Takač među olimpijadama

Verovatno se i vama dogodilo: mislili ste da dobro poznajete nekoga sa kojim delite zajedničko interesovanje. U ovom slučaju to je sportska strast... Kad ono, sakupljajući dokumentaciju utvrdite da ni približno niste znali šta je sve vaš prijatelj radio i uradio. I odjednom u vašoj svesti izrasta čovek - spomenik energije, inteligencije, darovitosti i svestranosti koji su vašoj zajedničkoj religiji - sportu dali gotovo planetarne dimenzije.

Reč je, naravno, o Arturu Takaču koji je za svetski sport u svojoj epohi učinio ono što ga svrstava u kreativne vertikale poput jednog Pjera barona DeKubertena. Artur Takač je bio u šezdesetogodišnjem kontinuitetu graditelj olimpizma ovog “najnovijeg vremena”. Sport je u njegovo vreme na krilima elektronskih komunikacija, kao što su to pre njega uradili muzika, film, kompjuterizacija i nauka, uspeo da postane činjenica ove naše savremenosti.

“Malo je ljudi”, napisao je DŽon Roda, predsednik komisije za štampu Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), “ako ih uopšte i ima, koji mogu reći da im je život u tolikoj meri bio prožet sportom, kao što je sportom bio prožet život Artura Takača.” Od trenutka kada je u četvrtoj godini za zimskih dana posrtao na svom prvom paru klizaljki, pa do uzbuđenja koje je osetio pre nekoliko meseci kada se u osamdeset i petoj godini spuštao niz staze olimpijskih skijaških terena u Naganu (Japan). Takačevo oduševljenje sportom i ljudima u sportu nikada nije jenjavalo pa ni njegova ideja internacionalizma i fer pleja u sportu ne pada po svojoj temperaturi.

Čudo od momka: U istočnoslovačkom selu Višnji Kubin u podnožju Visokih Tatra u porodici Emila i Kornelije Takač rodio se 1918. godine sin Artur. On se seća da su se njegovi Takačevi hranili uglavnom kupusom i krompirom ali su uprkos tome bili krepki, čestiti i radosni ljudi. Otac Emil izučio je zanat elektromontera pa su ga 1922. poslali da pokrene “Munjaru”, tj. mašinsku elektrocentralu u baroknom provincijalnom gnezdu - Varaždinu. Igrom slučaja gradić je iznedrio nekoliko entuzijasta inicijatora savremenih sportova. Svi su oni, začudo, imali i temeljna saznanja o tehnici, taktici, fizičkoj kondiciji sportova. A bili su, što je valjda i najvažnije, istinski vaspitači vrlo brižni za male sportiste ali i vrlo strogi.

U komšijskom Zagrebu atletski izvidnici otkrili su u Arturu Takaču rođenog srednjoprugaša (atletika), dovukli ga na neke testove u Zagreb i njegova je sportska linija krenula vertikalno ka vrhovima i slikama u novinama. Kada je sa sedamnaest godina postao omladinski reprezentativac, upoznao se sa britansko-novozelandskim trkačem, kasnije osvajačem zlatne olimpijske medalje u Berlinu; momak se zvao DŽek Lovelok. To poznanstvo pomoglo je Arturu Takaču da prevaziđe sve svoje dileme u sportu. Izabran je kao atletski reprezentativac da u Berlinu provede dve nedelje kao perspektivan omladinac. I tu je njegov DŽek Lovelok osvojio zlatnu medalju u trci na 1500 metara.

Vratio se u Zagreb, počeo da udvostručava napore na treninzima a pogled mu je bio vrlo tačno usmeren u 1940. kada je u Tokiju trebalo da se održe sledeće olimpijske igre. Ali Drugi svetski rat oduvao je iz sportske istorije olimpijske igre za 1940. i za 1944. Ta je zlosrećna istorija otela onim groznim holokaustom jevrejskom dečaku brata, dve sestre i majku ali mu je atletika sačuvala glavu kada se kao begunac iz Pavelićeve Hrvatske prebacio u Italiju gde su ga atletski drugari skrivali do 1943. Tada je opet nekim sportskim kanalima, uspeo preko Lemanskog jezera da se dočepa Švajcarske i tu je na svoju veliku sreću, stigao u neposrednu blizinu onog dvorca Vidi koji je bio poslednje pribežište ostarelog Pjera de Kubertena. Imao je sreću naš Artur, ali bogami i sport kao moćnog saveznika. Gotovo anđela čuvara. Upoznao se sa gospodinom Meserlijom koji ga je podržao kao sportistu, omogućio mu da trenira i na kraju Arturu patrioti otvorio kanal za francuski pokret otpora. U odisejadi koju samo rat može da režira, uspeo je posle tri meseca da stigne do Visa gde je, zbog nekog artiljerijskog iskustva bio poslat na jugoslovenski teren i gde je preuzeo komandu nad nekom artiljerijskom baterijom.

Mlad i disciplinovan sportista a još i sa izvesnim znanjima o artiljeriji, stekao je uskoro oficirski čin. Posle toga i jednu ličku lepotu devojku, gospođu Darinku koja mu je bila čelična podrška u burnom sportskom životu.

Mladi artiljerijski oficir se uskoro potpuno prebacio na organizaciju sporta u JNA a onda uskoro i u Beograd gde je postao važan faktor u sportskom društvu “Partizan”.

“Momci, hajde da poguramo” Artur Takač je došao na Kopaonik 15. januara, autobusom. Pažnju mlađih putnika, koji možda nisu prepoznali znamenitog funkcionera međunarodnih sportskih organizacija privlačio je dugačkim, plavim, gotovo ceremonijalnim kaputom, očiglednim delom uniforme jugoslovenskih zvaničnika na nekom od ranijih velikih sportskih takmičenja. Na desetak kilometara od cilja, autobus je stao u snegu. Točkovi su se okretali u mestu i vozilo nije moglo da krene. I, pošto je izgledalo da se putarima “Kruševac-puta” ne žuri da osposobe saobraćajnicu, Artur Takač je pozvao ostale putnike da sami pomognu: “Momci, hajde da poguramo”, pohitavši da sam pruži primer u guranju. Iz poštovanja prema godinama i prema sportskoj legendi, nekoliko putnika se pridružilo u ovom nimalo čistom i nadasve sasvim beznadežnom poslu pokretanja velikog vozila uz planinu. S. Bogdanović

Svoja prva olimpijska iskustva Artur Takač je doživeo u Berlinu 1936. U knjizi sećanja “60 olimpijskih godina” te svoje prve igre kvalifikovao je kao najgore i najbolje pri čemu se ono najbolje odnosilo na DŽesija Ovensa, Loveloka i nemačku organizaciju a najgore na primitivnu nacističku propagandu koja je svoje delovanje ograničila isključivo na već ionako hipnotisane Nemce, buduće tragične žrtve svoje lakovernosti. U istoj knjizi sad već zrelog Takača on je kao usputni istoričar savremenog olimpizma ostavio neka dragocena sećanja. Takač žrtva nacizma pokazaće moralnu superiornost očiglednog porekla u atletskom fer pleju time što je, na primer, demantovao onu verziju o tome da je firer Adolf Hitler odbio da čestita DŽesiju Ovensu na njegovim pobedama.

Organizator, menadžer, diplomata: Po čemu je Artur Takač zaslužio svetski ugled i uticaj? NJegov sportski opus sadrži tri dela i daje odgovor na pitanje.

Najpre je Takač kao oficir JNA organizovao sport u vojsci i tim putem prirodno stigao u JSD “Partizan”. Najpre kao predsednik Atletskog kluba a zatim kao tehnički rukovodilac prvog tima u trenutku kada je trebalo jedan klinč između generala i civila, tj. policajaca u upravi kluba bezbolno rastaviti. Na kraju pobedio je Artur Takač i uveo posrnulu ekipu fudbalskog kluba “Partizan” u period pobeda.

Drugi domaći zadatak bio je organizovanje atletskog sporta u Jugoslaviji iz uloge generalnog sekretara a kasnije i potpredsednika saveza. To je bio nerešiv problem ali je Takač uspeo da Beogradu osigura prvenstvo Evrope u atletici 1962. godine. Za to je prvenstvo “condicio sine ljua non” uspostaviti i savremenu međunarodnu telefonsku centralu preko koje bi se mogla direktno dobijati veza sa celom Evropom, a ne kao do tada preko Milana, Beča i ne znam kojeg posrednika. Ne omogućiti nekom od sto pedeset inostranih izveštača sa PEA, značilo bi unapred izazvati ne razočarenje nego bes žurnalista. Zna se da je krajnje nepreporučljivo dirnuti u novinarske osice. Na sreću, centrala je nabavljena i prvenstvo je dobilo laskave ocene. Možda i zato jer su novinari imali na raspolaganju celu zgradu hotela “Slavija”. Posle PEA Artur Takač je postao definitivno član Saveta međunarodne atletske amaterske federacije (tada još amaterske). Pukovnika Takača su u federaciji ubrzo upoznali kao veoma inteligentnog ne manje stručnog vrlo odgovornog člana.

Stručnost, odmerenost, strategijska vizija razvoja atletike uz veštinu da za svoj sport nađe novac na samoj granici otmenosti kraljice sportova. Ta otmenost atletike nije nimalo smetala Primu Nebiolu koji je čudno bio nalik na premijera Berluskonija uvek na samoj granici sumnjičenja. Ali Takač je taj novac sa vrlo egzaktnim prethodnim istraživanjima plasirao u siromašne zemlje pa su odatle i nastale nove sile kao što su Kenija, Nigerija, Etiopija, Bugarska, nažalost ne i nekadašnja Jugoslavija. Ugled Artura Takača u svetskoj atletici naročito otkad je on lansirao gran pri takmičenja koja ispunjavaju celo leto, bio je iznad svake sumnje.

Treći deo angažmana Artura Takača bio je MOK kome je važio i bio prvi ekspert za onaj deo atletskih finesa u pravilima koje predstavljaju suštinu ovog inače komplikovanog sporta. Trebalo je pomalo dosadnjikavu atletiku učiniti dinamičnom za gledaoce a pre svega za televiziju a to je zahtevalo ne samo znanje i iskustvo u organizovanju atletskog takmičenja.

Prvi ekspert MOK-a postao je uskoro sportski direktor Olimpijskog komiteta i bio je izvidnica u pripremama gradova da postanu olimpijske arene. Vršio je sa besprekornom objektivnošću rigorozne kontrole o stepenu pripremljenosti gradova da ugoste olimpijce. Sarađivao je kao savetnik sa trojicom predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, živeći u Lozani. Najpre sa Amerikancem Ejverijem Bredidžom, zatim sa Ircem lordom Kilanijem i katalonskim hidalgom Huanom Antonijem Samaranom. Svim olimpijskim igrama od 1964. Artur Takač je kumovao tako što je izlagao rigoroznim ispitivanjima dokle je prema obećanom obavljanju poslova organizator igara stigao. Bio je strog jer ga je pratio glas krajnje neprijatnog ali ne manje kompetentnog istraživača, pri čemu je i sam morao da savlada neke inače njemu nepoznate oblasti kao što su, na primer, sportska arhitektura koju je valjalo prilagoditi konforu gledalaca i sportista a naročito funkciji televizijskih satelitskih prenosa.

Ako organizator ne bi zadovoljio, Takač je direktno odlazio do rukovodstva zemlje i po pravilu bi dobijao za organizatora igara one sume koje su, kako je praksa pokazala, uvek bile glavna prepreka u održavanju građevinarskih rokova. Strah organizatora postao je strahopoštovanje a Takač je tehnike prinude da se ispoštuju rokovi a ne grade kule u oblacima, mnogo ranije već savladao u dragoj mu domovini.

Govorili su da je više živeo u avionu i na putovanjima nego kod kuće a u Sarajevu organizatori Zimskih olimpijskih igara 1984. bili su uvereni da je predsednik Samaranč dozvolio da se igre održe u Šeheru tek kada je Artur Takač rekao da će četiri godine i to bez odmora provesti radeći od jutra do mraka na mestu izvršnog direktora igara.

Nije baš svaki predsednik MOK-a anđeoska figura ali je Huan Antonio Samaran čovek poznat po tome da nije želeo nikakve poraze a najmanje na kraju svoje ministarske i diplomatske karijere, rekao o svom ličnom savetniku Takaču u jednom tekstu i sledeće: “Ova knjiga otkriva čudesan doprinos Artura Takača olimpijskom pokretu. Nesporan je njegov žar, njegov polet i oduševljenje za sport ali ono što bi moglo izbeći pažnji čitalaca, jeste postojanost i odanost politizmu tokom svih ovih godina.

U doba mog predsednikovanja Takač je jedan od mojih najvernijih savetnika i saradnika. Ali on je mnogo ranije, dakle pre te povezanosti počeo raditi za stvar sporta i olimpijskog pokreta ovde u dvorcu Vidi, kao tehnički direktor od 1969. do 1973. godine. Imajući ključnu ulogu u organizaciji Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, on je bez predaha prenosio svu svoju energiju i iskustva na ljude oko sebe. U Sarajevu sam prvi put neposredno uočio njegov ogroman uticaj. Postao je jedini olimpijski funkcioner koji je planirao i organizovao zimske i letnje olimpijske igre. Nakon tog intenzivnog razdoblja rada za olimpijski pokret, postao je moj najvredniji savetnik. On je takođe doprineo osnivanju i razvoju raznih područnih igara uključujući i Mediteranske, Centralnoazijske igre i Igre malih zemalja Evrope. Mnogo godina je i član Međunarodnog amaterskog atletskog saveza, na položaju koji još više angažuje njegova olimpijska stremljenja.

I tako je od mladalačkog oduševljenja osamnaestogodišnjaka kad je reširenih zenica kao član Omladinskog olimpijskog logora pratio igre u Berlinu 1936. do njegova rada u Naganu 1998. njegov doprinos olimpizmu jedinstven.

Artura Takača smatram velikim sportskim liderom i vrlo dobrim prijateljem.

Dvorac Vidi, oktobra 1998.
Huan Antonio Samaran.”

Čast i slava Arturu Takaču.

Imao se rašta i roditi.

SERGEJ LUKAČ