Krst slave i stradanja

U zemlji gde je tako lako biti mlada, a tako teško biti glumica u izvesnim godinama, ona je postala zaštitni znak nacionalne kinematografije. Osvojila je ondašnju Jugoslaviju posle uloge neodoljive seljančice u filmu Prekobrojna. Potonjih stotinak filmskih i isto toliko pozorišnih i televizijskih uloga koje je ostvarila za više od četiri decenije, učinile su da je već odavno prva dama jugoslovenskog filma, protagonista najboljih TV emisija, pozorišni dragulj.

Uspesi i priznanja je nisu mimoilazili, ali ova poslednja, Nagrada “Žanka Stokić” koja nosi ime najslavnije srpske glumice između Prvog i Drugog svetskog rata, Mileni je najdraža. Pre svega jer je duboko dira tragična sudbina glumice kojoj su presudili socijalistički partijski moćnici zatvorskom i onom drugom, najstrašnijom kaznom - oduzeli su joj pravo da glumi. I tako je oterali u bedu i smrt. Spomenik joj je podigla sluškinja Magda, jedina koja je ostala uz nju, teško obolelu od dijabetesa. Prošlo je više od pet decenija od njene smrti, kada je Mira Stupica javno zatražila da se najveća Nušićeva heroina rehabilituje i da se ustanovi nagrada sa njenim imenom. Dnevni list Večernje novosti prihvatio se te časne obaveze.

Milenino duboko promišljanje o tragičnoj sudbini velike glumice nametnulo je i temu ovog razgovora - pričamo o teškoćama koje su obeležile njenu karijeru.

Da li se na početku vašeg rada dogodilo nešto zbog čega ste pomišljali da sve ostavite?

- Bila sam na Akademiji i snimala sam film Uzavreli grad kod Veljka Bulajića. Tada nisam znala ono što ću ubrzo shvatiti. Kada Veljko kaže da će snimanje biti završeno iduće nedelje, to znači da ćemo snimati još dva do tri meseca. Tako sam morala da napustim Akademiju što mi je veoma teško palo, pogotovu što sam imala sjajne kolege na klasi kod profesorke Ognjenke Milićević i njenog asistenta Arse Jovanovića. Bili su tu Petar Kralj, Stanislava Pešić, Brankica Zorić, Duško Golumbovski, Nevenka Bajković iz Crne Gore, do jednog trenutka i Olivera Katarina i još neki. Dogodilo se da sam neposredno posle napuštanja Akademije, snimala po dva, tri filma godišnje. Posle Prekobrojne srela sam se sa profesorkom Milićević i ona mi je predložila da mi taj film bude diplomski rad, a da nekako spremim i položim druge ispite. Međutim, ja sam tog trenutka počela da dobijam ponude za filmove kao što su bili Kozara, Peščani zamak, Rondo... i sve je išlo jedno za drugim. Snimalo se na terenu, daleko duže nego danas, i prosto nije bilo moguće da radim bilo šta drugo. Nešto kasnije, stigla je i ponuda za prvu pozorišnu ulogu kod Mucija Draškića u komadu Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.

Za taj komad vezan je jedan skandal iz onog vremena. Miroslav Krleža je, kada ste gostovali u Zagrebu, u jednom trenutku, posle jedne vaše sočne psovke, ustao i napustio predstavu. Kako ste to doživeli?

- Treba da znate da sam ja u tu predstavu uskočila jer se Seka Sablić razbolela, a premijera je bila zakazana za 10 dana i nije dolazilo u obzir da bude otkazana. Ekipa je bila fantastična - Zoran Radmilović, Maja Čučković, Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Renata Ulmanski, Taško Načić, Milutin Butković, Mia Adamović. Svi su se oko mene trudili da pregrmim sve strahove koje je pratila ta moja prva pozorišna premijera. I danas mislim da je to bila jedna od najboljih Mucijevih režija i jedna od najlepših predstava Ateljea 212.

I šta vam je smetalo?

- Do te predstave ja nikada nisam opsovala. Ni u privatnom životu ni na sceni. A tu igram nestašnu devojčicu koja svira harmoniku i koja treba da izgovori jednu užasnu psovku. Ne mogu da vam opišem to natezanje sa Mucijem da ja, konačno, kada dođe to mesto, kažem tu rečenicu koju sada ne mogu da vam ponovim.

Znamo tu rečenicu koja je imala pokriće u celoj drami. Odnosno, znamo tekst Bore Ćosića. Kada razvučete harmoniku, vi besno uzviknete: J.... vam majku u p....

- I posle silnog navijanja, teranja, moljenja, na jednoj probi konačno ja to prevalim preko usta. To je za mene bio užasan stres.

I na tome se završilo?

- Nažalost, nije. Na premijeri su bili moji roditelji. Nisu ni sanjali šta će čuti. Dođem ja kući, a oni pokunjeni i očajni: Pa, dobro sine, zar si baš morala onako da opsuješ? I tako sam njih morala da ubeđujem kako je tako po tekstu moralo biti.

Sa filmom Dušana Makavejeva “NJ.R. ili misterija organizma” počele su uloge u kojima je bilo naglašene erotike, što u prethodnih desetak uloga niste imali kao iskustvo. Koliko vam je bilo teško da ih snimate s obzirom na to da ste već važili za najčednije lice jugoslovenskog filma?

- To su mi uvek bile najteže scene. Na svu sreću većinu njih sam snimila sa odličnim rediteljima i snimateljima koji me nisu ugrozili i koji nisu ništa vulgarizovali. I uvek je bio dogovor, uvek su me čekali dok se saberem, dok prevladam stid da uđem u priču. Jedino me malo iznenadio Bora Drašković koga izuzetno cenim kao reditelja, jer mi nije rekao kako će da teče jedna takva scena u Horoskopu i bila sam zatečena. Užasno sam se osećala zbog toga, ali, s druge strane, možda Bora ne bi ni dobio takvu scenu da me je na to pripremio. Možda bih i odbila, znajući sebe.

Koje ste uloge najteže savladali, oko kojih ste se najviše mučili?

- Bila je to Gospođa ministarka Branislava Nušića. Probe kod Zdravka Šotre su danima tekle, i jednog dana sam stala pred reditelja, izvinila se njemu i celoj glumačkoj ekipi rekavši da se povlačim iz posla. Imala sam užasno opterećenje pred činjenicom da je to igrala Žanka Stokić, a potom i LJubinka Bobić, iako ja njih nisam nikada videla. Dobila sam strahovit otpor i grč i probe su bile prekinute. Šotra je smatrao da mi je bio potreban odmor, a ja sam imala potrebu da porazgovaram sa nekim kome ću objasniti svoj psihički problem, ko će me razumeti. Na sreću, bila je to jedna divna žena, izuzetan stručnjak u svom poslu, i za 15 minuta je bila razrešena sva moja muka, dobila sam odgovor na pitanje zbog čega ja imam otpor prema toj ulozi. Vratila me je u period detinjstva, na jednu scenu koja mi se dogodila kada sam imala četiri godine i to u Nušićevoj ulici. Razrešila je tu moju muku i snimila sam tu ulogu. Danas bi mi zaista bilo žao da nisam.

Postoji li reditelj s kojim ste se mučili dok ste radili?

- Postojao je reditelj čije sam ime zaboravila, a prezivao se Kosovalić. Snimao je film u kome sam igrala sa pokojnim, tragično nastradalim, divnim glumcem pozorišta “Boško Buha” - Milanom Miloševićem. Stariji gledaoci ga pamte kao protagonistu filma Krvavi put. Reditelj prosto nije znao šta hoće i svaka scena je bila mučenje, problem. I na kraju, on je sa tim filmom pobegao u tadašnji SSSR da se nikada više ne vrati. Film nikada nisam videla, a zvao se Dim.

Kako ste prevazilazili teške trenutke u privatnom životu? Tako što ste igrali, ili trenutnim povlačenjem iz posla?

- Posle nekoliko ličnih, tragičnih momenata u mom životu jako brzo sam ulazila u posao. Nakon smrti jednog od mojih roditelja, već posle dva dana morala sam da snimam jednu komediju koju sam započela da radim i nije bilo mogućnosti da me duže čekaju. Rad me je uvek najviše spasavao iz svake loše situacije.

Koliko vas je pogađala činjenica da ste tokom devedesetih godina prošlog veka zbog svog otvorenog opozicionog rada bili jedan od umetnika koji nije imao pristupa na nacionalnoj televiziji, čija snimljena serija nije emitovana?

- Bile su to godine u kojima su neki ljudi odlučivali ko može da radi a ko ne, ko je dobar a ko je maltene državni neprijatelj. Bio mi je zabranjen pristup na televiziji gde sam ostvarila neke od svojih najboljih uloga, gde sam snimila najbolje šou-programe, serije, drame... Ti ljudi, dakle, meni kao umetniku nisu verovali i lepili su mi neke sumanute epitete, stavljali me na neke spiskove predlažući me za odstrel.

Tada je snimljeno dosta serija i danas, kada gledam program RTS-a, vidim da rade oni isti ljudi koji su mene i neke druge umetnike, onda odstrelili.

Postoji li nešto što ste po svom osećanju dobro uradili a da nije bilo adekvatno valorizovano od strane kritike?

- Pozorišna kritika me je prosto ignorisala. Najpre sam mislila da je to slučajno, ali kasnije sam shvatila da ipak nije. Radila sam sa izuzetnim rediteljima kao što je bio Muci Draškić, sa Paolom Mađelijem, Jagošem Markovićem, Dejanom Mijačem... sa Duškom Kovačevićem. Svoju verovatno najbolju pozorišnu ulogu ostvarila sam kod Roberta Ćulija u Dekameronu. Jedini čovek koji će me podržati, razumeti i napisati šta sam to dobro uradila u pozorištu, bio je Jovan-Vava Hristić. I to mi je mnogo značilo.

Zbog toga mi ovo priznanje posebno znači, jer je Žanka bila verovatno najveća pozorišna glumica koju smo imali. Sa najtragičnijom sudbinom. Bila je to jedna užasno usamljena žena koja je svoj život posvetila sceni i kada bi se posle predstave vraćala tamo gde je živela, mora da je bila užasno usamljena.

Mnoge glumice i glumci se suočavaju sa tom užasnom samoćom, i kad si najveći, najslavniji, najhvaljeniji - ostaješ nekako sam.

Postoji li uloga za koju vam je žao što je niste odigrali?

- Žalim za jednom šansom koju imam i koju kao glumica još uvek mogu da ostvarim. Reč je o ekranizovanju romana slikara i reditelja Miće Popovića Velika ljubav Anice Huber. Oni koji su Žanku Stokić skinuli sa scene i iz života, jednako čine da Anica Huber, glavna junakinja ovog romana bude kažnjena i takođe ostane sama. Sve te sudbine i karijere, svi ti životi i stradanja, sve je to jedan krug u kome umetnik nosi svoj krst slave i stradanja.