Srbija i Rusija

Gde je žurio ruski predsednik i kakvi su ga to važni i neodložni poslovi čekali kad je iz Beograda otišao tako rano, već oko 20 sati, iako je došao kasno, negde oko podne. Pozicija nije mogla da sakrije izvesno razočaranje zbog toga, a opozicija ubeđenje da bi, da je ona na vlasti, ta poseta sigurno trajala duže. Je li to što se sve odigralo „filmskom brzinom” i izmontirano po Ajzenštajnovoj formuli „montaža atrakcija”, znak pomanjkanja prijateljstva ili se (i) Rusija promenila, ma koliko mi mislili i očekivali, suprotno, i uhvatila korak sa vremenom koje je postalo svuda - a ne samo na omrznutom nam Zapadu - novac. Ali, ako je i žurio, Medvedev svakako nije džaba dolazio. Poseta jeste bila kratka, ali će njeni efekti biti dugoročni. Ostavio nam je baćuška darova mnogo više od jednog, ma koliko vrednog, spomenika Puškinu. Reč je tu, naravno i naročito, o dva govora - u Domu Narodne skupštine i u Sava centru - i sedam sporazuma koji, kad se sve skupi i svi skupe, gotovo da nisu ostavili nijedno prazno mesto na socijalno-političko-ekonomskoj mapi Srbije. Sve je tu, razume se, obuhvaćeno: od omladine i sporta, preko kulture i nauke, regionalne i parlamentarne saradnje, do ekonomije i, u ekonomiji najvažnije, energetike, a gde je danas energetika, tu je i (energetska, ali u suštini nedeljiva) bezbednost; od prošlosti (istorije) do budućnosti (Evropske unije). Dakle, sve probrano i odabrano pažljivo, vešto, minuciozno, iskusno. Elem, ima tu šta da se vidi, proučava i analizira. Ali je već posle dva dana to u Srbiji zaboravljeno i prekriveno uobičajenom ovdašnjom „svakidašnjom jadikovkom”: pregovorima sa MMF-om, hapšenjima do juče uglednih građana i drugim, što prirodnim što veštačkim nepogodama i nepodopštinama. A pomenuti dokumenti, za slučaj da se neko baš zainati pa hoće da vidi šta u njima piše, pažljivo su odloženi negde daleko od očiju javnosti. Otiđite na sajt koga god hoćete ministarstva, nećete ih naći, dok je govor ruskog predsednika narodnim poslanicima na sajtu Skupštine očišćen od gotovo svega što je u njemu bilo zanimljivo i značajno. Ruski sovjetski generali, oslobodioci Beograda dobiće svoje ulice u Beogradu, ali srpske partizanske niko i ne pominje. Da je, kojim slučajem, Draža Mihailović, ujahao na belom konju u glavni grad Jugoslavije već bi imao spomenik veći od Pašićevog, nasred Terazija. Žalimo slučaj. Iako nije doneo milijardu evra (ili dolara - o toj konfuziji videti više na strani 26), što je, uzgred, najavljivano kao „šlag na tortu” pripremljenoj za veliko slavlje, ruski predsednik je Srbiji doneo nešto ipak vrednije i važnije. Prvo, razvejao je magle koje su se oko Drugog svetskog rata i antifašističke borbe, i povodom njega, poslednjih godina puštale po Srbiji. „Mi smo deca onih koji su odbranili pravo da živimo u slobodnom svetu i obavezni smo da čuvamo sećanje na Drugi svetski rat. Naročito je to važno danas kada neki pokušavaju da izvrnu istoriju, kada se osvajači ponašaju kao spasioci, dželati kao patrioti, a oslobodioci predstavljaju skoro kao okupatori”, rekao je Dmitrij Medvedev na svečanoj akademiji povodom 65. godišnjice oslobođenja Beograda. Drugo, ruski predsednik je u govoru u kome je ekonomsku saradnju istakao kao „temelj strateškog partnerstva” dve zemlje, praktično bez ikakve rezerve, podržao ulazak Srbije u Evropsku uniju. Kao da je hteo da nas podseti na našu staru izreku: „LJubav za ljubav, a sir za pare”. Ali, da se vratimo u parlament. „Rusija nema ništa protiv ulaska novih zemalja u Evropsku uniju. Najvažnije je da nove članice EU razvijaju dobre odnose sa Rusijom, što se odnosi i na Srbiju. Članstvo u EU ne narušava odnose sa Rusijom, već doprinosi boljim odnosima”, rekao je Medvedev u Narodnoj skupštini. Ni jedno ni drugo nije rečeno iz kurtoazije. Naročito ovo drugo. Evropska unija je najveći ekonomski, pa samim tim i politički partner Rusije i tako će, bez obzira na sve diverzifikacije koje donosi globalizacija, još zadugo ostati. Oko 55 odsto izvoza Rusije ide u EU (u SAD svega šest odsto); od ukupnih stranih investicija u Rusiju, tri četvrtine je došlo iz Evropske unije (iz Amerike svega četiri odsto). Svako ko tim vezama može da doprinese, pogotovo ako može da ojača njenu poziciju, za Rusiju je dragocen. Srbija to može. Tim pre što u našem regionu, pa i šire, ni sa jednom drugom zemljom Rusija nema tako prisne veze. Tačnije, ni u jednoj drugoj zemlji Rusija nema tako odanog i širokogrudog, nadasve, saveznika i prijatelja. A i Rusiji su prijatelji neophodni. Srbija, međutim, kao da toga nije svesna. Kao što nije shvatila ni promene u svetskoj politici i ekonomiji. Zašto, recimo, sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, od koga se tako mnogo očekivalo, nije dao nikakve rezultate? Pre svega, ne samo zato što je Rusija pažljivo izdvojila onih nekoliko procenata robe gde bi ta trgovina mogla da bude značajnija, nego zato što ta vrsta sporazuma više nema značaj kao nekad. Jednostavno, svaka iole ozbiljnija svetska kompanija, koja hoće nešto da prodaje u Rusiji, može tamo sama da napravi fabriku, nema potrebe da na rusko tržište ulazi preko Srbije. Ne videći to, Srbija je i rusku podršku svojoj politici oko Kosova skupo, tj. skuplje nego što je bilo nužno, plaćala. Ima još jedna stvar. Rusija se, pametno, u ostvarivanju svojih ciljeva povezala sa ovdašnjim partijama, a one su se, boreći se međusobno za naklonost i podršku „velikog brata”, utrkivale koja će da ponudi i da više, zapostavljajući interes zemlje kao celine. U ključnoj oblasti srpsko-ruske saradnje, energetici, to se najbolje vidi. I gas i gasovod potrebni su Srbiji, ali nije bilo potrebno da se NIS proda na onakav način, kršeći zakon. Još važnije, jedino je u srpsko-ruskom preduzeću za izgradnju „Južnog toka” vlasnički odnos 51:49, u korist Rusa razume se. Sa svim drugim zemljama formirana su preduzeća sa podjednakim, 50:50, procentom vlasništva. Konačno, Srbija je jedina zemlja koja ruski gas uvozi preko posrednika. Svi naši napori, i prethodnih i ove vlade, u poslednjih 7-8 godina, da se taj posrednik ukine, Rusi su odbili. To građane Srbije godišnje košta 30 miliona evra. Kad se samo to uzme u obzir, recimo, ispada da su onih 200 miliona dolara, tj. 140 miliona evra, koje će nam Rusi pozajmiti za budžet, u stvari naše pare.