Jubilej srpske kulture

Srpskoj kulturi dogodio se značajan jubilej i još jedan praznik knjige: na Svetosavskom sajmu knjiga, priređenom “u čast 50 godina NIN-ove nagrade za najbolji roman”, najveće domaće književno priznanje dodeljeno je Vladanu Matijeviću za roman Pisac izdaleka, objavljenom u izdanju beogradske “Narodne knjige”.

U proteklih pola veka uobičajeno je da dodelu NIN-ove nagrade kritike za roman godine proprati odgovarajuća svečanost duha, koja se u međuvremenu pretvorila u svojevrstan - praznik knjige. Tako je bilo i prošlog četvrtka u Hali 3 Beogradskog sajma, gde se, ovim povodom, okupilo mnoštvo poznatog sveta iz kulture, ali i iz drugih sfera javnog života. Ovoga puta za to je bio i nemali razlog više - obeležavanje petodecenijskog jubileja književnog priznanja, koje uspostavlja ne samo književna, nego i neka druga merila.

Vladan Matijević U potrazi za izgubljenim pojmovnikom Pisac sam. Tako stoje stvari. Stari, umorni, zbunjeni pisac. Ovo poslednje je jako vidljivo, a ono da sam star - i nije. Ne izgledam tako. I zbog te moje mladolikosti niko mi ne veruje da sam preživljavao patnje u tamnici sa Dostojevskim, da sam najbučnije negodovao kad su Bodleru izricali presudu zbog njegovih Cvetova zla, da sam u hotelu Angleter tog zimskog dana odvraćao Jesenjina od samoubistva. Sergej, pusti Isidoru, sve su one iste, govorio sam mu, ali nije vredelo, valjda zato što one, ipak, nisu sve iste. I niko mi ne veruje da sam živeo u vremenu kad su ljudi popu govorili pope, a bobu - bobe. Štaviše, niko ne veruje ni meni, ni drugim starim umornim piscima da je takvo vreme nekad postojalo, i da je u njemu reč imala težinu, i da su ljudi onda s obe noge stajali na zemlji, a da smo se samo mi pesnici otiskivali u visine i tamo fantazirali. Svi, kao po nečijoj naredbi, odmahuju glavom i gledaju u nas sažaljivo. I ne veruju ni meni ni drugim starim umornim piscima da nam se događa ovo što nam se događa samo zato što smo zaturili pojmovnik. Misle: pojmovnik nikad nismo ni imali, misle: reči ne mogu ni imati težinu, misle: naš pad je sigurno nekakav put. I svaku drocu sada zovu kraljicom trotoara, i secikesu sada zovu princem vrelog asfalta, i šibicara sada zovu kraljem biznisa. I smatraju da je normalno vreme u kojem, evo, pisci morališu, a kao skroz ludi fantaziraju oni koji bi morali s obe noge čvrsto da stoje na zemlji. Pa naravno, nije čudo što u ovom ovakvom vremenu stari umorni pisci ne iznenađuju javnost svojim rečima, delima, skandalima, životom, nego kao dečarci stoje u ćošku i preneraženo gledaju stvarnost, i samo trepću, bez moći da shvate zbog kojeg nestašluka su kažnjeni. Međutim, iako zbunjeni i uplašeni, oni se još uvek nadaju da će neko na tavanu, ili pod pragom, ili u kutiji za so, ili za šećer, što da ne, ili u kovčegu sa duplim dnom pronaći izgubljeni pojmovnik, i da će onda učitelj ponovo biti u č i t e lj, medicinska sestra - s e s t r a, pop - p o p... I da će oni, stari umorni pisci, moći da izađu iz ćoška, i da će ponovo moći da odu u krčmu da piju ljutu rakiju, da se udvaraju krčmarici, da pišu pesme, ili kratke priče, ili kratke romane, da ne pišu više romane od tri stotine stranica i da ne osećaju potrebu da na svakoj drugoj stranici svog romana napišu belo je belo, brat je brat, drolja je drolja, krv je krv.

U ambijentu knjige, upotpunjenom izložbom posvećenom jubileju ove nagrade, goste je najpre pozdravio glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, koji je podsetio da to “nije uobičajena dodela ove nagrade koja je, gotovo da nema sumnje, najuglednija književna nagrada u ovom delu Evrope” i da je od 1954. godine, od kada je tada mladom Dobrici Ćosiću, kao prvom laureatu, ona dodeljena za Korene, proteklo pola veka, što “na brdovitom Balkanu” malo šta od kulturnih poslova uspe da sastavi toliko kontinuiteta.

Ima različitih objašnjenja kako je to uspelo NIN-ovoj nagradi, rekao je Reljić, napominjući, pri tom da su generacije NIN-ovih novinara i urednika čuvale i sa duhom vremena usaglašavale tu misionarsku ideju, a da su “najreprezentativniji sastavi književnih kritičara”, članovi NIN-ovog žirija, “nesebično ulagali svoj integritet, retka znanja, svoju kreativnost u ovu nagradu”.

“Taj napor je davao izuzetan rezultat: na ovaj ili onaj način spajao je knjige i čitaoce. Nijedna nagrada na ovim prostorima nije tako uspešno promovisala knjigu i izdavaštvo. Zato je NIN-ova nagrada izuzetan kulturni događaj u svakoj od proteklih 50 godina! Zato ova nagrada ima budućnost. Ona je san pisaca i najsigurnija preporuka čitaocima”, kaže Reljić.

Podsetio je, pri tom, i da je proteklih meseci na adresu NIN-a, konkurišući za ovu nagradu, stiglo oko 150 romana, a onda dao reč predsedniku žirija Petru Pijanoviću, koji je govorio o toj “muci sa obiljem”.

Proteklih godina bilo je uobičajeno da u ovakvim prilikama odlomak iz nagrađenog romana čita neko od poznatih glumaca. Ali, ovoga puta učinjen je izuzetak: odlomak iz nagrađene knjige Pisac izdaleka pročitao je dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine iz 1990. godine - Miroslav Josić Višnjić.

Usledio je potom najsvečaniji trenutak, dodela NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2003. godini Vladanu Matijeviću za roman Pisac izdaleka: povelju nagrade uručio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, a novčani deo nagrade (350 000 dinara) u ime ekskluzivnog sponzora nagrade “Jubanke” AD, Beograd, njen generalni direktor Borisav Đokić.

Prvi čovek “Jubanke” najpre je, povodom jubileja, redakciji NIN-a čestitao “na entuzijazmu, hrabrosti i istrajnosti”, ali i poželeo, bankarskim jezikom rečeno, “jubileje sa tri cifre”.

Svakako, “težini” ovog književnog priznanja uveliko je doprinela i sama “Jubanka”, koja je više od jedne decenije njen generalni pokrovitelj (i koja je, kako to naglašava glavni urednik NIN-a, pomogla da se ova nagrada u materijalnom pogledu sasvim približi Pulicerovoj).

Đokić kaže da je za “Jubanku”, koja je “u svoj poslovni koncept odavno ugradila podršku kulturnim, naučnim i humanitarnim projektima od nacionalnog značaja”, podrška NIN-ovoj nagradi “podjednako čast, izazov i zadovoljstvo” i iznosi uverenje da će partnerstvo “Jubanke” i NIN-a biti “dugovečno i još svestranije na obostrano zadovoljstvo, kao i na zadovoljstvo ljubitelja knjige, književnih stvaralaca i domaće kulturne javnosti”.

Pokriće za takve reči u slavu pisane reči nalazi se i u činjenici da je “Jubanka” podržala i objavljivanje deset romana koji su najbolje ocenjeni među onima što su u proteklih pola veka nagrađeni NIN-ovom nagradom.

Petar Pijanović Satirično, bez milosti Dame i gospodo, Kada je pre tri godine Vladan Matijević primio Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Prilično mrtvi, u jednom prigodnom razgovoru na pitanje šta sada radi, odgovorio je: “Privodim kraju novi roman. No, Andrićeva nagrada obavezuje, pa neću da žurim niti ću nastojati da roman brzo završim i objavim.” Kreativna i tiha sporost, izvan književne buke i besa, iznedrila je roman Pisac izdaleka. Sporost se isplatila. Jer - retki su pisci čije dve knjige, jedna za drugom, dobiju Andrićevu, pa NIN-ovu nagradu, dve jedine prave i, zašto ne reći, najprestižnije nagrade za umetnost pripovedanja na srpskom jeziku. Ono što je neobično u Matijevićevom slučaju, jeste činjenica da je ovaj pisac izdaleka tim dvema knjigama ispisao dve posve različite poetike. Zbirka Prilično mrtvi je knjiga jake imaginacije i jezičke ekspresije, knjiga koja ne koketira sa poetikama, nego, tematikom i tipom iskaza, pripoveda nesvakidašnje i postupkom oneobičene priče. Matijevićev roman, zbog kojeg smo se ovde okupili, po pripovednom je modelu nov u opusu ovoga pisca, pa i u tekućoj srpskoj književnosti. Roman Pisac izdaleka je parodijski po svom poetičkom znaku. To znači da baštini onaj duh i stvaralačku tradiciju koju potvrđuje Vinaverova Pantologija, Bulatovićev diptih Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, Kišova Mansarda i u najnovijoj našoj prozi Mimikrije Aleksandra Gatalice. Pišući o Vinaveru, veliki srpski pesnik Ivan V. Lalić je o parodiji napisao: “Parodija je specifičan i specifično intenzivan vid afirmacije ironije, humora i satire u književnosti. NJena poenta je po pravilu orijentisana da dejstvuje u istom onom duhovnom prostoru u kojem je oblikovano i delo koje mu je poslužilo kao prototip, model ili podsticaj; parodija je dvojnik iz druge dimenzije, nemilosrdna sestra dela.” Ova “nemilosrdna sestra” u Matijevićevom rukopisu nije samo sestra dela. Parodija u romanu Pisac izdaleka deformiše samu sliku sveta, odnosno na satiričan način bez milosti šiba i razara ustaljene, etablirane vrednosti. Spori na crnohumoran način šire društvene i mentalitetske obrasce, ali ne manje i naš književni život kojemu pripada i ova nagrada. Jednako ovaj roman u podsmešljivom ključu komentariše klasični koliko i postmoderni postupak. Konačno, izvrgava ruglu i ulogu pripovedača u sopstvenom delu koji je moguća poetička projekcija ličnosti samoga pisca po imenu Vladan Matijević. U pedesetoj godini NIN-ove nagrade roman Pisac izdaleka je parodijski rezime ovoga žanra i onoga nasleđa u jeziku kojem pripada i Matijevićevo delo. Dobra i inovativna, neobična i poetički hrabra knjiga u jubilarnoj godini zasluženo je dobila NIN-ovu nagradu. Vladanu Matijeviću čestitke od srca. Takođe, u ime ovogodišnjeg žirija, kao i svih kritičara koji su za pet decenija svoja znanja i merila ugrađivali u ugled ove nagrade, čestitam NIN-u veliki jubilej. Zahvaljujući NIN-u i njegovoj istrajnosti koja je prerasla u prestižnu misiju, za pola veka stvoren je jedan neporeciv red vrednosti u našem romanu. Još jednom hvala svima - piscima, kritičarima i Redakciji NIN-a koji su omogućili da ova nagrada postane deo književne istorije.

Pošto je primio nagradu, prisutnima se obratio i ovogodišnji laureat Vladan Matijević. Najpre šaljivo, ovim rečima: “Dame i gospodo, roman Pisac izdaleka pisao sam godinama, bilo je teških trenutaka, bilo je lepih trenutaka. Besedu koju sam naslovio ‘U potrazi za izgubljenim pojmovnikom’ pisao sam dva-tri časa i bilo je samo teških trenutaka. Zato nemoj koga da čujem da priča! Naravno, šalim se.” Ali je, ipak, napomenuo: “Nemojte terati inat pa da pričate.”

I nije bilo inata. Bar ovom prilikom.

Time je zvanični deo ove priredbe, u čijoj su organizaciji učestvovali i Beogradski sajam i Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije, završen.

Usledili su koktel i druženje.

Na obližnjem štandu “Narodne knjige” najviše je prodavan upravo nagrađen roman Vladana Matijevića, čije je drugo izdanje, s naznakom na koricama “NIN-ova nagrada kritike za roman 2003. godine”, štampano u roku od samo tri dana, od ponedeljka (26. januara), kada je saopšteno da je dobio ovo priznanje, pa do četvrtka (29. januara), kada je zakazano njegovo uručenje.

Zadovoljstvo sa laureatom, s razlogom, deli i Gojko Tešić, koji kaže: “Kao urednik veoma sam srećan i zadovoljan, jer u najmanju ruku, ovom nagradom potvrđeno je na najlepši način moje uverenje da je Vladan Matijević izuzetna pojava najnovije srpske književnosti. ‘Narodnoj knjizi’ Matijević je ‘doneo’ dve nagrade: Andrićevu za knjigu priča Prilično mrtvi (2000) i evo sada NIN-ovu. Znači, moj izbor 1999. bio je pravi...”

Autoru Pisca izdaleka čestitalo je, između ostalih, i više ranijih dobitnika NIN-ove nagrade, među njima i dobitnik za 2000. godinu Goran Petrović, pisac koji je danas u središtu srpske književne scene. A njegova reč ovom prilikom glasi: “Vladan Matijević je za mene pisac izbliza. Ne zato što gradove u kojima živimo deli svega tridesetak kilometara, već zato što još od romana RC Neminovno pripadam krugu njegovih čitalaca. Knjige Vladana Matijevića odlikuje naročita duhovitost, nepotkupljiva ironija, svrhovita bizarnost, povremeno cinizam, te valjda zato i najmrzovoljniji čitalac retko može da pronađe izgovor da ih ostavi; rečju, ova proza postaje bliska čak i kada joj pristupate iz daleka. Neminovno.”

Na uručenje nagrade Matijeviću došao je i njegov najveći konkurent za ovo priznanje s romanom Mihail (u izdanju “Glasa srpskog” iz Banjaluke) Branko Brđanin Bajović. Poznavali se do sada nisu, a čvrsto su jedan drugome stisli ruku; sportski, u duhu fer pleja.
“Veliko je uzbuđenje i zadovoljstvo pronaći svoje ime na listi šireg izbora vrhunski kompetentnog žirija kao što je NIN-ov i nagrade kakva kod nas ne postoji. Za svakog pisca to je sinonim za literarnu delatnost. E, sad, kad se to pretvori u uži izbor od sedam romana, pa još kad ti članovi žirija kažu da je njih četvoro od petoro u poslednjem krugu tvoje ime stavilo uz Matijevićevo ime, onda čoveku ostaje samo da kaže: Eh, dobar rat ratovah, dobru trku trčah, dobar posao završih!”, nimalo gubitnički će Bajović.

A potom će da kaže i ovo: “Mnogo značajno je to, čini mi se, za mene, za moju knjigu, za moga izdavača, ali i za produkciju sa zapadnih strana ovoga jezika. Čim sam video da sam ušao u uži izbor, imao sam priliku da se našalim u Banjaluci, da kažem: evo dokaza da je žiri objektivan, moj izdavač je nesposoban da lobira, ja sam anoniman, jer sam prozni pisac kome je ovo prvi roman. Znači, ljudi su kompetentno pročitali i procenjivali literaturu, barem u ovom slučaju. Zato prihvatam svaku odluku NIN-ovog žirija. Imajući sve to u vidu, Vladanu Matijeviću sam čestitao na nagradi, jer smatram da je apsolutno održiva teza da je njegov roman u ovom trenutku bolje procenjen zbog ključa u kojem je pisan. Čestitao je i on meni. Razmenićemo knjige. I do nekog novog viđenja!”

NIN-ova nagrada već hvata zalet za novi krug. A tradicija se podrazumeva!