Fer

Da li je fer to što nam Holandija radi ?” pitali su delegati srpske skupštine svoje holandske kolege tokom dvodnevne posete koja je imala za cilj smekšavanje stava ove zemlje povodom moguće deblokade primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ovo neumereno i trapavo pitanje prilikom još jednog, više turističkog nego državno svrsishodnog putovanja, jer je odocnelo makar godinu dana, ne svedoči toliko o inteligenciji naših parlamentaraca koji se u važnim političkim poslovima pozivaju na fer-plej, koliko o dezorijentisanosti države oslonjene na sve sam stub do stuba. Poput deteta koje sedi u ćošku i veruje da je neprimetno za sve druge učesnike u igri zato što žmuri i politički predstavnici Srbije samozaigrani u zaboravu nadaju se da će se pojaviti iznenadna sila i rešiti problem saradnje sa Hagom, odnosno da će Srbija u EU bez hapšenja Mladića i Hadžića. Evropska unija je, istina, učinila do sada seriju presedana i daleko od toga da se uvek i u svakoj prilici držala principijelno, ali kad se svet i odnosi u njemu mere prema standardima naše političke elite, protura se teza da Holandija i nema svoj stav, da je spiker drugih, moćnijih, onih koji nisu za proširenje Unije, a da je priča o Srebrenici i Mladiću samo odličan izgovor. Troši se vreme, zamagljuju se prioriteti, relativizuje se uloga čike koji je deci iza žice u Srebrenici delio bombone, čeka se da neki holandski veliki brat, valjda i oni imaju neki svoj stub, šapne lepu reč za nas i da sve samo od sebe prođe, da se povoljno reši. Ako nema lepe reči, ne pravi se pitanje, može i neki ozbiljniji pritisak na Holandiju. Nema veze što bi svaka vrsta pritiska mogla dodatno antagonizovati ovu zemlju prema Srbiji. Niko se ne potresa što bi nas onda negativne posledice mogle sačekati i kada budemo podneli zahtev za kandidaturu. Kad smo mi, koji smo srušili tri carstva, pokazali da dobro reagujemo samo na pritisak i batinu, šta košta Evropu da malo pritegne Maksima Ferhagena i “tulipane” u holandskom parlamentu da zažmure na jedno oko. Onda samo ostaje da Serž Bramerc u decembru izgovori čarobne reči “puna saradnja” pa da se vrata riznice pune evropskog blaga sama odškrinu. U sejanju takvih iluzija sve je dozvoljeno. Od polurečenice Hilari Klinton izrečene u drugoj polovini septembra u kojoj je ona zaista zatražila od Ferhagena da se omogući puna primena SSP, stvara se slika da je sudbina Srbije i brzina njenog ulaska u EU značajna tema i u najmoćnijoj zemlji sveta. Preporuka Franka Fratinija da Srbija do kraja godine podnese kandidaturu za članstvo imala je tretman prvorazredne vesti, a reakcija Karla Bilta, predsedavajućeg Saveta ministara EU, da “Srbiji ne treba davati lažne nade” minimizirana je na svaki način. Naša politička elita kao da Evropi šalje poruku: ako želiš naći ćeš način, ako ne želiš, smislićeš izgovor. Zaboravlja se da se kroz istu optiku može posmatrati i Srbija. Haški optuženici su u dugom periodu, prema tvrdnjama holandskih parlamentaraca i mnogih obaveštajnih službi, čak do 2006. bili nadohvat ruke ovdašnjih vlasti. Dovoljno dugo da se mogao naći način. I nažalost dovoljno dugo da sada i sasvim uverljive činjenice kako se čini sve da ih se domognu, deluju kao izgovor. To daje mogućnost Seržu Bramercu da famoznu „punu saradnju“ lakonski poistoveti sa konačnim ciljem – hapšenjem, i teret dokazivanja da su begunci nedostupni potpuno prebaci na Beograd. Očigledno, veliko je pitanje da li će činjenice da je u Hag poslato stotine hiljada dokumenata i da je više od 550 svedoka oslobođeno čuvanja tajne biti dovoljne za ocenu koju optimistički čekamo i koja bi smekšala holandski stav. Tu malo može da promeni stav države prilikom izlaska na slobodu Biljane Plavšić. Preventivno, da se neko drugi ne izleti, oglasio se Rasim LJajić upozorivši da Beograd zbog međunarodne zajednice mora da bude “oprezan u odnosima sa Plavšićevom”. Oni koji ne propuštaju da se svaki čas slikaju sa Miloradom Dodikom jureći rejting i ovog puta su poturili LJajića da objasni šta je po njihovom mišljenju politički korektno. Ili još bolje, šta će u predvečerje Bramercove posete Beogradu biti tumačeno najmanje loše. Razumljivo je da ima onih kojima nije pravo što je nekadašnja predsednica Republike Srpske na slobodi i koji smatraju da je aktuelnija vest šta je ona učinila tokom rata od one da je izašla iz zatvora. Ali čemu strah? Od mogućnosti da Plavšićeva bude sačekana kao Naser Orić? Strah od jednog harmonikaša i desetak najbližih prijatelja? Ko bi i inače u Beogradu slavio Plavšićevu kao heroja? Zar to ne bi bili oni isti koji je duboko preziru kao izdajnika “srpskih nacionalnih interesa”? Ili je LJajić preneo upozorenje misleći na revolt prema onima kojima sad ni sud u Hagu nije dovoljno dobar. Ili tačnije da je dobar kad sudi, a loš kad oslobađa? Još kad oslobađa Srbe, zlo i naopako. Biljana Plavšić je priznala nadležnost Haškog suda, podvrgla se suđenju i izdržala kaznu. To je svakako ne čini nevinom, ali slobodnom - da. Kad bi to isto uradio i Mladić spokojnije bismo čekali 2010. To je ono na šta je i ovom prilikom mogla, doduše po stoti put, da podseti i država. “Da li je fer to što nam Holandija radi”? Može i ovako: Da li je fer da navodno činimo sve da idemo u Evropu, a da nikada ničim ne pokažemo da smo za Evropu ovde? Da li je fer da se zaklinjemo u evropske standarde, a pri tom uvek mislimo na materijalni standard, a ne i na ponašanje i opšteprihvaćene vrednosti? Evo primera: ni četvrti put ove godine Srbija nije našla za shodno da podrži Deklaraciju Evropskog saveta kojom se osuđuje kršenje ljudskih prava u Iranu. Ne samo da nismo podržali osudu hapšenja 4.000 novinara uz primenu brutalne sile, nego krajem aprila nismo se pridružili ni osudi prakse javnog kamenovanja u Iranu. Toliko o Evropi i vrednostima. Ili nam se samo smeši neki peti stub spoljne politike?