne bi li počeli proces rešavanja ozbiljne političke krize. Ostale svetske probleme, bar za sada, slabo ko i pominje.