Kraj mita o fizičkim vežbama

Dok diktiram tekst u glavi mi je sutrašnji dan, ponedeljak, posvećen srcu. Provešću pet minuta zagrevajući se na napravi koja od mene traži simultano pokretanje ruku i nogu. Onda ću morati da hodam 30 minuta po beskonačnoj traci. Sledećeg dana, moj lični trener radiće sa mnom, sve dok me ne obori umor. I sve to platiću onoliko koliko obično potrošim u piljarnici, kupujući namirnice za ceo dan. U sredu su vežbe u kojima ću morati da svoje telo ceo sat pokrećem preko ogromne sunđeraste lopte. Petog dana trčaću osam i po kilometara, a pored toga još 500 kaznenih metara, ukoliko sam tokom iste nedelje napravio neki gastronomski eksces. Na ovaj način opsesivno vežbam već godinama i tek nedavno počeo sam se pitati: zbog čega sve to radim? Ne računajući dvogodišnji period u kome sam sebe nagrađivao velikim količinama italijanskih kolača, nikada nisam bio debeo. Jedno od najčešće pominjanih shvatanja, a uz to i prihvaćenih, pogotovu u zapadnoj kulturi, jeste da se fizičkim vežbama gubi težina. Vežbam sve vreme i otkad sam prekinuo sa uzimanjem slatkiša, moja težina se vratila na 74 kilograma, koliko sam imao celog života - posle završetka srednje škole. Naravno, još uvek imam masnu faltu koja visi preko mog kaiša, pogotovu kad sednem. Zbog čega nisam uspeo da svu tu mast sagorim jedanput zauvek? To je pitanje koje sebi postavljaju mnogi. Više od 45 miliona Amerikanaca članovi su klubova za dobro zdravlje, što je za 23 miliona više nego 1993. U Americi se godišnje troši oko 19 milijardi dolara samo na članstvo u gimnastičkim društvima. Naravno, neki ljudi se učlane, ali nikad ne odu da vežbaju. Jedna od većih studija pod nazivom Stanje srca u Minesoti, ustanovila je da najveći broj ljudi izjavljuje kako upražnjava fizičke vežbe, i to redovno. Pomenuta studija započeta je još 1970. godine, kada je svega 47 odsto anketiranih osoba reklo da regularno vežba. Međutim, 2000. taj broj je porastao na 57 odsto. A zašto je broj gojaznih tako dramatično porastao u istom periodu? Jedna trećina Amerikanaca je gojazna, druga trećina je teža nego što treba, i to po definiciji američke vlade. Naravno, vrlo je verovatno da oni koji redovno idu na vežbe u gimnastičke sale, znaju da bi bili mnogo teži kada bi sedeli kod kuće i znaju da ne treba kukati iako pored svih mučenja nisu izgubili ni kilogram telesne težine. Što se mene tiče, kao mnogi drugi, posle gimnastičke vežbe jako ogladnim, tako da u danima kad vežbam jedem više. Ako je to tako, pitam se, da li fizičke vežbe uopšte ubrzavaju ili sprečavaju gubljenje težine? Zdrav razum govori nam da je fizičko angažovanje bitno i da suštinski pomaže u skidanju viška kilograma. Međutim, iako svi o tome govorimo, ta činjenica je prilično nova. Ne tako davno, 1960. doktori su pacijentima rutinski savetovali izbegavanje rigoroznih vežbi, naročito kad su u pitanju starije osobe koje bi se, po njihovom mišljenju, vežbanjem mogle i povrediti. Danas, isti lekari stimulišu svoje stare pacijente i objašnjavaju im sve prednosti vežbanja, što je, naravno, sasvim opravdano iz više razloga. LJudi koji redovno vežbaju u manjoj su opasnosti od razbolevanja, naročito srca. Mnogo ređe obolevaju od raka, dijabetesa i drugih bolesti. Ipak, istraživanja o gojaznosti u proteklih nekoliko godina pokazuju da je uloga vežbi u skidanju telesne težine preterano hvaljena i precenjena. „Uopšte uzeto, vežbanje je beskorisno“, kaže Erik Revusin, šef katedre za dijabetes i metabolizam na državnom univerzitetu u Luizijani (SAD), a pionir istraživanja o značaju fizičkih vežbi. Mnoge skorašnje studije pokazale su da vežbanje nije važno ljudima koji žele da izgube težinu, a pogotovu ne koliko se to može čuti i videti u oglasima koje razne gimnastičke sale daju na radiju, televiziji i u magazinima. Osnovni problem je što se u isto vreme, u kome tokom vežbanja sagorevaju, kalorije javlja i nešto drugo: naknadni osećaj gladi. To nas navodi da jedemo više potirući sve koristi koje smo postigli potrošnjom kalorija i gubljenjem težine. Drugim rečima, fizičke vežbe nisu uvek od pomoći u sagorevanju masti. One mogu dovesti, čak i do porasta težine. Problem kompenzacije. Početkom godine članak u časopisu „PlosOne-PloS“, što je u stvari neprofitna Javna naučna biblioteka, govori o značajnoj studiji koju je nadgledao dr Timoti Čarč, šef katedre za narodno zdravlje na državnom univerzitetu u Luizijani. NJegov tim nasumice je razmestio 464 gojazne žene u četiri grupe, a da nijedna od njih nije ranije redovno fizički vežbala. Onda su žene iz prve grupe zamoljene da svaka sa trenerom radi po 72 minuta, iz druge grupe po 136 minuta i iz treće grupe 194 minuta nedeljno, i to tokom šest meseci. Žene iz četvrte grupe, koje su služile kao kontrola, držale su se uobičajenih tj. rutinskih fizičkih aktivnosti. Sve učesnice studije zamoljene su, takođe, da ne menjaju navike u ishrani i da svakog meseca ispunjavaju medicinski upitnik koji se bavio njihovim zapažanjima tokom dana. Nalazi su iznenađujući. U proseku, žene iz sve četiri grupe, pa čak i iz kontrolne, izgubile su ponešto od telesne težine. Međutim, žene koje su vežbale znojeći se po nekoliko dana svake nedelje u toku šest meseci, nisu oslabile više od žena koje su bile u kontrolnoj grupi. Neke od njih, iz bilo koje od četiri grupe, dobile su na težini i više od po četiri kilograma. O čemu se radi? Dr Čarč to naziva kompenzacijom izgubljenog. Drugim rečima, paradoksalni porast mogao bi biti shvaćen kao posledica kompenzatornog uživanja u perfektno posoljenim i dobro ispečenim krompirićima, posle napornih gimnastičkih vežbi. Da li zbog toga što ih je vežbanje nateralo da ogladne, ili što su želele sebe da nagrade zbog napora koji su uložile tokom vežbanja, žene su jele više nego članice četvrte, kontrolne grupe. Ovi nalazi važni su jer vlada i različite medicinske organizacije rutinski insistiraju na fizičkoj aktivnosti. pogotovu kad su u pitanju osobe koje iz ozbiljnih medicinskih razloga moraju izgubiti pokoji kilogram. U 2007. Američki koledž za sport i medicinu i Američko kardiološko društvo izdali su vodič u kome se tvrdi da „gubljenje težine zahteva 60 do 90 minuta fizičke aktivnosti tokom dana“. Tih 60 do 90 minuta moranja u najvećem broju dana tokom nedelje, nisu realistični, pogotovu za one koji pokušavaju da nađu posao ili da se održe na poslu koji su već našli. Na osnovu podataka koje je izneo prof. Čarč, lako je pomisliti da se u takvim okolnostima javlja fenomen kompenzatornog unošenja hrane. Istina je da posle šest meseci rada najveći broj vežbačica smanjuje obim struka za 2 do 3 centimetara. Ali, one ne gube više telesne masti od učesnica eksperimenta u kontrolnoj grupi koje nemaju nikakva program vežbi. Zbog čega? Dr Čarč, koji je napunio 41 godinu, ima teoriju o ljudima koji ne gube ništa od telesne težine u prvim danima: oni iako naporno vežbaju, pokazuju sklonost navraćanja do „Starbaksa“, gde naručuju krofne s raznim prelivima i uživaju. Na taj način, kaže dr Čarč, onih 300 kalorija koje su sagorele, nadoknađene su samo polovinom mafina. Neko može misliti da pola mafina tokom dana ne znači nešto naročito, pogotovo ukoliko se fizičke vežbe sprovode revnosno i neprekidno. Posle svega, sigurno je da vežbe ne pretvaraju mast u mišiće i da mišići ne metabolišu kalorije uspešnije od masnog tkiva. Iako odnos mišići-mast nije u potpunosti razjašnjen, može se reći da, na osnovu kalkulacija koje je objavio časopis Istraživanje gojaznosti sa Univerziteta u Kolumbiji 2001, dva kilograma mišića sagorevaju tri kalorije dnevno u mirnom stanju, upoređeno sa jednom kalorijom koju sagoreva jedan kilogram masti, što je beznačajna razlika. To znači da kad biste napornim vežbama uspeli da, recimo, pet kilograma masti pretvorite u mišiće, onda biste mogli da unesete 40 dodatnih kalorija dnevno (jedna čajna kašičica butera), što je beznačajno. Ako je to tako, onda neka vam je sa srećom. Suštinski, ljudi nisu vrsta koja je evoluirala, tako da troši više kalorija nego što je potrebno za život. Miševi, na primer, među mnogim drugim vrstama, imaju daleko veće kapacitete u borbi sa ekstrakalorijama nego ljudi, zbog toga što oni imaju više tzv. crne masti. Ta crna mast omogućava sintezu i proizvodnju proteina koji uključuje i isključuje mitohondrijama koje u ćeliji proizvode energiju, kao termocentrale. One pretvaraju hranu u energiju. Kad su mitohondrije isključene, onda se ne oseća uticaj energije na ćeliju. Umesto toga, životinje postaju toplije – raste im temperatura. Dok im temperatura raste, sagorevaju i kalorije i to bez problema. Zbog toga što glodari imaju u sebi dovoljno tamne masti, oni se teško goje. Čak i kada su prisilno hranjeni u laboratorijama. A ljudi? Prava patetika. Mi imamo vrlo malo tamne masti i zbog toga se o njoj i ne predaje studentima medicine, tako da oni o njoj ništa ne znaju. Nedostatak tamne masti je razlog što ljudi mogu dobiti ekstra kilograme a da u ishrani pokazuju minimalna preterivanja. Razlog je deponovanje viška kalorije u ćelije bele masti – u trenutku. Sve to lako objašnjava zbog čega naše herkulovski naporne vežbe, časovi joge i učlanjivanja u radne kampove gojaznih, retko pomažu u skidanju telesne težine. Standardna flašica osvežavajućih napitaka sadrži 130 kalorija, i ukoliko ste žedni i zagrejani posle dvadesetominutnog trčanja, popićete flašicu na iskap, što će dovesti do potpunog izjednačenja kalorijskog gubitka i kalorijskog unosa. Što se tiče gubitka težine, bolje bi vam bilo da sedite na sofi i čitate novine. Samokontrola. Mnogi misle da je težina tela nešto što zavisi od snage volje i da možemo lako naučiti da redovno vežbamo i izbegavamo krofne, voćne sokove i razne druge osvežavajuće napitke. Naravno, neki od nas to mogu, ali evolucija nas nije sazdala da bismo o tome večito brinuli. Pre osam godina u američkom časopisu Fiziološki bilten, objavljen je članak psihologa Marka Maravena i Roja Baumajstera, u kome su utvrdili da je samokontrola kao mišićno vlakno. Ona se zamara i slabi posle svakog dana u kome je bila intenzivno korišćena. Ukoliko sebe prisiljavate da džogirate jedan sat, vaš regulatorni kapacitet proporcionalno je oslabljen. Umesto da se posle džogiranja usmerite ka salati, vi ćete možda odabrati picu. Veliki broj ljudi može sebe prisiliti na prevazilaženje osnovnih fizioloških normi, ali još veći broj za to nije sposoban. Najmoćnija odrednica unosa hrane jeste potrošnja energije, kaže Stiven Gortmejker, koji je na čelu Harvardskog centra za istraživanje prevencije u ishrani i za fizičku aktivnost. „Ako ste fizički aktivni, vi ćete ogladneti i ješćete više“. Gortmejker koji je izučavao dečju gojaznost, sumnjičavo vrti glavom kada se govori o restoranima brze hrane. „Zbog čega ih otvaraju?“ pita se. „Znam da zvuči glupo, kao teorija zavere, ali morate tako misliti jer će dete koje se igra i koje potroši 50 kalorija, verovatno ući unutra i kupiti nešto, zatim će to pojesti i uneće 500 ili 1.000 kalorija“. Prošle godine Međunarodni časopis o gojaznosti objavio je Gortmejkerov članak u kome se govori o raširenom shvatanju da će porastom fizičke aktivnosti doći do smanjenja „energetskog jaza“. To je termin korišćen u naučnim krugovima kako bi se obeležila razlika između broja kalorija koje koristite i broja kalorija koje unosite. Gortmejker je utvrdio u svojoj osamnaestomesečnoj studiji na 538 đaka, da deca posle redovnih časova gimnastike i drugih fizičkih aktivnosti redovno više jedu i unose višak od 100 kalorija. Da li se vežbanjem postiže bilo šta u smislu skidanja telesne težine, upitaće se svako. Naravno, da. I to mnogo. Osim što se poboljšava zdravlje srca i što se izbegavaju bolesti, vežbe poboljšavaju mentalno zdravlje i našu misaonu sposobnost. Studija objavljena juna ove godine u časopisu Neurologija, ustanovila je da ljudi koji vežbaju jedanput nedeljno, održavaju misaone funkcije za trećinu bolje i češće od onih koji provode vreme sedeći i čitajući novine. Postoji i studija iz Alberte, tamošnjeg univerziteta, objavljena početkom septembra ove godine, iz koje se vidi da paćenici od bola u leđima koji vežbaju redovno, pokazuju stepen fizičke nesposobnosti koji je za 36 odsto manji nego u onih koji vežbaju samo dva ili tri puta nedeljno. Kako zatvoriti energetski jaz? Problem koji se javlja u razmatranju efekata fizičkih napora na skidanje telesne težine, ne odnosi se na vežbanje samo po sebi, nego na način kako ga shvatamo i definišemo. Mnogi istraživači gojaznosti misle da vrlo lake fizičke aktivnosti mogu biti mnogo korisnije za sve nas nego povremeni napadi agilnosti i vežbi u kojima se ponašamo kao eksperimentalni zamorci. Ne može se sedeti celoga dana, a onda otići u gimnastičku salu i vežbati naporno 30 minuta, a da to ne dovede do pravog mišićnog stresa. Da bi se kalorije trošile, mišićna aktivnost ne mora biti ekstremno intenzivna. Bolje je rasporediti fizičke aktivnosti na ceo dan. Osim toga, korisno je ići uz stepenice. Sistematsko korišćenje lifta i izbegavanje stepenica veći je problem nego izbegavanje fizičkih vežbi. I zaista, šta donosi više koristi? Da li vežbanje i trčanje ili umerene fizičke aktivnosti, poput šetnji nešto bržim tempom i odlazaka u povremene kupovine posle kojih se u rukama nosi umereno težak teret. Iako se svakodnevno mogu čuti izjave na radiju, televiziji i drugim medijima iz kojih se vidi da su regularne vežbe nešto najkorisnije na svetu, kad se uzmu u ruke članci iz stručnih časopisa, lako se vidi da nije sve onako kao što se priča. U junu ove godine, Udruženje za psihološke nauke izdalo je saopštenje u kome se kaže da „fizičke vežbe mogu očuvati ili poboljšati mnoge misaone funkcije“, ali da brzina hoda tokom šetnji nije ni u kakvoj korelaciji sa misaonim sposobnostima. Postoji sve više dokaza da, kad se radi o prevenciji izvesnih bolesti, a naročito onih koje napadaju srce, gubitak telesne težine jeste važniji od svega. Istraživači iz Čikaga utvrdili su da je mnogo važnije imati normalnu telesnu težinu nego biti fizički fit, što bi se reklo, u dobroj fizičkoj kondiciji, koja se postiže, naravno, samo fizičkim vežbama. Kao što se više puta pokazalo, fizičke vežbe i samo fizičke vežbe, malo pomažu gojaznim ljudima da dođu do normalne težine. Zbog čega onda postoji verovanje da vežbanje skida težinu i zbog čega se prećutkuje da naučni dokazi tvrde suprotno. Interesantno je da sve do 1970-ih, nije bilo mnogo preporuka za fizičko vežbanje niti se o vežbanju govorilo kao o nečemu od kritične važnosti u redukciji težine. Tek 1992. godine, kada je u javnost izneto da Bil Klinton ima naviku džogiranja i da ga redovno upražnjava, američki Časopis za kliničku nutriciju objavio je tekst koji je počinjao: „Nedavno, interes za povećanje intenziteta vežbanja u tretmanu gojaznosti značajno je porastao.“ U članku se, međutim, dalje objašnjavalo da uključivanje fizičkog treninga u tretman gojaznosti, vodi ka nepouzdanim rezultatima. „Porast potrošnje energije koji se postiže treningom, može biti anuliran smanjenjem drugih fizičkih aktivnosti koje nisu trčanje ili fizičko vežbanje“, pisali su autori. Zbog čega je onda mantra o vežbama koje skidaju telesnu težinu postala tako usađena u naše glave? Zvaničnici uzdržano govore o preteranom davanju važnosti fizičkim vežbama i njihovom značaju u poboljšanju zdravlja, jer je sasvim očigledno da su fizički aktivne osobe istovremeno i zdravije. Osim toga, teško je negirati zapažanja o bitnoj važnosti vežbanja za gubitak težine. Već godinama psiholog Keli Braunel rukovodi laboratorijom na Jejlu, u kojoj se tretiraju gojazni pacijenti standardnim metodom koji znači: više vežbe, manje hrane. Ono što je ustanovljeno pokazalo je da se stvari ne odvijaju na očekivani način. Samo pet posto pacijenata moglo je oslabiti. Danas se u istoj laboratoriji govori da je bolje reorganizovati način ishrane i ne baviti se više vežbama. Ukratko rečeno, poenta je u onome šta se jede, a ne u izlaganju fizičkom naporu da bi se to sagorelo. Potrebno je vežbati da bi se poboljšalo zdravlje, ali se mora znati da fizičko vežbanje može doprineti porastu telesne težine. U svakom slučaju, posle zdravog trčanja kroz šumu, nije preporučljivo svratiti u prvi bife na hladno pivo, kako bi umorni džoger nagradio sebe i svoje izmučeno telo za uloženi napor.