Manje vlade su efikasnije

Zamislite da treba da idete na sud i da se dvoumite koju ćete od dve advokatske kancelarije unajmiti da vas zastupa. Kancelarija „Aca” vam za uslugu zastupanja traži 1.000 evra, a kancelarija „Braca i sinovi” za istu uslugu 1.500 evra. Obe imaju sličan status i garantuju uspeh od 90%. Pre nego što se odlučite, odete kod Brace i pitate ga zbog čega je cena 1.500 evra. „Zbog sinova”, kaže vam on, „naša kancelarija ima veliko osoblje, pa su troškovi viši”. Ako ste razumno racionalan čovek, unajmićete Acu; ako je Braca razumno racionalan advokat, zamoliće neke od sinova da otvore sami svoje kancelarije. Sličan problem koji se javlja u ovom primeru javlja se i kod odnosa građana i vlade. Da li bi, idealno gledano, građani više voleli da imaju jeftiniju ili skuplju vladu, odnosno manju ili veću vladu? Kada bi socijalni troškovi velike vlade bili zanemarljivi možda bi građani više voleli veliku vladu ili bi prema tom pitanju bili indiferentni. Međutim, u zemlji gde vlada puno troši, a korupcija je velika, socijalni troškovi rada vlade se uvećavaju što je vlada veća. Otuda je bolje imati manju vladu. Socijalni troškovi rada vlade nastaju kada vlada propusti priliku da javna sredstva uloži u projekte koji bi doneli više koristi celom društvu. Zašto veliki broj ministarstava potencijalno uvećava socijalne troškove? Zato što se time povećava broj državnih službenika koji imaju diskreciona ovlašćenja koja je teško nadzirati. Evo nekih primera. Svaki ministar ima diskreciona ovlašćenja da raspolaže delom budžeta svog ministarstva. (Danas to iznosi 20%.) Ako je vlada mala, lakše je kontrolisati kako se ta diskreciona sredstva troše; što je vlada veća, uvećava se broj aktera koji imaju diskreciona prava, a to znači da, barem potencijalno, broj diskrecionih zloupotreba raste. Zamislite da imate vladu od samo pet ministara. Premijer bi tada lako mogao da kontroliše šta se dešava u vladi, jer bi svaka nepravilnost mogla da se lako uoči. Bolja preglednost smanjuje podsticaj za zloupotrebu. Sasvim je drugačije sa vladom koja ima, recimo, 40 ministarstava. Zamislite premijera koji želi da ima potpun pregled cele vlade. Dok na sednici vlade dođe do pitanja koje se tiče ministarstva br. 36, on je već zaboravio o čemu se razgovaralo kada su na dnevnom redu bila pitanja iz resora ministarstva br. 6. Zabluda je, međutim, misliti da se nemogućnost kontrole uvećava linearno, tj. da je vladu od 20 ministara samo duplo teže kontrolisati od one sa 10 ministara, a vladu od 40 ministara samo četiri puta teže. Nemogućnost raste eksponencijalno. Kako vidimo na crtežu 1, do tačke K (gde je broj ministarstava, recimo, pet) ministre je lako kontrolisati, a kako se broj ministarstava uvećava, nemogućnost kontrole raste brže od rasta broja ministara. Nakon tačke N više nije nije važno koliko ima ministarstava, jer više nije moguće kontrolisati nikoga, čak ni prvih deset ministarstava. Kako vidimo, troškovi koji nastaju s velikom vladom ne proizlaze iz direktnih troškova održavanja administrativnog i savetničkog osoblja (njihovim smanjenjem se ne bi mnogo uštedelo), već iz narastajuće mogućnosti zloupotrebe javnih resursa. Što je veći broj ministara, to ne samo da se uvećavaju zahtevi za potrošnjom (jer svako ministarstvo ima svoje nadležnosti i poslove koje mora da finansira), već se značajno uvećava prostor za korupciju. Kada premijer ne zna šta rade u ministarstvu br. 23, ministar br. 23 (ili neko ko je ispod njega) ima podsticaj da se upusti u aktivnost kojom može da zloupotrebi javna dobra. Zloupotrebljeni resursi imaju visok oportunitetni trošak (trošak propuštene prilike). Ako, na primer, ministar kulture svoje diskrecione resurse uloži u film koji prođe nezapaženo, a ne, recimo, u obnovu nacionalnog muzeja ili galerija, građani će propustiti priliku da uživaju u nacionalnoj kulturi. Ako, recimo, ministar infrastrukture deo resursa upotrebi da bi se izgradio lokalni put od Arilja do Kruščice kojim nedeljno prođe jedan kamion, šest automobila i tuce zaprežnih kola, biće manje sredstava za finansiranje Koridora 10, obnovu Gazele, ili izgradnju železničke stanice Prokop. (Da je, recimo, od 1970. godine svaka vlada Srbije imala po jedno ministarstvo manje i novac koji se trošio na to ministarstvo stavljala u banku, danas bi verovatno bilo dovoljno sredstava da se završi Prokop ili izgradi još jedan most u Beogradu bez strane pomoći.) Kada je vlada glomazna, jedino moguće rešenje jeste da premijer sebi definiše nekoliko oblasti koje je u stanju da lično nadgleda, a ostalima prepusti da se brinu sami o sebi, što je manje-više način na koji funkcioniše današnja vlada. Postoji još jedan razlog za smanjenje vlade. Smanjenje broja ministara imalo bi simbolički značaj. To je pitanje kredibiliteta. Ne možete sopstvenoj deci pričati kako je pušenje štetno po zdravlje, a pri tom pred njima paliti cigaretu. Slično je i sa onim što vlada pokušava danas: ona želi da svi ozbiljno shvate poruku da je štednja i opšta racionalizacija administracije imperativ, ali sama ne želi da se podvrgne tom imperativu. Smanjenjem broja ministarstava ne bi se mnogo finansijski uštedelo, ali bi se poslala jasna poruka svima ostalima da je vlada ozbiljna kada želi da štedi. Odsustvo inicijative za smanjenje broja ministara, u stvari, pokazuje da vlada nema ozbiljne namere u najavljenoj racionalizaciji administracije, te da će smanjenje javne potrošnje verovatno biti manje od onog koje bi bilo poželjno.