Teatralizacija ritma

Najradosniji prizor 41. beogradskih muzičkih svečanosti priredili su najmlađi učesnici festivala. Govorimo o dva dečja muzička sastava, o ansamblu za staru muziku Scholares Minores pro Musica Antiqua i dečji hor Štiglići, koji su 1975. godine u poljskom gradu Ponjatova osnovali muzikolozi Danuta i Vitold Danijelevič. Od početnog broja od tridesetoro dece, grupa je narasla, možemo slobodno reći, do „organizacije“ od 350 članova uzrasta od 4 do 18 godina, koja u svojoj biografiji ima više od 2.500 koncerata u 98 zemalja sveta! Na BEMUS-u smo slušali (i gledali) ono što čini osnovu njihovog vokalno-instrumentalno-plesno-akrobatskog repertoara (koji se odnosi na kontekstualizaciju muzike poljskih kompozitora od srednjeg veka do baroka kroz upoređivanje sa stvaralaštvom evropskih autora istog perioda). Program nazvan jednostavno, „Rana muzika Evrope“, bio je, zapravo, mnogo više od konvencionalnog koncerta: precizniji ćemo biti ako ga nazovemo muzičkim teatrom, budući da podrazumeva inventivno promišljen, kostimiran, komplikovan dramski tok koji zahteva višestrano angažovanje mladih (ili malih) umetnika. Ansambl Scholares Minores pro Musica Antiqua i dečji hor Štiglići su vrsni pevači, glumci, svirači, plesači, akrobate, čak. Pri tom, čak i najmlađi (a oni su predškolskog uzrasta), imaju svoje zadatke i intenzivno učestvuju u svakom segmentu ove jednosatne predstave. Aranžmani jesu prilagođeni deci ali se nipošto ne može reći da su jednostavni. Naprotiv, baš kao i ljupke koreografije (jer muzika i ples idu jedno uz drugo), zahtevaju brižljivu pripremu, veštinu, perfektnu koncentraciju, u čemu su ova deca zaista besprekorna. Potom, koncerti tri kamerna orkestra. Najpre, Solisti Sankt Peterburga i njihov umetnički rukovodilac, violinista Mihail Gantvag, koji od osnivanja 1987. godine usmerava delovanja ovog ansambla ka odstupanju od tradicionalnih izvođačkih rešenja. Oneobičavanje muzičkog teksta ovde je sprovedeno kroz zahvatanja u čitav spektar epoha i stilova kroz koje su Solisti Sankt Peterburga defilovali na samo jednom koncertu (Mocart, Šostakovič, Barber, Hajdn, Rosini, Bartok, Dijana Bošković), i demonstrirali izvanrednu raznovrsnost, dinamičnost, bujnost. Možda su baš pomenute osobine ansambla podstakle kompozitorku Dijanu Bošković (kojoj je poverena ovogodišnja porudžbina BEMUS-a), autorku da napiše Koncert za gudački orkestar koji je, rekli bismo, ne samo posveta ruskim kompozitorima (kako stoji u podnaslovu dela), već i nesputanim interpretacijama Solista Sankt Peterburga. Za razliku od Solista Sankt Peterburga, Beogradski gudački orkestar Dušan Skovran se odlučuje za program jednog stvaraoca, štaviše, sa fokusom na uvertirama i sopranskim arijama (uz jednu kantatu) iz opusa Georga Fridriha Hendla, čiju 250 godišnjicu od smrti obeležavamo upravo 2009. U ulozi dirigenta (i čembaliste), bio je Kristijan Kernin, profesor baroknog pevanja na Kraljevskom muzičkom koledžu i na Gildhol školi za muziku i dramu, čije je bogato iskustvo u ovom domenu svakako bilo dragoceno u dosezanju najčistijeg stilskog definisanja prezentovanih partitura. Na mestu solistkinje, Katarina Jovanović. Ona nas je najpre duhovitim pripovestima vodila prostorima Hendlovih opera i zatim nadahnuto i uzbudljivo savladavala odabrane njegove sopranske partije (Kleopatra/Julije Cezar, Đinevra/Ariodante, Alčina, Armida/Rinaldo, Lukrecija/kantata Lukrecija). Dakle, bez obzira na to što se radilo o koncertnom izvođenju, utisak scene bio je potpun zahvaljujući glumačkoj sugestivnosti Katarine Jovanović. Hrvatski ansambl Cantus specijalizovan je za savremenu muziku. Ovogodišnji BEMUS bio je ujedno i njihovo prvo predstavljanje beogradskoj publici: odabrana dela hrvatskih kompozitora i porudžbina srpskom kompozitoru mlade generacije, Drašku Adžiću: sve to u okruženju velikana dvadesetog veka, Paula Hindemita (Kamerna muzika br.1 op. 24, za dvanaest solista) i Edgara Vareza (Octandre, za sedam duvačkih instrumenata i kontrabas). Umetnički vođa ansambla, kompozitor i dirigent Berislav Šipuš odlučio se za komade živopisnog, čak humorističnog (kako tematskog tako i muzičkog) sadržaja. Upravo tako koncipirana je Šipuševa kompozicija Vrt na kiši sa skladateljem bez kišobrana; baš kao što inicijalni segment Meluzine Silvija Foretića treba da „zavara“ slušaoca odvođenjem u prostore komplikovanih akustičkih kombinacija, da bi potom, postupkom kapricioznog „reditelja“ - teatralnim ulaskom pijanistkinje u vrišteće crvenoj sjaktavoj koktel haljini kojom je protutnjala kroz publiku – kompozitor najavio slom inicijalnog u korist kabaretskog stila u kome je dirigent nenadano postao pevač! Ili, kao što je Dolce furioso Dobravka Detonija zvučni „portret“ njegove supruge koja se umiljava, sikće, vrišti, preti, miri se, bukti, peva, smeje se, urla... Namesto muzike Igora Stravinskog i ansambala RTS (najavljeni koncert će ipak biti održan do kraja godine), Beogradske muzičke svečanosti zatvorene su audiovizuelnim spektaklom ansambla STOMP. Ukoliko bismo želeli koliko-toliko približno da definišemo rad ove grupe perkusionista, rekli bismo da se radi o teatralizaciji ritma. Drugim rečima, ritam je oduvek (dakle, mnogo pre nego što je pridružen umetnosti), operisao kao prirodna čovekova funkcija koja prati sve segmente njegovog postojanja. I stoga nije bitno na koji način je proizveden (da bi bio opažan kao umetnost): „instrumenti“ stižu i sa otpada predmeta za svakodnevnu upotrebu – portfiši, šibice, kese, kante, upaljači, sudopere... takođe čujemo i ritmove unutrašnjih guma kamiona (koje su intervencijom STOMP-a postale „krofne“), praznih kanistera, buradi, saobraćajnih znakova. Ritam postaje vidljiv, tako što mu je pridružen pokret koji može biti i ples. Odnosno, eksperiment grupe STOMP ukazuje na osobinu ritma da tvori zavodljiv, samosvojan (ali univerzalno razumljiv) jezik, čiji je „govor“ temeljni narativni konstrukt njihovih provokativnih obraćanja publici.