Svadbeni marš

Ako ćete mi verovati, danima, već, tražim šilju! Kog Šilju? Jel` onog lepotana pilota što je živeo na splavu kod Nebojšine kule? Ma, jok, bre, tražim šilju papriku, Srbine! Naoko nikakvu, al` ukusnu, sočnu ali ne i vodnjikavu, i, naravno, malko ljutkastu.... Ah, kako me samo podseća na južnu Srbiju, na moju Nišavu, na južnjačku sirotinju, ali i na, nekad, slavnu i moćnu Aleksandrovu Makedoniju! Tu šilju je, bajo, Aleksandar rasejao sve do Indije mada, danas, decu u školi uče da je paprika stigla iz Indije. Ali, hvala bogu, Ršum uči dečicu, da idu u Afriku i da i tamo sade papriku. Jer, za šilju više nema života ovde. I, ne lažimo se više, šilja je proterana i sa elitne beogradske Kalenića pijace, na njoj se šepure bordo crvene „najlonke“, pa i dundaste, pokondirene „somborke“ i ostale genetski mutirane dame. Šilju, kažu, možeš da nađeš kod Cvetka, ali ako poraniš, jer sirotinja je još od sabajle, šilju pokupovala i sataraš do podne, već, napravila, pa umače lebac i cokće li, cokće. A coktaće sirotinja kad propadne i ova srpska elita, baš, kao ona hohštaplerska elita zaječarskog mahera Baje Pašića... Cunjam po pijacama, tražim šilju, svratim i na Palilulsku, ali jokac, bato! A traži mi oh, kako mi traži ovaj moj uzbujali mladi organizam, traži, baš, šilju. Jer, proveo sam ceo vikend sa Biljaninom jakom ovčetinom, i, loj mi, bre, izbija i kroz znoj, mada, bajdvej, mirišem kao beba, mislim, kad treba. A znam da mirišem i na ambroziju, kao Aleksandar, kada je, prvi put, povalio Roksanu u svom kraljevskom šatoru... Nego, ne vredi ti, brale, da šilju tražiš ni po supermarketima, jer ispašćeš matori drkoš, som i gegula, pošto kasirka lepojka čula je, eventualno za Šilju iz crtaća, naravno, ne i za Volta Diznija. E, sad ima marketa kao što je onaj Miškov u Čika LJubinoj gde ti baburu nude kao šilju, i, da vidiš, kupuju ove mlade instant domaćice što odlično „kuvaju kajgane“. I dođe mi da zakukam, nasred Trga Republike, da zagudim tužni desetarac za šilju, ali vidim desetarc više ni u „Pravdi“ ne prolazi, štaviše, u Pikinom parku, preko puta redakcije, urednici i novinari štrajkuju glađu. Eeej, pet meseci nisu primili platu. Eh, Vučiću, Vučiću isplati ljude, aman, pobogu, daj lovu, bar, za šilju! Sav skrhan od tumaranja za šiljom, dogegam se do Gročanske i nađem utehu u Bobu Dilanu i DŽoniju Štuliću. Prvog na CD slušam, a drugog, pomno, u beržeri čitam. I vraćam se, više puta, na ono mesto iz „Aleksandrijade“ gde Kurcije Ruf opisuje tako živo onaj časak kada je Aleksandar, prvi put, ugledao Roksanu i, odmah se u nju silno zaljubio i odmah se s njom oženio. U taj čas, tiruli, tiruli, pišti moj morbidni. Na ekrančetu izanđale, stare „nokije“ SMS poruka: “Ovog časa, u Domu sindikata, na džez festivalu Duško Gojković svira SVADBENI MARŠ ALEKSANDRA MAKEDONSKOG!“ I tu me prođe jeza, onako, od glave do pete... K. G. Jung sedi na indijskom taburetu, gricka srebrnastu, patarensku lulu, i, smejulji se, sav srećan što se, eto, njegova teorija sinhroniciteta oko mene obavija kao paukova mreža i što se u toj mreži od bele gnoze sve manje gicam, već, se po njoj protežem, ljuljuškam. Nego, moj guru me trgne iz beržere: “Žedan sam, idi, u prodavnicu po kiselu vodu, a, možda, nađeš i šilju!“ Navučem na sebe džins bermude i duks, pa bosonog u klompama krenem kod komšija u prodavnicu. Kad, tamo, ah bogovi, ah, nebesa! Puna kartonska kutija ŠILJA!!! I, tresem se od „vrućice strasti“, kao Aleksandar kad je video Roksanu! I šta ću? Kupim, đuture, celu kutiju, pa bež´ sa njom u naručju kao da u postelju nosim nevestu! A kada me Jung sa kutijom šilja video, kao blesav se cerekao te zdimim sa „nevestom“ na terasu, pa je prostrem po terakot pločicama, da se raskomoti, da se osveži... Tu čujem Junga iza mojih leđa: “Ajde, mani se šilje, lati se Biblije! I pročitaj ponovo čudo na svadbi u Kani galilejskoj!“ Nisam ni digao glavu sa Biblije, a moj guru me, već, propituje: “Ne vidiš li da je svadba u Kani bila SVADBA ALEKSANDROVA!? I kada je na svadbi ponestalo vina lošijeg, naš Aleksandar je, svom peharniku JUDI, naredio da iznese vina kraljevskog koje je pio samo sa svojim generalima. Kad ovo znaš, priznaćeš da je smešna priča o Isusovom pretvaranju vode u vino...“ Izašao sam, kao omađijan, na terasu i dugo u gustu maglu zurio, prst se, bre, pred nosom nije video! Kao da sam, već, Srbiju napustio, kao da sam, već, na sedmom nebu bio, i, kao da sam iz magle sa FK “Obilića“ neki glas čuo: “Nisi li primetio? O Isusu postoje četiri zvanična jevanđelja, a i u Štulićevoj Aleksandrijadi cititraju se samo četiri istoričara Aleksandrovih biografa! Pri tom, ti istoričari nisu Aleksandrovi, već, Isusovi savremenici!!? Razumeš li, iza jevanđelista Mateja, Marka, Luke i Jovana kriju se istoričar Diodor, Kurcije Ruf, Plutarh i Arijan! Shvati, Aleksandar je živeo na početku ove ere, u takozvano Isusovo vreme...“ Operem šilju od zemlje, verovatno, južnosrbijanske, i ta zemlja sirotinjska doneta, valjda, iz okoline Leskovca, ode niz lavabo negde na dno Dunava... Seckam šilju na sitno, secnem i neki paradajz, više zbog boje, onda dodam sitno nareckane i feferone od kojih se uši dime. Na dno tiganja sipam malo zejtina, a i malo ovčijeg loja, više zbog ukusa, pa uključim šporet na „trojku“, jer šilja, rekoh, ne pušta mnogo vodu, pa može brzo da zagori. Kad se šilja dobro propržila, čvrknuo sam u nju četiri jaja, pa sve to posolio sjeničkim ovčijim sirom, auuh, bajo, prste da poližeš! Omažem tiganj, sa Jungom, pa se zalijemo Nikolinim vinom. Nego, na podu ispod radnog stola bode mi oči neka hartijica, očigledno, ispala iz crvene fascikle kojoj je ime „Dosije Mladen Đ. Protić“. Sagnem se, uzmem papirić, a na njemu piše: “OBJAVA!” A u toj objavi se Mladen Protić iz Guče poziva na svadbu NJ. V. Kralja Aleksandra, jula 1922. godine! Pogledam zblanuto u Junga, a on mi tiho kaže: “Da li ti je, konačno, jasno da se na svadbi u Kani ženio Aleksandar Veliki?“ Trebalo je da mnogo vina popijem da, posle svih ovih svadbi, zaspim. A u snu mi se moja Crna iz Vrčina javlja, sva nekako naduta: “Ujela me za obraz pčela. A ti samo jedi šilju, meni daj neku slaninu ili ovčetinu:“ Iz susedne sobe Dilan dobacuje: “Uzjaši, uzjaši vetar, i, kreni u taj Aleksandrov svadbeni marš!“