Stokholmski sindrom, naša podvrsta

Čitam, u novembarskom broju Balkans-Info, još jedan, ko zna koji po redu članak o zagađivanju životne sredine posle istorijskog bombardovanja NATO 1999. Podaci su uglavnom uzeti iz rumunske štampe. U Dunavu se našlo na hiljade tona kancerogenog otpada i drugih otrovnih materija. „Suočen sa mogućnošću poraza”, piše francuski mesečnik „NATO je već od prvih dana svoja dejstva pretvorio u kaznene ekspedicije i prepade naslepo.” Količine osiromašenog uranijuma, kojima je nagnojeno tlo u južnim delovima zemlje i na Kosovu, nisu ispitane, ali su zato dugovečne. U Bugarskoj su ptice padale s neba otrovane gasovima, a u rumunskom Banatu na drveću je venulo tek olistalo lišće. Vojni i civilni gubici samo su uvod u ekološku katastrofu i bolesti zaveštane budućnosti. Britanski profesor Rodžer Koghil računa da je Milosrdni anđeo na Balkanu prouzrokovao oko 10.000 oboljenja od raka, i da najgore tek nailazi. Bilo, i nije prošlo. Materijalne posledice su teške, psihološke još teže. Ima nas koje, pri čitanju ovakvih izveštaja, hvata nemoćni bes, ali ima i sasvim drukčijih, blagonaklonih reakcija. Jedan deo našeg sveta, i to iz elitnih društvenih krugova, usvojio je propagandne laži, progutao otrov satanizacije pa, više ili manje otvoreno, opravdava bombardovanje zemlje, svaljujući krivicu na sebe i svog vođu. Zakasnela tvrdnja finske lekarke da je masakr u Račku izmišljen, kao i mišljenje vojnih stručnjaka o onome što se desilo na Markalama, nisu pokolebali one koji poklanjaju punu veru agresorima. Zaboravlja se narodna mudrost koju je Vuk uneo u svoju zbirku poslovica pod brojem 2352: „Koje pseto hoće da ubija, poviču: bijesno je.” Ubistvo našeg psa je pripremano čitavu deceniju. Dopušteno je pretpostaviti da svi advokati NATO-akcije nisu obični plaćenici. Stvar je, nažalost, ozbiljnija i zaslužuje pažljiv osvrt. Viševekovno iskustvo robovanja, dovrhunjeno u okupacijama i diktaturama XX veka, uslovilo je kod dela naše političke i intelektualne elite impuls pokornosti, ako ne i divljenja neuporedivo jačem neprijatelju. Naviknuti da poštuju odluke i presude moćnika, oni su klevetničke napade - psihološku pripremu agresije - primili s osećanjem greha i krivice, procenivši da će se, pokoravanjem, približiti nasilniku, izjednačiti se sa njime, i popraviti „našu sliku u svetu”. O stavovima i činovima prve velesile se ne raspravlja. Planetarni gazda ne može da pogreši, na nama je da uložimo trud i shvatimo ponešto od onoga što nam se u prvi mah čini nepravično i neshvatljivo. Početkom devedesetih čuh, u Beogradu, iz usta jednog prefinjenog umnika, da se obnavlja Rimska imperija, i da narod koji hoće da preživi, ima da sluša. Pognutu glavu sablja ne seče. Živeći pola veka pod poznatim autoritarnim režimom svi smo mi stvarali i širili idealizovanu predstavu o zapadnoj demokratiji, a i ona je, vo vremja ono, prikrivala svoje poroke (ili ih je, onda, manje bilo). Logika po kojoj su neprijatelji naših neprijatelja samim tim naši prijatelji i saveznici loše je polazište u zasnivanju samoodbrambene strategije. Uzdižući predvodnicu zapadnog bloka, nismo ni sanjali da joj dajemo moralno pravo da čini s nama šta hoće, pa i da nas, jednoga dana, ako nađe za potrebno, bombarduje. Prozapadni deo naše elite je nasilje osvajača prihvatio kao strogu roditeljsku kaznu. Ako je vrhovno božanstvo planete rešilo da nam uzme Kosovo, onda to valja primiti k znanju i potražiti dodatna opravdanja za otimačinu. Samomučilačka spremnost na saradnju sa moćnicima svakako je jedna varijanta stokholmskog sindroma. Emocionalno potčinjavanje i zarazu logikom nasilnika opisao je i imenovao američki psihijatar Ohberg, godine 1978. Stokholmski sindrom je duševno usmerenje u kome se žrtva poistovećuje sa mučiteljem, usvaja njegove razloge, pravda mu pobude, čini sve što se od nje očekuje, pa i ono za šta pretpostavlja da će nadređenom biti po volji. Naša podvrsta bolesti se, bez sumnje, oslanja na vekovima stvarnu rajetinsku psihologiju, provincijalnu inferiornost i zaslepljenost bogatstvom i snagom „velikog sveta”, u uslovima sankcija, blokade i izolovanosti. Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć, duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani, mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi, dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu, gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane. Stokholmski sindrom je psihičko zastranjenje uočeno kod talaca koji sa simpatijama počnu gledati svoje kidnapere. Od dugog boravka u tesnom, zatvorenom prostoru (kod nas, pod sankcijama) dolazi do zbližavanja sa porobljivačima koji svoju rabotu često izvode bez mržnje, pozivaju se na visoke ideale i slobodarska načela. Presudnu ulogu ima nagon samoodržanja. Oboljenje je došlo do posebnog izražaja tokom jedne pljačke banke u Stokholmu, godine 1973. Napadač je uzeo taoce među službenicima i zatražio da se njegov pajtaš pusti iz zatvora. Zahtev mu je ispunjen. Naposletku su obojica savladani. Oslobođeni taoci, međutim, nisu pokazali zahvalnost policiji. Odbili su da svedoče protiv otmičara, i još su im išli u prijateljske zatvorske posete... Jedan oblik sindroma primećen je kod maltretiranih žena i dece izložene kućnoj tiraniji. Otmica Sabinjanki i njihova odanost novim gospodarima (muževima) uzima se kao klasični slučaj ove nastranosti. Opisujući prihvatanje svršenog čina, Tit Livije, u Istoriji Rima (I, 8) primećuje: „Osećanje uvređenosti često ustupa mesto nežnim čuvstvima.” Najnoviji primer perverzne konverzije je slučaj milijarderske ćerke Patricije Herst; ona se udala za svog otmičara. Mi često smećemo s uma da je tradicija dogovaranja sa okupatorom, u našoj prošlosti, pretežnija od tradicije otpora. Preživljavanje je, i danas, ishodište i okosnica tzv. nacionalnog programa, i svaki uspeh takvog opredeljenja uzima se kao važna pobeda. I naša podvrsta stokholmskog sindroma nalazi podstrek, i opravdanje, u nagonu za održanje. Cena kolektivne časti je previsoka, na rezultate treba dugo čekati, dok privrženost zemaljskom carstvu donosi neposrednu korist i mnoga dnevna zadovoljstva. Sukob između pragmatičkog i metafizičkog načela sjajno je predočio Ivo Andrić u „Priči o soli”. Starešina seljačke kuće u blizini Sarajeva, inače ženska glava, odriče se prvog i neophodnog začina u ishrani ljudi i stoke zato što dućan drže Turci. Sramota je uzimati bilo šta od njih, imati bilo kakva posla sa njima. Sinovi i snahe su popustljiviji, spremni da siđu do prodavnice i da se, posle dugog odricanja, osole. Oni nalaze dobre strane onima koji su, pored apsolutne vlasti nad zemljom i ljudskim životima, uzeli monopol i na so. Junacima trpljenja i izduravanja, onima koji su psovali nabijeni na kolac, koji su se odricali životnih ugodnosti, mi smo, donedavno, pevali pesme i dizali spomenike. O onima, daleko brojnijima, koji nisu mogli bez soli, koji su zamenjivali veru za večeru, sudili smo s tužnim razumevanjem, prepoznavajući ponešto od njihove slabosti i u nama samima, danas i ovde. Čovek je slabić koji se stidi svoje slabosti... Ne znam samo s kojim pravom naši „stokholmci” osuđuju saradnike okupatora u Drugom svetskom ratu, pripisujući izdaju i onima čija saradnja nije dokazana, kad se sami, u ovom času, tako lako mire s okupacijom naše južne pokrajine, blagonakloni prema sili koja je to izvela. U poređenju s njihovim ponašanjem, Dragiša Cvetković je božje nevinašce: učestovao je, kao državni činovnik, u pokušaju obuzdavanja nadmoćnog razbojnika, potpisao nešto slično onome što je pre njega potpisao Molotov (tom činu je, inače, prisustvovao i ambasador Ivo Andrić), ali su se, obojica, za vreme okupacije, držali po strani, ćutljivo i dostojanstveno.