Srbija između Medvedeva i Obame

Priprema i potpisivanje sporazuma o evropskoj bezbednosti trebalo bi da bude početak formiranja jedinstvenog bezbednosnog polja u evroatlantskoj zoni i osiguralo bi pouzdane i iste garancije tim zemljama, nezavisno od njihove pripadnosti vojnim savezima. Ovu rečenicu izgovorio je Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, tokom posete Srbiji. Ona je izazvala razne komentare i spekulacije, ali je njen pravi sadržaj i puni smisao ostao nedorečen. Gotovo istovremeno, američki potpredsednik DŽozef Bajden je prilikom posete Poljskoj, Češkoj i Rumuniji poručio da SAD nisu ostavile saveznike u centralnoj Evropi na cedilu i da aktivnosti SAD da poboljšaju odnose sa Rusijom neće ići na njihovu štetu. Ova poseta je usledila posle odluke SAD da revidiraju stari plan raketnog štita tako što će pomeriti raketni sistem iz Poljske i Češke prema Turskoj. Kakva je pozicija Srbije u odnosu prema ruskoj inicijativi stvaranja novog evropskog bezbednosnog sistema, odnosno američkom prekomponovanju sistema raketnog štita? Odgovor na ovo pitanje podrazumeva detaljniju informaciju o ruskom i američkom planu. Inicijativu o zaključivanju novog dogovora o evropskoj bezbednosti Dmitrij Medvedev pokrenuo je prvi put u Berlinu u junu 2008. godine ali Evropa na to praktično nije reagovala. Ovaj projekat privukao je pažnju tek kada ga je ruski predsednik predstavio na Međunarodnoj konferenciji o svetskoj politici u francuskom gradiću Evijanu, oktobra 2008. U tom trenutku (samo dva meseca posle rata na Kavkazu) odnosi između Rusije i „ostatka sveta“ bili su gori nego ikad za poslednjih 20 godina, pa se samo predsednik Francuske složio da se ta tema stavi na dnevni red nekog od budućih sastanaka. Od tada je to postala nezaobilazna tema njegovih razgovora sa kolegama iz celog sveta. Ruski predsednik svoju ideju najdetaljnije je objasnio na predavanju održanom 21. aprila ove godine na Helsinškom univerzitetu. Podsetivši da će se iduće godine navršiti 35 godina od potpisivanja Helsinške povelje koja je postala osnova savremenog sistema evroatlantske bezbednosti, Medvedev je rekao da su se vremena promenila a rat na Balkanu, priznavanje Kosova i rat na Kavkazu, dokazali da je taj sistem nesavršen, i da je neophodna njegova temeljna rekonstrukcija. „Ne sme se dopustiti fragmentacija bezbednosti – ni NATO, ni EU, ni ZND nisu sasvim adekvatne organizacije za osnovu novog sistema jer postoje zemlje koje nisu članice tih saveza. Mogao bi to postati OEBS, ali on se u poslednje vreme bavi rešavanjem regionalnih i čak perifernih zadataka - rekao je Medvedev. „Helsinki 2“ ili „Helsinki plus“, kako već nazivaju novi dogovor, “mora biti jednak za sve države – bez izolacije bilo koje, i bez zona sa različitim nivoima bezbednosti. On mora da objedini čitav evroatlantski svet na osnovu zajedničkih „pravila igre“ u dugom periodu i da u pravno obavezujućem obliku obezbedi svima garancije bezbednosti“. Mora da sadrži usaglašene osnovne principe kontrole naoružanja, neofanzivne odbrane, odricanja od dopunskog razmeštanja vojnih snaga izvan svojih granica, da sadrži zabranu primenjivanja metoda sile za rešavanje konfliktnih situacija kao i zabranu svake vrste provokacija protiv mirotvoraca. Ne sme se dozvoliti ni da se postojeći vojni savezi razvijaju tako da ugrožavaju bezbednost drugih zemalja. Važan deo sporazuma mora biti posvećen suprotstavljanju novim izazovima i pretnjama kao što su terorizam i širenje oružja za masovno uništavanje. Novi sporazum trebalo bi da potvrdi pravo svake države na neutralnost i mora da sadrži princip tri „ne“: Ne obezbeđivati svoju bezbednost na račun bezbednosti drugih, ne dopuštati nikakvim vojnim savezima ili koalicijama postupke koji bi oslabili jedinstvo opšteg prostora bezbednosti, i ne dozvoliti da se vojni savezi šire ugrožavajući bezbednost drugih učesnika sporazuma. Amerika se oštro usprotivila ruskoj inicijativi, a tadašnji generalni sekretar NATO-a Shefer je izjavio da “sistem bezbednosti u Evropi mora ostati nedirnut”. Vašington i Brisel smatraju da je ruska inicijativa sračunata na slabljenje NATO-a. Predsednik Medvedev je ne jednom naglasio da predlog nema takvu funkciju, a ministar inostranih poslova Lavrov je precizirao: „Rusija nema nikakvu želju ni namere da rešava sudbinu NATO-a, makar i zato što je to suviše nazahvalan zadatak. Ta sudbina se sada rešava u Avganistanu, videćemo koliko će NATO uspeti da izađe na kraj sa tim zadatkom“. Početkom decembra biće održano zasedanje Saveta ministara inostranih poslova zemalja OEBS-a. Prema rečima Lavrova, Rusija, Francuska i EU su pokrenule inicijativu da se na tom samitu ministrima da zadatak da organizuju evropski samit o problemima bezbednosti. U međuvremenu, SAD su odustale od raketnog štita u Poljskoj i Češkoj. Da li je to znak dobre volje, ustupak ruskoj strani ili samo promena plana. Novi američki protivraketni štit polako počinje da dobija oblik, pa će nove i jeftinije rakete, kako stvari stoje, biti raspoređene u Izraelu i Turskoj, utešne nagrade će dobiti razočarani Česi i Poljaci, a Amerikanci najavljuju da će potrošiti 110 miliona dolara na renoviranje baza u Rumuniji i Bugarskoj. Albanci, koji bi se mogli nazvati samoproglašenim kandidatima otpali su iz svih kombinacija, a ključni test za plan administracije Baraka Obame predstavljaju manevri u Izraelu u kojima učestvuje oko 2.000 vojnika i stručnjaka, mnoštvo aviona i pravo malo brdo elektronike. Iranske rakete dalekog dometa, kojih se u prošlosti toliko plašila administracija bivšeg predsednika DŽordža Buša sada više nemaju nikakve šanse da se dokopaju Amerike. Nešto manje zbog činjenice da se polako naziru odbrisi novog američkog protivraketnog štita, koji bi mogao da proradi već za deset godina, a mahom jer i ne postoje. Za utehu Irancima, koji, čini se, ozbiljno pokušavaju da starovremski „skad” nekako nabudže u moderni projektil dalekog dometa, ni Amerikanci ne deluju najsigurniji da njihove rakete presretači funkcionišu, posebno kada se u obzir uzme da zbirna brzina agresorskog  projektila i rakete presretača iznosi neverovatnih 24.000 kilometara na sat. Što sve i nije preterano važno, jer za najveći deo modernih arsenala niko sa sigurnošću ne može reći do koje su mere uistinu efikasni, pre svega jer, na sreću celokupnog čovečanstva, nikada nisu upotrebljeni u kakvom ratu. Buru koju je podigla odluka Baraka Obame da odustane od skupog sistema raketa-presretača u Češkoj Republici, navođenih radarima smeštenim u Poljskoj, pokušali su prethodnih dana, turnejom po istočnoj Evropi, da utišaju drugi čovek Bele kuće DŽozef Bajden i američki ministar odbrane Robert Gejts. Poljaci, prema Bušovoj zamisli, trebalo je da dobiju deset raketa-presretača, i njih je Obamino odustajanje najviše pogodilo. Bajden ih je donekle umirio obećavši im nove projektile SM-3. Predsednik Leh Kačinjski i premijer Donald Tusk su, posle razgovora sa Bajdenom, zaboravili na nedavne ponoćne telefonske pozive Baraka Obame i pristali na novi plan Vašingtona, ali su lokalni analitičari novi dogovor opisali kao prilično nejasan, odnosno Bajdenove reči su preveli na pučki rečnik, „evo vam ništa i držite ga čvrsto”. Nove rakete će u Poljskoj, kako je najavljeno, biti raspoređene do 2018. godine, do kada je trebalo da proradi i Bušov štit. Istovremeno, japanski mediji su javili da je Robert Gejts od Tokija, koji takođe proizvodi rakete SM-3, zatražio da ih izveze u neke evropske države. Japanci teško mogu da zamisle kako da kažu ne, a konačan odgovor se očekuje do kraja naredne godine. Česi su prošli nešto lošije, jer i posle Bajdenove posete ostaje nejasno da li će i Prag dobiti poneki sistem SM-3, ili će samo učestvovati u istraživanjima i razvoju. Premijer Jan Fišer, mešutim, bio je zadovoljan i takvim razvojem situacije, rekavši da je Češka Republika „spremna da učestvuje u novoj arhitekturi odbrane”. Na koji način će to biti sprovedeno u delo moglo bi biti poznato već početkom decembra, kada će u Prag doputovati ekipa američkih stručnjaka. Bajden je, takođe, govoreći u Bukureštu pozdravio privrženost Rumunije novom američkom protivraketnom štitu, navodeći da će takav sistem na mnogo bolji način odbraniti i Rumuniju, ali i Ameriku. Ta njegova izjava, doduše, dočekana je u Americi sa priličnom dozom skepse, pa mu je brže-bolje spočitano kako to da štit nije sagrađen na granici sa Kanadom, kad je već do te mere ugrožena bezbednost SAD. Nekoliko dana pred put dvojice zvaničnika, list Stars end strajps, američki pandan srpskom listu Odbrana, objavio je da će Vašington potrošiti 110 miliona dolara za modernizaciju dve od ukupno sedam vojnih baza koje je, sporazumima potpisanim 2005. i 2006. godine, uzeo pod kontrolu u Bugarskoj i Rumuniji. Ubrzo zatim zvaničnici u Bukureštu i Sofiji počeli su naširoko da objašnjavaju da će, uprkos svemu, konačna kontrola biti u njihovim, a ne američkim rukama. Od novih ulaganja 50 miliona će biti potrošeno na modernizaciju baze u Rumuniji u kojoj će biti smešteno oko 1.600 američkih vojnika, dok će 60 miliona otići u Bugarsku za smeštaj još 2.500 vojnika. Suštinski, plan je da se modernizuje centar za obuku Novo Selo, u kojem će biti smešteno pomenutih 2.500 Amerikanaca, ali koji će, kada čitav posao bude okončan, služiti za borbenu obuku NATO snaga za angažovanje u trenutnim ratovima, u ovom slučaju Avganistan. Posebno je najavljena obuka trupa iz država nastalih raspadom bivše Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, mada američki vojni zvaničnici nisu želeli da govore o kojim je državama reč. Bugarski premijer Borko Borisov je, pak, rekao da su Srbija i Ukrajina „zainteresovane za učešće u ovom treningu”. Čitava rumunsko-bugarska operacija zamišljena je kao deo američkog plana da se dramatično smanji broj vojnika raspoređenih u Nemačkoj, oko 55.000, što je, opet, na neki način povezano sa Srbijom, jer glavnu pretpostavku povlačenju američkih snaga iz nemačkih baza predstavlja značajno smanjivanje broja vojnika SAD na Kosovu. Amerikanci su najavili da će do kraja sledeće godine broj vojnika u bazi Bondstil kod Uroševca svesti na minimum, pa se, negde u isto vreme, može očekivati i značajno smanjivanje kontingenta u Nemačkoj. Istovremeno, najavljeno je da će jedna ili obe vazduhoplovne baze SAD u Bugarskoj suštinski preuzeti ulogu koju je do sada igrao aerodrom u italijanskom gradu Avijano. Rusija ovoga puta nije reagovala na vesti iz Vašingtona, ali je ministar inostranih poslova Sergej Lavrov još pre dve godine rekao da „Moskva ima ozbiljne probleme da shvati smislenost američkog raspoređivanja u Rumuniji i Bugarskoj”. I dok Vašington i Moskva ne nalaze smisao u planovima koje najavljuje suprotna strana, ostaje pitanje pozicije Srbije. Zvanično vojno neutralna, Srbija trenutno pokušava da balansira između ruskog tihog upozorenja da ne bi bilo dobro da krene putem učlanjenja u NATO i poruka iz Brisela da članstvo u NATO nije prepreka za evropske integracije, ali... Ovo je samo jedno od „ali“ koje stoji nad Srbijom u predstojećem periodu i koje će morati da reši Beograd. Na koji način? To će umnogome zavisiti od budućeg rasporeda političkih snaga u parlamentu. Izvesno je da će NATO štit dodatno izolovati Srbiju, pa će poruka Medvedeva da u novi evropski bezbednosni sistem mogu da uđu sve zemlje bez obzira na (ne)pripadnost nekom vojnom savezu ostati samo uteha. Štit u tri faze Prva faza raspoređivanja novog sistema protivraketne odbrane će biti okončana u naredne dve godine, ali će se uglavnom zasnivati na brodovima Šeste flote i tek ponekom projektilu SM-3. Do 2015. godine na kopnu i moru biće razmešteni moderniji i bolji sitemi SM-3, kao odgovor na moguće napade raketama srednjeg i malog dometa. Za različite protivraketne sisteme, Pentagon je do sada potrošio oko 100 milijardi dolara, ne ponudivši nijedan čvrst dokaz da je taj koncept uistinu i efikasan. Još modernije rakete, na čijem se razvoju tek radi, biće uvedene u naoružanje do 2018, a konačna verzija savršenih protivraketnih projektila koji su u stanju da unište bilo kakav balistički projektil, najavljen je za 2020. godinu.