Nepotreban spor

Kada smo nedavno pokrenuli pitanje ostavštine slikarke Olje Ivanjicki i izgradnje njenog muzeja, javnosti smo prvi put učinili dostupnom činjenicu da je ovoj umetnici dve godine pre smrti na trajno korišćenje dodeljen prostor na lokaciji Kosančićev venac 27. Takođe smo saopštili da je ta lokacija bila predmet sudskog spora između Republike Srbije i grada Beograda i da je sudskom odlukom pripala Gradu. A Grad je imao nameru da se na tom mestu podigne centar za socijalni rad. Posle teksta u NIN-u usledile su reakcije i jedan od dva problema je rešen. Tačnije, sa najodgovornijeg mesta u Gradu potvrđeno je da se na prostoru na Kosančićevom vencu 27 neće graditi centar za socijalni rad, već da je on namenjen gradnji muzeja u kome će biti smeštena zaostavština Olje Ivanjicki, ali da se čeka presuda u Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Reč je o odluci kome će pripasti zaostavština slavne slikarke – Fondu koji je za života osnovala i koji nosi njeno ime, ili državi Srbiji. Zasada je, odlukom suda, Istorijski muzej Srbije prinudni staratelj. Interese Republike Srbije pred Prvim opštinskim sudom zastupa, odnosno štiti, republički javni pravobranilac. U ovom trenutku, sa nadležnog mesta u Skupštini Beograda, pomoćnica gradonačelnika Radmila Hrustanović, nedvosmileno potvrđuje da je Grad spreman da se odmah pregovara o izgradnji muzeja i da će u tome participirati. Međutim, pre toga treba drugi da pokažu dobru volju, reč je pre svega o Ministarstvu za kulturu Srbije, kako spor pred sudom ne bi trajao u nedogled. Šta je moguće uraditi u ovom slučaju gde sud odlučuje hoće li prihvatiti usmeni testament koji je Olja Ivanjicki izgovorila pred četvoro svedoka uoči odlaska u bolnicu na operaciju srca? Strane koje su na sudu, Ministarstvo kulture i Fond Olja Ivanjicki, mogu van suda da se dogovore i na sudu naprave poravnanje. To je najrealnija mogućnost. A to znači da bi Ministarstvo moralo da prihvati Fond kao partnera sa kojim bi se pravili planovi za budućnost ostavštine ove slikarke, a Fond da prihvati ograničenja u odlučivanju i u raspolaganju imovinom Olje Ivanjicki. Oni bi se dogovorili šta je pravo i obaveza jedne strane, šta je pravo i obaveza druge strane i posle bi taj usmeni dogovor kao poravnanje dokazali na sudu. U Ministarstvu kulture, pak, dobijamo odgovor da je za njih merodavna samo odluka suda, a to može da potraje. I dok to traje, oni će, preko Istorijskog muzeja Srbije, brinuti o onome što je moguće pohraniti u depoe ove ustanove. Za ono što ostane u slikarkinoj kući, još nije odlučeno ko će brinuti. Kao da ministarstvo ne želi da prekrati to trajanje, koliko to od njega zavisi, naravno! Logično je, stoga, postaviti pitanje zbog čega Ministarstvo kulture osporava Fond Olja Ivanjicki? Zbog čega je Fond nesposoban da brine o Oljinoj ostavštini? Da li je razlog u istom odnosu koje čelnici ove kuće imaju i prema odluci bivšeg ministarstva da se na Kosančićevom vencu 27 slikarki Olji Ivanjicki dodeli prostor na trajno korišćenje? Jer, danas iz ministarstva dobijamo rezolutan odgovor da je ta odluka ministra Kojadinovića bila nelegalna, jer nije bila na sednici Vlade Srbije. U pismu koje nam je uputio bivši ministar kulture Dragan Kojadinović, i čije najvažnije delove dajemo u okviru ovog teksta, navodi se i datum kada je ta sednica vlade održana. Srećom, sada je taj podatak nebitan za sudbinu budućeg muzeja, jer zemljište pripada Gradu. S obzirom na značaj ove teme, nameće se još jedno pitanje: šta je u ovoj situaciji cilj i interes Ministarstva kulture Srbije, a šta je cilj i interes Fonda Olga Olja Ivanjicki? Da li su oni toliko različiti da je nemoguće dogovoriti se? I šta je to što predstavlja viši interes od jasno izražene volje Olje Ivanjicki da o njenom nasleđu brine Fond koji je osnovala i da njena zaostavština nađe svoje mesto u njenom muzeju? Dragan Kojadinović, bivši ministar kulture Testament postoji Smatram da je slikarka Olja Ivanjicki ostavila svoj testament. Ako ne postoji nijedan drugi sličan dokument, onda je to njen zahtev za osnivanje Fonda Olja Ivanjicki, koji je dostavila Ministarstvu kulture Republike Srbije i na osnovu koga je taj fond osnovan 26. januara 2007. godine. Ministarstvo kulture Republike Srbije, od marta 2004. do maja 2007. više puta obraćalo se Direkciji za imovinu Republike Srbije sa molbom da mu se dodele na korišćenje zgrade koje niko ne koristi, kako bi one bile u funkciji zaštite kulturne baštine i kulturnog razvoja. Smatrali smo da ima mnogo mogućnosti za to, ne samo kada su u pitanju zapušteni i napušteni vojni objekti, već i mnogi drugi, poput zgrade električne centrale na Dorćolu. Sa tom direkcijom i njenim direktorom Milanom Tomićem imali smo odličnu komunikaciju i uvek nailazili na razumevanje naših potreba i zahteva. Slično je bilo i sa ministrima vojske i njihovim saradnicima. Nažalost, vojska nije bila u mogućnosti da nam izađe u susret, ali Direkcija za imovinu jeste. Kao i mnogi tadašnji ministri - Mlađan Dinkić, ministar finansija i drugi. Kao i sam predsednik vlade Vojislav Koštunica. U osnivačkom aktu Fonda Olja Ivanjicki vrlo jasno piše šta su ciljevi i zadaci Fonda. Zašto bi, inače, Olja Ivanjicki i osnivala svoj fond, ako ne da on brine o njenoj zaostavštini? Najpre tako što će njena dela svakodnevno predstavljati svim zainteresovanima, i domaćoj i stranoj publici. Tu nema i ne sme da bude nikakve dileme! Jedan od objekata koji je ustupljen na korišćenje Ministarstvu kulture Republike Srbije jeste i baraka na Kosančićevom vencu broj 27. Sva potrebna dokumentacija prosleđena je vladi na odlučivanje i vlada je 18. januara 2007. donela rešenje o ustupanju prostora Ministarstvu kulture. Ministarstvo kulture ovu baraku ustupilo je na korišćenje Fondu Olja Ivanjicki, sa namerom da Beograd i Srbija dobiju još jednu kulturnu instituciju. Da se vodi bilo kakav sudski spor između grada Beograda i Republike Srbije o ovom prostoru, nisam znao i nisam mogao znati. To, očigledno, nisu znali ni direktor Direkcije za imovinu, ni stručne službe vlade, koje su učestvovale u pripremanju predloga rešenja za sednicu vlade. Kada je vlada donela odluku, odluka je, kao i sve ostale, objavljena u Službenom listu, sa njom su se, sigurno, upoznali i pravnici u Skupštini grada. Niko od njih nije reagovao, bar tako što će nam usmeno skrenuti pažnju da je sudski postupak u toku. Zašto to nisu uradili, teško je reći. Činjenica je da je Vrhovni sud presudio u korist grada Beograda 25. januara 2007. godine, dakle, sedam dana posle odluke Vlade Srbije da objekat na Kosančićevom vencu broj 27 dodeli Ministarstvu kulture. Ugovor o pravu korišćenja spornog prostora, a to da je bio sporan i ja saznajem tek ovih dana iz medija, između Ministarstva kulture i Fonda Olja Ivanjicki potpisan je 22. marta 2007. a primopredaja izvršena 23. aprila 2007. godine.