O makar i nesavršenoj pravdi

Zamislite troje dece i jednu frulu, koju svako od te dece želi. Ana kaže da frula treba njoj da pripadne, jer ona jedina zna da svira. Bob kaže da pripada njemu, jer je siromašan i nema nijednu drugu igračku. Karla kaže da je frula njena, jer se ona pomučila da se frula napravi. Sva tri zahteva su očito legitimna. Kako ćete odlučiti kome treba da date frulu? Ne postoji nijedan institucionalni aranžman koji će pomoći da se ovaj spor reši na univerzalno prihvatljiv način. Nema nijedne predstave o „pravičnom društvu“ koja će nam, tvrdi nobelovac Amartja Sen u svojoj najnovijoj knjizi, Ideja pravde, pomoći da budemo potpuno sigurni da se, kad frulu damo jednom detetu, nismo ogrešili o drugo dvoje. Ne vredi nam da se oslanjamo ni na jednodimenzionalno poimanje razuma. U suštini, sve će zavisiti od toga kako ćemo vrednovati ljudsku ispunjenost, traganje za srećom, otklanjanje siromaštva i pravo na uživanje u plodovima sopstvenog rada. Drugačije rečeno, odluka će zavisiti od toga za koju se filozofiju pravde opredelimo. Ako verujemo u egalitarističku ekonomiju, nećemo ni trenutka razmišljati; frulu ćemo dati Bobu. Ako verujemo u liberalizam, izbor pada na Karlu. Ako smo skloni utilitarizmu i hedonizmu, časak-dva ćemo oklevati, da bismo se na kraju opredelili za Anu, jer će ona, budući sposobna da svira, izvući najveće zadovoljstvo iz posedovanja instrumenta. U sistemima mišljenja iz kojih su ponikle, sve te tri odluke su ispravne i racionalno utemeljene. Ipak, rezultat je uvek isti: jedna radost i dve tuge zbog nepravde. A niko ne oseća nepravdu tako dobro kao deca, jedino je u malom detinjem svetu taj osećaj toliko izoštren, dodaje Sen, pozivajući se na Dikensovog Pipa iz Velikih očekivanja. Po Senu, pravda nije monolitni ideal, nego pluralistička ideja sa mnoštvom dimenzija. Nevolja je u tome što su je mnogi zapadni filozofi tumačili i tumače jednoznačno i utopijski. Za Hobsa, Loka, Kanta i mnogobrojne njihove sledbenike, pravda je izatkana iz pređe imaginarnog društvenog ugovora između građana i države. Pravično društvo, vele oni, plod je savršeno pravičnih državnih institucija, valjano ustrojenih društvenih odnosa i ispravnog ponašanja svojih građana. Sen tu uočava dva ozbiljna problema. Prvo, nema razumne saglasnosti o tome kakva je priroda „pravičnog društva“. Drugo, kako ćemo stvarno prepoznati „pravično društvo“, čak i ako ga vidimo. Bez nekog komparativnog okvira nije mogućno identifikovati ideal kome težimo. Sem toga, eksplicitno propisana rešenja vode u transcedentalizam koji opasno prenebregava realni život i njegove potrebe, često i u neku od varijanti totalitarizma. Zato nam je, umesto teorije o idealno pravičnoj državi, potrebna teorija koja će nam pomoći da donosimo sudove o uporednoj pravdi. Potreban nam je analitički, a ne matematički pristup, kaže filozof koji je Nobelovu nagradu dobio za ekonomiju, a po osnovnom obrazovanju je matematičar. Drugačije rečeno, treba nam teorija koja će nas osposobiti da zaključimo da li smo, nekim svojim činjenjem, bliži pravdi ili smo još dalji od nje, u svetu u kome se iskaz „dobro sam“, kojim konstatujemo da nas ništa ne boli i ništa nam akutno ne nedostaje, sve češće brka sa „dobar sam“, kojim, makar i neskromno, izražavamo svoj moralni stav. To brkanje, kaže Sen, nije samo jezički amerikanizam. Ne vredi polaziti od pitanja kako bi trebalo da izgleda savršeno društvo, nego koje su to vidljive nepravde oko čijeg se iskorenjivanja može postići opšti trezveni dogovor. Čoveka umnogome pokreće svest o očiglednoj nepravdi koja se mogla ili može izbeći. To je vidljivo u našoj svakodnevici, nejednakostima zbog kojih smo nezadovoljni ili čak ogorčeni. To je vidljivo i u širem svetu u kome živimo. Jedno od imanentnih ograničenja teorije društvenog ugovora i njenog pristupa pravdi, toliko čvrsto ukorenjenog u savremenoj političkoj filozofiji, jeste neutemeljeno uverenje da postoji i može postojati samo jedna precizna kombinacija načela i vrednosti kao temelj idealnih društvenih ustanova. Nasuprot tom rigidnom insistiranju na jedinstvenim, za sve prihvatljivim i na sve primenljivim rešenjima, pristup zasnovan na društvenom izboru otvara mogućnost pluralizma konkurentnih načela, od kojih se svako podvrgava pomnoj analizi i vrednuje u odnosu na ostala. Naravno, ni taj pluralizam nam neće omogućiti da rešimo sva pitanja isključivo na osnovu pravde. Recimo, ne možemo sa sigurnošću kazati da je poreska stopa od 40 posto pravedna, a stopa od 41 posto nepravedna, ili obrnuto. Ipak, imamo sve razloge da pokušamo da ustanovimo da li je mogućno postići saglasnost oko očiglednih nepravdi, kao što je ropstvo, podređenost žena, eksploatacija radnika, ili medicinsko zanemarivanje u vidu nevakcinisanja velikih delova stanovništva. Ako su prva tri problema mučila svet u vreme Adama Smita i, nešto docnije, Mila i Marksa, potonji problem je ono što treba da zaokuplja našu pažnju danas, baš kao i pribegavanje institucionalizovanom mučenju, zapanjujuće učestalo u savremenom svetu, posebno kad je reč o stubovima globalnog establišmenta. Ideja pravde zahteva poređenje stvarnih života koje ljudi žive, a ne daleko traganje za idealnim institucijama. Upravo je zato ideja pravde koliko relevantna, toliko i uzbudljiva. Nema recepata, vredi samo razumevanje i neprestano poređenje. Odgovorno odraslo ljudsko biće treba samo da odlučuje o svom blagostanju, o tome kako će upotrebiti sopstvene mogućnosti. Odgovornost društva i države ogleda se u stvaranju uslova neophodnih za individualnu slobodu. Svejedno da li Ideju pravde tumače kao pokušaj vraćanja moralnosti liberalizma Adama Smita posle neoliberalističkog amoralizma koji je ozbiljno potresao svet, ili kao kritiku elitizma karakterističnog za teoriju pravde DŽona Rolsa, kome je Senova knjiga inače posvećena, tek, kritičari su saglasni u jednom: ovo je monumentalno delo, kruna celokupnog Senovog stvaralaštva. I odmereno, neostrašćeno, polivalentno objašnjenje mnogih savremenih zala.