Šreder krije Šredera

Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar (1998–2005) u intervjuu za NIN je označio da je priznavanje nezavisnosti Kosova bilo velika greška koja „ne može da se uporedi sa intervencijom NATO-a 1999. godine protiv Jugoslavije”. Nemačku vladu je tokom ratne akcije NATO-a protiv Beograda, kao i još četiri docnije godine tokom nasilnog otuđivanja Kosova od Srbije predvodio Gerhard Šreder kao kancelar. Sada, četiri godine docnije, Šreder skriva svoju ulogu i odluke i postupke u oružanoj akciji, kao i u prethodnim pripremama. Ovo što sledi proizlazi iz autentičnih saopštenja i podataka objavljenih u Nemačkoj: Samo 19 dana posle parlamentarnih izbora (27. septembra 1998) kojim je obrazovan 14. nemački Bundestag, a stranka Gerharda Šredera (SPD) stekla većinu potrebnu za stupanje na vlast, nemački parlament je pretežno glasovima Šrederove stranke izglasao 16. oktobra 1998. odluku da Nemačka učestvuje u „mogućnoj”, u stvari već precizno pripremljenoj NATO vojnoj akciji protiv Jugoslavije. Za tu odluku u Bundestagu kao vodeći autoritet glasao je kancelar Šreder čak 11 dana pre nego što je uopšte zvanično postao kancelar (27. oktobra 1998). Tom odlukom već je bilo konkretno određeno da se 14 nemačkih tornado bombarderskih aviona i 500 vojnika odmah stave u pripravnost za vojnu akciju protiv Jugoslavije (147 dana pre stvarnog početka tog NATO napada). Između 19 NATO država učesnica u tim ratnim operacijama višestruko i najaktivnije je učestvovala Nemačka sa kancelarom Šrederom na čelu. Na nemačkom tlu održani su sastanci ministara Grupe-8 za sastavljanje ultimatuma Beogradu i to 6. maja 1999. (u jeku bombardovanja srpskih gradova) u Bonu, a 8. juna u Kelnu gde je formulisan ultimatum Beogradu. Pri tom se emisar NATO-a Marti Ahtisari sastao u Bonu sa kancelarom Šrederom – jedinim od 19 šefova vlada NATO-država angažovanih u operaciji. O tom susretu sa Šrederom Ahtisari je zabeležio: „Verifikovan je dokument o povlačenju sa Kosova svih jugoslovenskih vojnih, policijskih i poluvojnih snaga ubrzanim tempom”. Šreder je dao saglasnost. Već idućeg dana Ahtisari je stigao u Beograd i podneo Slobodanu Miloševiću pripremljeni „papir” iz koga je smišljeno izostavljena bitna napomena da se jugoslovenske snage povuku sa Kosova pre nego što NATO prekine bombardovanje. Papir je bio prevara. Kancelar Šreder je bio u zapadnoj Evropi jedini sagovornik i partner u „verifikovanju” dokumenta kojim je posredovanjem Ahtisarija NATO izdejstvovao povlačenje jugoslovenskih snaga i prepuštanje Kosova i Metohije snagama NATO-a i njihovim albanskim trabantima. Sledeći korak je brzo usledio. Kancelar Šreder se uputio stopama Ahtisarija, ali odleteo pravo na Kosovo da ohrabri nemačke trupe, već ulogorene u Prizrenu, gde su stigle iz Albanije. U Prizrenu je Šreder bio već 23. jula 1999. kao prvi šef vlade zapadnog tabora koji se uputio na Kosovo čim su nemačke i ostale trupe Kfora zaposele južnu srpsku pokrajinu. U Prizrenu su Albanci masovno dovedeni iz Albanije cvećem zasipali nemačke tenkove, a Šreder je trijumfovao. Bio je to nastavak one invazije nemačke armade na Kosovo 55 godina ranije kada je Adolf proglasio „veliku Albaniju”. Za zasluge u pretvaranju Kosova u NATO-poligon Šreder je dobio pohvale od Bila Klintona, koji je Nemačku proizveo u „prvog partnera Amerike u Evropi”, a sam se uputio u Prištinu tek četiri meseca docnije. Šrederu je ostalo pošto je u zemlji skoro već zaboravljen jedino da tuđim greškama prikriva to što je kao hvaljeni Klintonov partner sam skrivio.