Pisci su doboši koji odzvanjaju

Ja sam Indijanac, mada beli čovek možda ne može da bude dobar Indijanac“, beleži Žan-Mari Gistav le Klezio (1940, Nica) u naslovu „Hai“, svedočeći o svojoj želji da bude nevidljiv i da briše tragove. To je verovatno i razlog što je po objavljivanju vesti da je Ž. M. G. le Klezio dobio Nobelovu nagradu za književnost 2008, u danu kada je čitava nacija slavila, deo francuske kulturne javnosti ostao rezervisan u vezi sa pitanjem kako će sam autor reagovati na ovo priznanje. Naime, prozaista koji je sredinom devedesetih godina XX veka izabran za „najvećeg živog pisca francuskog jezika“, nimalo ne drži do institucija i medijske pompe, odbija da bude javna ličnost, veoma retko daje intervjue... Na opšte zadovoljstvo, Le Klezio je nakratko napustio svoj svet tišine i ispoštovao sve ceremonije koje dolikuju laureatu Nobelove nagrade – uključujući crni frak i neizbežnu belu leptir-mašnu, da bi se odmah zatim povukao u svoju kuću u NJu Meksiku, zatim odleteo na Mauricijus, pa u Seul gde predaje francusku poeziju i, početkom leta, kratko boravio u Francuskoj. Dogovori za ovaj intervju odvijali su se u gotovo fantomskoj atmosferi usled piščeve želje da sačuva svoju privatnost. Komunikacija putem mejla i mobilnog telefona, nikad fiksni niti adresa. Koncizna rečenica: „Dođite u Kemper u Bretanju. Dolazim po vas i vozim vas u moju kuću u zaliv Duarnene. Ne vredi da uzimate taksi jer ovde niko ne zna moju adresu“… Oko usamljene kuće - stenje, oštro nisko rastinje, litica i okean. Kraj sveta, kažem. Le Klezio odgovara: „Ovo i jeste kraj sveta. Zato se uvek vraćam ovamo…“ Ne prestajete da prelazite granice, okeane, kontinente. Da li je putovanje lutanje, bekstvo, avantura? - Ja, u stvari, ne putujem. Odem nekud i tamo ostanem dve, tri, šest, deset ili dvanaest godina. U Meksiku sam živeo dvanaest godina i to u podnožju najmlađeg vulkana na svetu. I već 12 godina živim u Americi, u državi NJu Meksiko. Tamo sam, u mojoj radnoj sobi koja gleda na pustinju, pisao o moru. A ovde, u Bretanji, gde gledam more, mogu da pišem o pustinji. To nije nespojivo… U stvari, meni je potrebniji mir nego putovanje. Treba mi mogućnost da putujem unutar sebe. Književnost je jedno veliko traganje? - Da, književnost je piščevo traganje za samim sobom. Ne vidim šta bi mogao da traži u tuđe ime. Pisac traga za najvernijim delom sebe. To je onaj deo koji mu omogućava da svet u kome živi uskladi sa svojim gotovo maternjim, krajnje intimnim uverenjima i osećanjima. U vašem poslednjem romanu „Tužbalica o gladi“ („Ritournelle de la faim“, Gallimard, 2008) tragate za svojim životom i mestima odrastanja. Taj povratak vam je bio važan? - Mislim da mi je važan zato što sam rođen za vreme rata. Ubeđen sam da je to vrlo dramatičan period mog života. Uslovno „dramatičan”, jer sam bio vrlo mlad i nisam proživeo ništa istinski dramatično. Ali sećam se da sam bio gladan. Sećam se da sam sa drugom decom stajao kraj puta kad je stigla američka vojska i da smo vikali „čuing gam”- žvakaća guma. Amerikanci su ih delili. Napisao sam „Tužbalicu o gladi” da bih evocirao tu staru, skrivenu uspomenu moje ličnosti kad sam bio malo, izgladnelo ljudsko biće koje očekuje da mu vojnici nešto podare. Razlog nije bio taj da ponovo posetim ta mesta, već... Da ponovo obiđete svoj život? - Da, da obiđem svoj život. Zaista znam šta znači biti gladan. Mislim da sam bio u stanju da popijem motorno ulje. Jednom sam u Panami video decu kako iz kante piju motorno ulje jer su gladni. Ratovi nikad nisu prestali, ima ih svuda. Svuda ima gladne dece pokraj puta. Ne pišete samo o gladi koja muči želudac, već i o onoj drugoj, metafizičkoj. Koja je ta glad? - Verovatno glad za slobodom. Istina je da su hrana i sloboda dva osnovna elementa ljudskog života. Ako jednog nema, drugi je nedovoljan. Sebe ne smatram angažovanim piscem. Ne pišem da bih dokazivao ideje, već govorim o uspomenama koje su u meni skrivene. Mislim da je to ono što me vodi od jedne do druge knjige. Čini mi se da samo to i radim. Ni u jednoj mojoj knjizi nije reč o ratu. Mislim da sam pisao samo o trenucima iz rata. Ne zanimaju vas veliki istorijski događaji već život običnih ljudi… Vaš pristup istoriji je intimistički? - Da, u svakom slučaju vrlo intuitivan, jer je veoma teško spoznati istoriju. Mi živimo istoriju, ali ne znamo kakvu. Ne možemo da znamo. Sadašnjost je nerazumljiva. Jedino donekle možemo shvatiti ono što se desilo, ali to je već nestalo. To su već izgubljene uspomene, one više ne postoje. Kad govorimo o uspomenama, tu je glad za ukradenim detinjstvom, za životom, za izgubljenim iluzijama. Vaši junaci su prerano odrasli a tu zrelost nisu želeli... - Da, prilično je iznenađujuća činjenica da je književnost zasnovana na nekoj vrsti raskida između detinjstva i zrelog doba. Mislim da se do njega nikad konačno ne dolazi. Čak ni kod Sartra, koji je zreo filozof par ekselans. Mislim da je za mnoge pisce važan taj raskid sa detinjstvom, koje nije nužno bilo srećno, ali bio je to svet u kome smo imali osećaj da živimo u datom trenutku. A tu je svet odraslih... Ne volite taj svet odraslih? - Ne mogu taj svet ni da volim ni da mrzim. Ja sam u njemu. Nisam dete. Ali nisam želeo da uđem u njega. U „Tužbalici o gladi“ ima i muzike – to je Ravelov „Bolero“. Pišete da to nije muzičko delo kao svako drugo već proročanstvo, priča o besu i gladi… - Moja majka ga je svirala na klaviru. Ta muzika me je opsedala. I sam Ravel je rekao da to nije muzika. Rekao je da je zaista neverovatno što je poznat u svetu po jedinom nemuzičkom komadu koji je napisao. To je paradoksalna tvrdnja, ali je uglavnom tačna. Mislim da se to savršeno odnosilo na ono strašno predratno doba. Po mnogo čemu mislim da živimo u istom takvom vremenu. Prilike su iste kao i tada. Tendencije su iste. Prisustvujemo istom usponu virulentnog nacionalizma. Koriste se isti argumenti kao i tridesetih godina prošlog veka. Ista je i ekonomska kriza. Ne volite ovo naše vreme, ni geopolitičke sisteme… - Ne znam mogu li ga voleti ili ne voleti. Ja živim u tom dobu… Smatram da nema raja, nema srećnih vremena, već u svakoj epohi imate izuzetne trenutke, trenutke slobode, entuzijazma, a onda i teške trenutke kao što su ovi koje trenutno proživljavamo. Koja je uloga pisca u tim vremenima? - Ne znam imaju li pisci neku ulogu. Oni su doboši koji odzvanjaju. Samo to rade. Udaraju u doboš često samo zato da bi se čuo njihov lični, unutrašnji problem, a ne problemi zajednice. Kažete da literatura ne može da promeni svet kao u doba Sartra ili Kamija, ali priznajete da književnost poseduje jednu drugu moć... - Ne mislim da možemo da promenimo svet onako kako je to učinio Sartr. Mada ni on nije ništa promenio. Ili Kami, koji je takođe doživeo neuspeh po svim političkim pitanjima. Ali možemo onako kako to čini Halil DŽubran. On je pisac koji može nešto da promeni… Postoji u književnosti nešto što može da dovede do promene, ali ne u oblasti politike - književnost ne dovodi do političkih promena. Nećete jednim romanom rešiti nepravdu u svetu. To ne postoji. Postoji još jedna knjiga u kojoj tragate za svojim životom. „Afrikanac“ je naslov posvećen vašem ocu, neka vrsta njegove biografije ali i vaše autobiografije... - Tražili su mi da napišem autobiografiju i shvatio sam da nisam u stanju, te sam se radije opredelio da napišem biografiju. Želeo sam da pišem o svom ocu koji je bio izuzetan čovek. Bio je lekar u Africi i veći deo života je proveo sam, pošto je moja majka sa mnom i s mojim bratom bila u Evropi. Pošto nas je rat razdvojio, oca sam upoznao vrlo kasno, imao sam osam godina. Bilo je teško. Taj čovek uopšte nije navikao na porodični život. Bio je vojno lice, dakle, neko prilično težak. Bio je anglofil. Tako da je deo njegovog posla bio da pokuša da uništi francusku kulturu koja nam je tokom školovanja bila udahnuta… A kako tu gde smo živeli nije bilo škole, prava škola je bila život, svet oko nas, to jest tadašnja Afrika, vrlo divlja, surova, ali istovremeno vrlo prijatna, gostoljubiva i velikodušna. Mislim da više nikad neću doživeti takvu avanturu. Pišete: „Afrika, koja mi je oduzela lice, vratila mi je telo.“ Dakle, Afrika je telo, ali ne ono zapadnjačko, hrišćansko, već pagansko. Kakvo je to telo? - To je nago telo. Telo bez odeće, koje napadaju insekti, bolesti, koje je izloženo žarkom suncu, kiši, kao i kontaktu s drugima jer su svi u toj oblasti živeli nagi. Mislim da sam tek tada odjednom otkrio šta je ljudsko biće u svojoj nagosti. To vas je zapanjilo? - Kako da ne! Prvi put sam video nagu ženu tek u Africi. Bio sam zapanjen jer mi smo živeli u katoličkom svetu, vrlo sablažnjivom. Dakle, odjednom sam bio izložen svemu, ogoljenoj stvarnosti... To je bio šok? - Da, to je bio šok. Dakle, dopalo mi se. Prva rečenica u knjizi glasi: „O licu koje sam dobio prilikom rođenja, imam štošta da kažem. Pre svega, trebalo je da ga prihvatim“... - Da, bilo mi je teško da ga prihvatim, posebno posle Afrike. Kad sam se vratio u Evropu, mnogo se govorilo o ljudskom licu. Na osnovu toga se sticala predstava o nekoj osobi. A ja sam prevashodno poznavao telo. Kad ste prihvatili svoje lice? - Bilo mi je vrlo teško. Veoma dugo sam pokrivao ogledala pre nego što počnem da pišem. Imao sam taj besmisleni ritual. Kao u sobi u kojoj je neko preminuo. Ogledalo sam prekrivao velom. Možda sam se plašio narcizma. Ne znam. Plašio sam se da ću morati da pišem o sebi... Želeo sam da se udaljim od svog lica kako bih sreo druge. Ako se zadovoljite sopstvenim bićem, srešćete samo sebe. Da li danas volite ogledala? - Podnosim ih. Ne volim ih. A da li volite svoje lice? - Ne volim da sebe vidim na fotografiji ili na filmu. Zaboravljam da imam lice. Možda je ono, kako vreme prolazi... sve više okamenjeno. Vidim da su ga pogodile nepogode, vreme, na njemu se vide osećanja, sve ono što ostavlja trag. Vaš boravak u Panami, četiri godine koje ste proživeli sa plemenima Ambera i Vonana u tropskim šumama, daleko od civilizacije, smatrate iskustvom koje je izmenilo čitav vaš život, i kako sami kažete, vaš pogled na svet i umetnost, način na koji hodate, jedete, volite, čak i sanjate… - Zaista se sve promenilo. Ne mogu to da izrazim drukčije nego da sam stigao na prag jedne kuće, jedne prostorije i video sam šta je s druge strane. Nisam prešao na tu drugu stranu jer je to nemoguće. Ne možete se osloboditi svog lica, odeće, svoje prošlosti. Oni su slepljeni uz vas i ne možete se odvojiti. Ali sam zaista imao utisak da sam na nekom pragu i da vidim ono što je tamo i što bi moglo da bude tamo. Šta je s druge strane? - Jedno vrlo malo društvo. Nekoliko hiljada ljudi koji žive po potpuno drugačijim merilima koja nemaju nikakve veze sa zapadnjačkim merilima... Kuće nemaju zidove, krovovi su od lišća, nema nameštaja. To je vaš ideal? - To ne možete ostvariti nigde drugde, samo tamo. Tamo vlada velika vrućina, oni žive u sred šume, društveni kontekst je veoma specifičan. Što bi se na engleskom reklo „loose democracy”, „labava demokratija”. Niko ne rukovodi, ali nema ni razbojnika, nema krađa, ima vrlo malo kriminala. Zato ljudima nisu potrebni zidovi. Od čega bi se to štitili? Ali ni nemaju ništa što bi se moglo ukrasti. Posedovati za vas predstavlja opterećenje? - Nije mi stalo da nešto posedujem, to mi nije važno. Ali neću ni da tvrdim da sam se preobratio. Ne možemo da se promenimo zato što smo rođeni u određenom sistemu mišljenja, u određenom ekonomskom, moralnom sistemu. Ne možete se promeniti samo zato što hoćete. To je nemoguće… Ali jesam se promenio. Ne sanjam više na isti način. Moji snovi više nisu isti. Svi vaši likovi žive u izgnanstvu. Lejla, junakinja iz „Zlatne ribice“, rođena je u Južnoj Africi gde se oseća kao egzilant. U potrazi za drugačijim životom odlazi u Evropu i Ameriku, ali se na kraju vraća u Afriku s rečima: “Konačno sam došla na kraj svog putovanja.“ Da li život ide ukrug, da li se sve vraća na početak? - Živimo u vremenu u kome ima mnogo izbeglica, onih koji su to postali iz političkih ali i iz ekonomskih razloga. Ja pripadam porodici egzilanata iz ekonomskih razloga. Jedan moj predak Bretonac je pre 300 godina preplovio more da bi stigao na ostrvo Mauricijus jer se u Bretanji tada umiralo od gladi. Moj otac je sa 17 godina napustio Mauricijus jer je njegova porodica sve izgubila. Ako posmatram svog oca, on je čitavog života sanjao o tome da živi na ostrvu jer je na ostrvu i rođen i bilo mu je potrebno da na ostrvu i umre. Nažalost, nije ga pronašao i preminuo je u Nici, s izvesnom dozom očaja. Nije zatvorio taj svoj krug i njegov život je ostao nedovršen. Mnogo ljudi danas se nalazi u toj situaciji… - Da. Mislim da je za mene egzil romaneskna materija, nešto što je u celosti vezano za ideju pisanja. Jer, napuštajući jedno mesto, čovek odmerava ono što jeste. Dok god ostaje na jednom mestu, on nema istinsku predstavu o onom što jeste ili će mu se ta predstava činiti previše skučenom. Za mene je Nica, grad u kome sam rođen, previše mala i ne mogu ni da zamislim da provedem život na tom mestu i da se tamo jednog dana vratim. To je nemoguće. Dakle, treba da pronađem ono što zatvara krug, ono što omogućava da se uspostavi konačna ravnoteža. A ja to još nisam pronašao. Imati mešoviti identitet, da li je to privilegija ili zla sreća? - Ni jedno ni drugo, rekao bih. U pojedinim trenucima veoma je ugodno ne pripadati određenom mestu, to vam daje osećaj da možete lakše da se otisnete i da se ponovo, na drugom mestu, lakše adaptirate. Ali, u isti mah to je i neugodno jer ljudskom duhu je prirodno da se zakači za neki zvonik, ulicu… Ako je detinjstvo identitet koji smo dobili po rođenju, odrastanje je izgradnja identiteta. U vašim knjigama postoji strah od odrastanja, strah od stvaranja sopstvenog identiteta… - Da, u meni je uvek postojala ta dvojnost. Pitanje identiteta je uvek uznemirujuće. Rođen sam u porodici s Mauricijusa. Podigli su me majka, baba i deda koji su s Mauricijusa i koji su u Nici ponovo stvorili ostrvo Mauricijus. Udahnuli su mi identitet Mauricijusa i u određenom trenutku želeo sam da ga se oslobodim. Smetao mi je. Zatim sam putovao. Otišao sam u Meksiko, otkrio nešto apsolutno zastrašujuće i veličanstveno, jedno potpuno drugačije okruženje… Kasnije sam otkrio drugačije načine da pronađem svoj identitet, koji je više bio vezan za ono što nazivam priroda, nešto blaže i osećajnije i što je više majčinski nastrojeno od tog urbanog sveta koji odlikuje prilično muški aspekt. To je bio moj novi identitet. I danas, u ovim godinama, kad se svode računi, ja ne znam gde pripadam. Mislim da mi je prošlost Mauricijusa veoma važna, mislim i da je ratni period, period gladi i nedostatka slobode i danas u meni prisutan, kao i sukobi s modernim svetom i da sve to sačinjava moj mešoviti identitet. Zbog toga su moji likovi zbunjeni i upleteni u svakojake sukobe. Pre petnaestak godina u jednoj anketi postavili su vam pitanje čime hranite svoj književni rad. Kao odgovor ste ponudili jednu gotovo matematičku formulu: 80 odsto imaginacije, 10 odsto iskustva, 6 odsto aktuelnih događaja, 2 odsto reminiscencije, itd. Da li biste danas rekli isto? - Mislim da bih sad dodao pojmove o kojima tada nisam razmišljao. A to su lične uspomene, lično pamćenje. Takođe i zvuk glasova. Sada mi je to mnogo važnije. A što se ostalog tiče, tu je naravno mašta. Kako gledate na vaš zanat pisca? - Zanat na francuskom znači dve stvari. Znači zanimanje ali i fizički rad kao što je, recimo, obrađivati dasku, proizvoditi… Negde ste izjavili da je pisanje - majstorisanje, pomalo kao obućarski zanat - manuelni rad… - Ono što je manuelno to je sâmo smišljanje romana. Po mom mišljenju, to najviše liči na manuelni rad. Svi delovi moraju da funkcionišu: priča, likovi, ideje, osećaji, sećanja. Sve je to protivrečno, ne mora obavezno da se slaže. Da bi se sve to uklopilo morate da ispravljate, da se vraćate na neke delove, popravljate, brusite, itd... Kad se nađete sami pred belinom papira, da li osećate određen nemir? - Ne, jer pišem kad osetim prirodnu potrebu za tim. Kad započnem pasus, poglavlje ili deo knjige, sve je to već spremno. Samo mi preostaje pisanje. Ali posle, kad treba uklopiti više delova koje smo napisali odvojeno, kad ih treba sastaviti, onda se treba baviti šivenjem. Kažu da talenat može da boli… - Nije fizički bol, ali srce vam lupa, naporno je, preplavljeni ste osećanjima. Uopšte nije lako. Za kraj ću vam postaviti pitanje koje postavljam svim piscima, a koje verovatno i sami sebi postavljate: zašto pišete? - To je potreba, to je nešto što moram da radim. To je kao rečenica koja kuca na vrata, a ja moram da otvorim. Neki motiv koji mi se nameće. Pre nego što započnem knjigu, boli me stomak. Osećam zebnju, osećam tegobu i težinu, i nikako da počnem da pišem jer znam da ću morati da idem do kraja. Ali Kafka je rekao da je samo u tome uporan. I ja se trudim da budem uporan i da izdržim do kraja.