Vreme za molitve

Ja sam zamišljala kako ću se posle rata vratiti u Sarajevo. Prisećala sam se priče o proterivanju Sefarda iz Španije; mislim da je to bilo u 15. veku. Rasuli su se po svetu ali su čuvali ključeve svojih kuća u Španiji i predavali ih novim generacijama u nadi da će se jednom neko vratiti. Tako sam i ja čuvala dugo, dugo ključeve mog stana u Ulici Marijana Baruna 2/17. Od svega toga ne bi ništa. Ključeve sam bacila. Nema povratka u Sarajevo. Celo Sarajevo Dejtonskim sporazumom pripalo je Federaciji. Milošević je uz čašu viskija rekao: `Alija, neka ti bude Sarajevo. Celoga rata si bio u njemu`. Sada se tamo grade samo džamije. Od svega ostale su samo staračke godine koje provodim u zatvoru Hinseberg“. Nepunih pet godina po objavljivanju ovih redova Biljana Plavšić napustila je zatvor u Švedskoj i avionom Vlade Republike Srpske u društvu Milorada Dodika doputovala u Beograd. Biljana Plavšić nije izašla ni na glavni izlaz aerodroma, ni na VIP izlaz već ju je automobil dočekao još na pisti. Nekadašnja „čelična lejdi“ bosanskih Srba, druga predsednica Republike Srpske i prva visokorangirana ličnost iz rata u Bosni koja je priznala svoju krivicu pred Haškim sudom ostatak života provešće u svom stanu u beogradskoj opštini Vračar. Biljana Plavšić, u ponedeljak 26. oktobra, odslužila je tačno dve trećine zatvorske kazne od 11 godina na koju je osuđena zbog progona po nacionalnoj i verskoj osnovi i zločina protiv čovečnosti tokom rata u BiH. Nakon dva zvanična zahteva za pomilovanje, koja nisu uslišena, i još nekoliko inicijativa, koje su išle u tom pravcu, predsednik Haškog suda Patrik Robinson odlučio je da je Biljana Plavšić od 27. oktobra 2009. slobodna žena. Kao i mnoge prethodne odluke Haškog tribunala i ova odluka izazvala je jake reakcije; čak takve da se u jednom trenutku spekulisalo i da će odluka o puštanju gđe Plavšić na slobodu biti revidirana. Ili da će Biljani Plavšić biti „ispunjena želja“ o povratku u Sarajevo i to na taj način što će joj se pred tamošnjim sudom suditi za genocid; od čega je tužilaštvo u Hagu odustalo posle priznanja krivice. Ovakve pretnje samo su finale velike kampanje koju su vlasti u Sarajevu, zajedno sa bošnjačkim organizacijama u Švedskoj, vodile protiv ove odluke Haškog tribunala. Željko Komšić, hrvatski član Predsedništva BiH čak je napisao protestno pismo Vladi Švedske zbog puštanja Biljane Plavšić na slobodu. Međutim, branioci bivše predsednice RS i njena rodbina Švedskoj su predočili dokaze da je ona državljanka i Srbije te joj je, nakon skoro celodnevnih pregovora u kojima je učestvovao i premijer RS Milorad Dodik, ipak omogućeno da poleti za Beograd. Inače, cela životna priča Biljane Plavšić, od kako je 1990. kao ugledni univerzitetski profesor došla u sarajevsku dvoranu „Skenderija“ na osnivački skup Srpske demokratske stranke, sačinjena je od suprotnosti: smatrana je i najekstremnijim članom Karadžićevog SDS-a a prva je počela da se „razume“ sa međunarodnom zajednicom; priznala je svoju krivicu pred Haškim sudom rekavši da su „Srbi vođeni zaslepljujućim strahom da će postati žrtve kao u Drugom svetskom ratu naneli zlo hiljadama ljudi“, da bi posle izjavila da je lagala kada je priznala krivicu „jer nije mogla da pronađe dokaze za svoju nevinost“. Biljana Plavšić je 1990. osvojila najviše glasova u izboru za srpskog člana Predsedništva BiH; i u toj prvoj predizbornoj kampanji ostala je upamćena po beskompromisnoj antikomunističkoj retorici. Posebno je odjeknula izjava Radiju B92: „Neka pogine i šest miliona Srba ali neka onih drugih šest miliona živi sretnije i bolje“ – za koju Biljana Plavšić kaže da nije njena već da je samo na pitanje „Kako razmišljaju ranjenici u Republici Srpskoj“ citirala jednog od njih. „Zlonamerni su meni pripisali tu izjavu. Prvo je to bila Mira Marković i njeno ulizičko novinarsko okruženje“, piše u svojoj drugoj biografskoj knjizi „Svedočim“. Biljana Plavšić je sve vreme bila izrazito kritična prema supruzi predsednika Srbije, Miloševića, a 1993. na Palama prva je osoba koja je javno ponizila i samog Slobodana Miloševića. Zbog njegove podrške Vens – Ovenovom planu nazvala ga je izdajnikom, a kada je zajedno sa Dobricom Ćosićem i grčkim premijerom Micotakisom došao u posetu rukovodstvu RS odbila je da mu pruži ruku. „Prva kola su stala i izlazi Milošević. Vidim da je protokolarni redosled prilagođen njemu i njegovoj moći iako je gost najvišeg ranga bio Dobrica Ćosić. Nemam vremena da mnogo razmišljam jer on već, nasmejan, prepotentan, pun svoje moći, prilazi i rukuje se sa Karadžićem a ja sam sledeća. Iza njega se već približava Ćosić. Milošević pruža ruku onako teatralno, kao da je baš svako srećan da dohvati tu ruku koja je sva salasta kao napuhani somun. Ja sam ukočena, ne pružam mu ruku. Niko i ništa na ovom svetu nije me moglo prisiliti da se tada rukujem s njim. Ja, čak s visine gledam, preko njegove glave, u jahorinske visove. Dan je svež i prelep na tim visinama“. Ipak, više nego sa Miloševićem Plavšićevu je obeležio susret sa Željkom Ražnatovićem Arkanom u Bijeljini 1992. godine. Iako u svojim memoarima piše da je u trenutku kada je krenula iz Sarajeva mislila da je Arkan mesto a ne čovek, njen srdačan pozdrav sa komandantom Srpske dobrovoljačke garde ne samo da je ostao zapamćen u ovdašnjoj javnosti već je iskorišćen kao jedan od ključnih dokaza protiv nje na sudu. Pored toga Haško tužilaštvo je Plavšićevoj kao krivicu spočitalo i to što se nije pobunila kada je Radovan Karadžić sa govornice Skupštine BiH poručio da će „Muslimani najgore proći u ratu“ kao i intervju novosadskom tabloidu „Svet“. U tom intervjuu Plavšićeva je, između ostalog, rekla da su „za vreme duge otomanske okupacije, samo osobe kojima je bolji život bio važniji od nacije i pravoslavlja, prelazili na islam a kasnije su zlostavljali narod od koga su potekli. To im je u genima“. Intervju „Svetu“ iskorišćen je kao jedan od ključnih dokaza protiv nje a u memoarima Plavšićeva piše da ni dan-danas ne zna zašto ali to sebi objašnjava time što je Haški tribunal „sud mimo svih sudova“. Tom sudu Biljana Plavšić se predala juna 2001. godine a sledeće godine, nakon što je priznala krivicu, osuđena je na 11 godina zatvora. Svedoci odbrane, između ostalog su bili i Milorad Dodik i Medlin Olbrajt, koja je bila i svedok Tužilaštva baš kao npr. i nobelovac Eli Vizel. Tužilaštvo je tražilo kaznu između 15 i 25 godina; odbrana je objašnjavala da bi svaka kazna veća od osam godina značila i doživotnu robiju. Ispostavilo se da nisu bili u pravu. Biljana Plavšić je kaznu odslužila u zatvoru Hinseberg blizu grada Orebra u Švedskoj. „Rojters“ je o ovom zatvoru pisao kao o dvorcu. Međutim, najpoznatija zatvorenica ovog zatvora se žalila na to što je u zatvoru sa prostitutkakma i narkomankama, kao i na to da je izložena maltretiranju zatvorenica islamske veroispovesti. Navodno je prilikom jednog sukoba sa njima 2003. slomila i ruku. Za šest i po godina koliko je provela u Švedskoj nije imala mnogo poseta; put Švedske se, radi Biljane, nekoliko puta zaputio Dodik, dva puta je bio tamo vojnopolitički komentator „Politike“ Miroslav Lazanski, kome je Plavšićeva tetka, a jednom je bio i Karl Bilt. Karla del Ponte je izjavila da je priznanje krivice Biljane Plavšić nastavak njenog novog puta na koji je pošla 1995. godine. Mada je ona 1996. godine kao kandidat SDS-a postala predsednica RS, iako u knjizi „Svedočim“ predstavlja da je sa Karadžićem i Krajišnikom u latentnom sukobu praktično od 1990. Zanimljivo je da i njenu kandidaturu za predsednicu karakteriše kao „lukavstvo koje je mogao da smisli samo Momo, a ne Radovan“. Za razliku od Karadžića i Krajišnika, koje u knjizi optužuje za sve, počev od kriminala pa do smrti Nikole Koljevića, Biljana Plavšić ima samo reči hvale za generala Ratka Mladića. „Nikada nije saznao da sam ga zvala LJutko. Taj simpatični patuljak iz bajke `Snežana i sedam patuljaka`, naduren ali dobar, bio mu je sličan. Bio je veliki čovek. Mnogo puta iza rata, a i sada, postavljam sebi pitanje kako taj čovek, koji je i u fizičkom i u moralnom smislu čvrst, jak, hrabar, kako može da se skriva? To nije za njega. On pred Haškim tribunalom treba da brani narod, svoje vojnike, po cenu da žrtvuje sebe“. Biljana Plavšić, međutim, nije tako revnosna bila na tom „novom putu“, kako je od nje očekivano. Iako je na vlastitom suđenju izjavila da je Slobodan Milošević „inicijator i izvršitelj politike etničkog čišćenja u BiH“, odbila je da svedoči protiv njega. „Rekla sam im da neću da svedočim, jer ja toga čoveka nikada za vreme rata nisam videla. Rekla sam im da ću to kazati i u sudnici i pitala da li hoće da im se to desi”, izjavila je 2005. u intervjuu za banjalučku ATV. Nedavno, Plavšićeva je odbila da svedoči i protiv svog nekadašnjeg bliskog saradnika Radovana Karadžića ali je, ipak, posle velikog pritiska svedočila protiv Momčila Krajišnika. Biljana Plavšić je prvi osuđenik Haškog tribunala za najteže ratne zločine koji je odslužio svoju kaznu. Prijateljstvo sa sadašnjim neprikosnovenim liderom RS Miloradom Dodikom, koga je ona 1998, iako je imao samo dva poslanika, postavila za mandatara vlade RS, verovatno joj je pomoglo da se izbori da, ipak poslednje dane svog života provede u Beogradu. U srpskoj prestonici, prema rečima Svetozara Mihajlovića, člana Odbora za podršku Biljani Plavšić, posvetiće se porodici i odlascima u crkvu.