Dinkićeva nemoguća misija

Uoči prošlih voždovačkih izbora, pre nekoliko meseci, Voždovac je oblepljen plakatima Mlađana Dinkića. Bio je na njima i broj liste i zvaničan logo „Za evropski Voždovac“. Neuobičajeno je samo to što te postere nisu zalepili ni DS-ovci, ni momci sa članskom kartom G17 već oni kojima su istraživanja rekla da Dinkićevo lice na plakatu može samo da odmogne koaliciji ZEV. Zbog toga ili nečeg drugog, ta koalicija je prilično neslavno prošla u junu na Voždovcu. Zato sada G17 na Voždovcu vodi kampanju protiv lepljenja plakata. Obećavaju glasačima da će novac namenjen posterima sa Dinkićevim likom dati u humanitarne svrhe a da birači ne bi ostali uskraćeni na vreme su zakupili dvadesetak bilborda. Ali, ovoga puta na Voždovcu G17 nastupa samostalno. Istraživanja javnog mnjenja, u koja je NIN imao uvid, pokazuju da je rejting Demokratske stranke i koalicije Za evropsku Srbiju potpuno identičan i da jedino ako se eksplicitno pomene da je u toj koaliciji i Rasim LJajić skor se uvećava za dva odsto. I DS na Voždovcu sada ide u koaliciji samo sa LJajićevim SDP-om, koji će zvanično nastati šest dana posle voždovačkih izbora. I dok će oni zajedno pokušati da se revanširaju naprednjacima, G17 je pred još većim iskušenjem. Posle izbora u Vrbasu (samo 1,4 osvojenih glasova) još jedan brodolom mogao bi biti koban za G17 plus koji je svakako u velikim problemima i već je nekoliko puta odloženo najavljeno prerastanje u Uniju regiona. Sledeća godina, po svemu sudeći, neće biti izborna tako da sat ne stoji iznad glave kao mač malim tzv. demokratskim ili proevropskim partijama ali je pred svima teško pitanje: imaju li budućnost bez DS-a? Odnosno, da li je podstanarstvo na listi DS-a jedini način da politički prežive ili im i neka druga računica i kombinatorika mogu zadržati glavu iznad vode tj. iznad tih famoznih pet odsto. Tako se među tim tzv. malim liderima može napraviti podela na one koji su se već pomirili s tim da im je jedina šansa udomljavanje na nekoj listi poput Vladana Batića ili Vuka Draškovića i onih koji smatraju da imaju potencijal za mnogo više, poput Nenada Čanka, Rasima LJajića i pre svih Mlađana Dinkića. Mlađan Dinkić je shvativši da ljubav sa DS-om njegovu stranku čini sve neprimetnijom, kako na terenu, tako i u istraživanjima javnog mnjenja, (trenutno su nemerljivi tj. ispod 1,5 odsto) proletos isforsirao hitno usvajanje Zakona o regionalnom razvoju ne bi li preko regionalnih razvojnih agencija pripremio teren za novu stranku. Regrutovao je nekoliko lokalnih lidera i činilo se da je ostalo samo da izabere da li će se zvati Demokratska unija Srbije, Unija regiona Srbije ili jednostavno kao Janukovičeva proruska stranka u Ukrajini - Partija regiona. Međutim, kao što je s jedne strane dobijao na vremenu, budući da se vlada nakon što je preživela Zakon o informisanju, odlučila da ide do kraja, s druge strane su njegovi potencijalni lokalni partneri počeli da se kolebaju, a što je mnogo veći problem za njega, izgleda je počeo da se dvoumi i „stariji brat“ iz Krunske ulice. Mlađan Dinkić je, uoči izbora 2007. godine, odlično koordiniranom kampanjom „Stručnost ispred politike“ uspeo da sa 2,5 skoči na čak 7,5 odsto da bi ih greške u finišu kampanje spustili na šest odsto. Međutim, kako kaže naš istraživač javnog mnjenja, Dinkić sigurno neće imati na raspolaganju novac koji je imao tada a polako su mu se izmakle i teme pa će sada, verovatno, pokušati da se drže tema, poput štednje ili regionalizacije, što baš i nije nešto što najviše zanima birače. Pošto mu je preuzeo ključne teme, naš sagovornik kaže da DS, ako ne vidi svoj interes u jačanju Dinkićeve partije, može da ga saseče na samom početku. Da DS, možda, ne gleda blagonaklono na Dinkićevo druženje sa lokalnim šerifima, lider G17 je mogao da posumnja osim po medijskom spinu i po tome što je na mesto predsednika Saveta za decentralizaciju postavljen Nenad Čanak. A pogotovo kada je Miodrag Babić (predsednik Hemofarma i neformalni lider stranke Vršačka regija – evropska regija) s kojim je Dinkić i najavio potpisivanje sporazuma odustao od ulaska u novu regionalnu partiju. Babić je u odličnim odnosima sa Čankom a najnovije informacije govore da bi i Miodrag Kostić, „kralj šećera“, mogao da aktivira svoju partiju „Napred Srbija“ i da zajedno sa Čankom i Babićem pokuša da napravi ozbiljan rezultat u Vojvodini. Ako bi sami jurišali na republičkih pet odsto trebali bi im ili Dinkićevi lokalni lideri po Srbiji (Stevanović, Vasić, Ničić) ili Rasim LJajić – koji u izjavi za NIN demantuje da je već pregovarao o nekakvim takvim koalicionim aranžamanima ali ne i to da priprema svoj novi SDP za izbore kad god oni bili pa „bilo za samostalan nastup, bilo za eventualnu koaliciju sa srodnom strankom“. Jednako opasna kao ove dve opcije po Dinkića bila bi ona da DS sama pokupi neke lokalne lidere na svoju listu, budući da njima „radi posao“ samo ako veliki partner ima značajnu vlast u Beogradu a Mlađan Dinkić i u najpovoljnijem razvoju situacije može imati samo manje vlasti nego što je ima sad. A sad ima mnogo manje nego što je imao kod Koštunice. Naš izvor iz DS-a kaže da je tačno da Mlađan Dinkić ima velike probleme sa pravljenjem stranke ali da to nije zato što ga DS minira već zato što je to što pravi nemoguća misija. „To sve je pokušao Dušan Mihajlović sa skupljanjem regionalnih lidera i sa promenom imena, ali ta priča nema nikakve šanse“. Iako su priroda, energija i talenat za politiku Mlađana Dinkića neuporedivi sa Dušanom Mihajlovićem, Dinkiću 2009. je lakše nego Mihajloviću 2003, valjda jedino zato što u opoziciji nema nekog kao što je Mlađan Dinkić. Budući da ćemo se setiti da je tadašnjeg ministra policije politički pokopao upravo Mlađan Dinkić otvaranjem afere Lutra. Milan Nikolić, politički analitičar, kaže da nikada ne treba potcenjivati Mlađana Dinkića ali da ovog časa mnogo loše stoji. „On je vodio ekonomiju a ekonomija je sada u velikim problemima. Previše je obećavao premalo ispunjavao, ljuljao je čamac vlasti kad nije trebalo a svojim apsolutističkim ambicijama oterao je sve eksperte iz nekada ekspertske stranke. Pri tom i on se lično prilično istrošio i ne vidim način na koji može da ispliva. Mada ne treba imati dilemu da će Dinkić učiniti baš sve da to uradi jer to nije samo pitanje njegovog opstanka u politici već možda i nešto više“, kaže Nikolić. Milan Nikolić misli da su male partije sa starim liderima neuspešna formula i da je zapravo jedina Dinkićeva opcija da se ponovo uglavi na listu Demokratske stranke. „Ne verujem da će se to i desiti. Jer, Dinkić trenutno nije potreban DS-u. A može da im bude samo balast ako odluče da idu u veliku koaliciju sa SNS-om“. Najnovija istraživanja javnog mnjenja u koja je NIN imao uvid govore da Dinkiću i dalje raste broj negativnih ocena i da je u toj kategoriji sada skoro izjednačen sa Čedomirom Jovanovićem. S tim što Čeda ima stranku koja je na nivou cenzusa, dok je nivo G17 u ovom trenutku statistička greška. Čeda, dakle, ima mnogo ljudi protiv sebe ali ima i određen broj koji su za njega, Rasim LJajić na primer skoro da nema nikoga protiv sebe a sad traži one koji su za njega, dok Dinkić ima mnogo protivnika a u problemu je da nađe ili povrati pristalice. Istraživanja pokazuju da je teško sastaviti koaliciju koja bi bez DS-a mogla da preskoči cenzus jer ako postoji ideološka bliskost onda se lideri ne mogu zamisliti ni u kafani a kamoli na istoj izbornoj listi. Jer, sve i da mu uspe sakupljanje lokalaca, Dinkiću za cenzus treba bar još Čanak ili najsigurnije Čeda. A to je prilično nerealno. Ali za DS tek može da bude opasno to fragmentiranje glasova „evropske Srbije“ jer postoji opasnost da čak četiri opcije osvoje između tri i pet odsto glasova (Čeda, Dinkić, Čanak i LJajić) što bi verovatno i DS ostavilo van izvršne vlasti. Tako će DS ako ne napravi jednu ili dve sporedne demokratske kolone verovatno biti ponovo prinuđen na pravljenje novog ZES-a ili nekakve takve koalicije. Za Dinkića bi to bila najsigurnija opcija ali i prvi korak njegove metamorfoze u Vuka Draškovića. A Mlađan Dinkić nema tu mirnoću da čeka da mu izraste brada i da gleda kako se njegova moć raspršuje.