Čiji je Karabatić?

U leto 2001. godine na treningu niškog rukometnog kluba “Železničar” pojavilo se jedno gastarbajtersko dete, koje živi sa roditeljima u Francuskoj, gde malo igra lopte i poželeo je da trenira preko raspusta. Jedan od mlađih trenera ga je čak pitao da li bi možda zaigrao za „Železničar“. Ovaj nije imao ništa protiv. Malom Francuzu je proradila nišlijska krv, a tada je i srpski rukomet još bio na većoj ceni nego francuski. Ali “jedan stariji trener” ga je pogledao i objasnio mu da je spor, da nema eksplozivnost i da se pomiri sa tim da nikada neće biti vrhunski igrač. Nepunu deceniju kasnije, to “gastarbajtersko pašče” pojavilo se u niškoj dvorani, sa “svojom” reprezntacijom Francuske, da kao svetski prvaci proslave 60 godina rukometa u Srbiji. I da taj Nikola Karabatić, čije ime danas znaju svi ljubitelji sporta širom sveta, od gradonačelnika primi Povelju zahvalnosti grada Niša kao najbolji rukometaš sveta. Za sve velike stvari koje je uradio u karijeri, a na neki način i za svoj grad. Naša je žalost što te velike stvari nije radio u svom gradu. Kada je Nikola Karabatić kasnije pričao o tom treningu na kome je saznao da nije talentovan, samo je izustio: “Verujem da se sada taj niški trener kaje zbog takve procene”. Uostalom, istorija srpskog sporta je prepuna netalentovanih šampiona, od Saleta Đorđevića koga su izbacili iz „Crvene zvezde“, pa do Novaka Đokovića, za koga je jedan „teniski foteljaš“ potencijalnim sponzorima pričao da je mali „astmatičar i da od njega nema ništa“. Tako smo se sada setili da je Nikola Karabatić, rečnikom starih sportskih novinara rečeno „naše gore list“, tek kada je proglašen za najboljeg rukometaša na svetu pre dve godine. Međutim, ono što se malo znalo kod nas, „bitka“ za Nišliju Karabatića se vodi na još jednom frontu. Jer, ako bi se okrenuli nacionalnoj zabavi brojanja „krvnih zrnaca“, Karabatić po očevoj liniji ispada Hrvat, što hrvatski mediji stavljaju u prvi plan. NJegov otac Branko je, inače, „čistokrvni“ Dalmatinac, iz okoline Trogira. Kao rukometni golman došao je da igra za „Železničar“ u Niš. Tamo je upoznao Nikolinu majku, rodom iz Aleksinca, i dok je Nikola još bio klinac, zaputili su se u Francusku. I hrvatski mediji su ga se setili kada je postao najbolji na svetu. Po istom principu po kom mi govorimo o francuskom rukometašu srpskog porekla, oni govore o Francuzu hrvatskog porekla, a među prvim rečenicama njegovih biografija nalazi se podatak da je rođen u Nišu, ali da ga je „otac uz suglasnost majke, u niške knjige rođenih upisao kao Hrvata“. Hrvati su, međutim, vrlo brzo prestali toliko da ga vole. Hrvatska, kao instant-rukometna sila nekoliko godina je drmala svetom, da bi to mesto morala da prepusti Francuskoj, baš kada je Karabatić sazreo kao igrač. Na prethodnim Olimpijskim igrama, Karabatić je dva puta pobedio reprezentaciju svojih predaka, i postao glavna meta provokacija njihovih igrača, pa i medija. „Žele da ’puknem’ i to će pokušati i na terenu. Neću pasti na takve fore, biću pametniji od toga. Pobedili smo Hrvatsku dva puta na Olimpijskim igrama, to ih je razbesnelo i žele osvetu“, rekao je Karabatić pred Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj, gde je, eto, opet osvojio šampionsku titulu. I dok srpska i hrvatska javnost, svaka na svojoj medijskoj teriotriji, vode tihu borbu za “prisvajanje” najboljeg rukometaša na svetu, on potpuno oslobođen svih balkanskih kompleksa, tačno zna kada da se predstavi kao Srbin, kada kao Hrvat, a kada kao Francuz. Kao što Hrvati veštački dižu nacionalno-državni ponos pozivajući se na Teslinu izjavu da se “ponosi srpskim poreklom i hrvatskom državom”, tako i Karabatić ume da se pozove na svoje hrvatsko poreklo, baš kao i na srpsko preko majke, ali i da istakne da najviše voli da ode kod svoje babe u Niš, u grad u kom je prohodao. Kada je fudbalska reprezentacija Srbije u proteklim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo gostovala u Parizu, na “Sen Deniju”, početni udarac je izveo upravo Karabatić. Simboličan gest organizatora, da prvu loptu šutne veliko sportsko ime koje povezuje dve nacije. “Izuzetno mi je bilo drago što sam baš ja izabran da izvedem taj udarac. Kada sam izašao na teren, čuo sam aplauz kakav dotad još nisam doživeo. Pogledao sam i levo i desno i video da mi svi aplaudiraju. I svi igrači Srbije su mi aplaudirali. Hvala im na tome”, govorio je posle Karabatić. Karabatić je sa 23 godine postao najbolji rukometaš na svetu, a treneri kažu da je još uvek i najkompletniji rukometaš. Poslednje četiri godine proveo je u nemačkom Kilu, u najjačoj Bundesligi. Često je znao da se pobuni zbog gladijatorkog odnosa prema igračima, koji moraju da igraju po dve ili tri jake utakmice nedeljno. A u finalu Olimpijade on sam je sa povređenom rukom dao devet golova! Ovog leta se vratio u matični klub „Monpelje“. Igraće za manje novca, ali će moći više da uživa u životu, tamo gde ga obožavaju. U gradiću gde je išao u srednju školu, lokalnoj hali su dali njegovo ime. Van terena je inače poznat kao plejboj, a najavio je da će se na narednoj pariskoj nedelji mode naći i prvi modeli njegove linije donjeg veša. Sigurno da fino vaspitani Karabatić nije želeo da pokaže gde nam je svima mesto, tek najavio je da će dizajnirati muške gaće sa natpisima “srbija” i “hrvatska”.  Zapanjujuća karijera Nikola Karabatić je sa Francuskom osvojio sva najvažnija takmičenja. U Švajcarskoj 2006. godine su postali prvaci Evrope, u Pekingu 2008. uzeli su zlato, da bi početkom 2009. u Zagrebu postali i svetski prvaci. U klupskom rukometu ima pet šampionskih titula u Francuskoj i Nemačkoj, osvajao je Ligu šampiona, i nekoliko puta poglašavan za MVP i najboljeg strelca takmičenja. IHF ga je 2007. izabrala za najboljeg igrača na svetu.