Bogdan Kršić (1932-2009)

Kada sam pre 40 godina polagao prijemni ispit na Grafičkom odseku Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu, profesor Bogdan Kršić nas je sve odveo u praznu salu, gde je na postamentu bila postavljena mrtva priroda, otišao, a zatim posle 15 minuta pozvao da pređemo u susednu salu gde su bili postavljeni stolovi za crtanje. U trenutku sam shvatio da ćemo tu istu mrtvu prirodu crtati po sećanju i ostao u sali da je još gledam i zapamtim. Kršić me je pozvao po imenu da i ja pređem u drugu salu i tada sam već pomislio da sam primljen. Taj prvi susret sa Kršićem podsetio me je na situaciju u kojoj sam sada. Da iznenada, po sećanju, „nacrtam“ portret, kratak životopis svog profesora koga sam pre jednu deceniju i nasledio na predmetu Grafika knjige, po njegovom odlasku u penziju. Kršić je i ustanovio taj predmet kao jedinstvenu kombinaciju grafike i knjige, ilustracije i teksta. Prirodne i nerazdvojive simbioze koja će priču učiniti slikovitom, a sliku razumljivom. Računao je na obrazovanog čitaoca i posmatrača, ali su se njegove grafike obraćale i bile prihvaćene i od najšire likovne publike. Obrazovao je generacije primenjenih grafičara od kojih su se mnogi, zahvaljujući toj njegovoj metodi, odlično snalazili i u sferi čiste grafike. U pojmu „grafička obdarenost“ nalazio je ključ odgovora o specifičnosti umetnosti predviđanja i multioriginala i ulozi umetnika koji „grafički misli“. Posle završetka Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu 1956. Kršić je svoje obrazovanje nastavio i na češkoj Visokoj školi, u Pragu, u sredini sa tradicijom i visokim standardima grafičke kulture. Otuda u njegovim delima taj centralnoevropski rafinman koji je u kombinaciji sa neobuzdanom mediteranskom maštom dao tako originalne rezultate. Stručna kritika, i domaća i strana, svrstavaju ga među najveće grafičare dvadesetog veka. Bio je potpuno posvećen grafici i jedan je od osnivača Grafičkog kolektiva i Ex libris društva Beograd. Kršićeve grafike pune su neobičnih izduženih figura i izražajnih lica renesansne lepote koje je umetnik poput pozorišnih lutaka vodio kroz svoj svet smešten u kulise stvarnih i izmišljenih gradova i enterijera. Grafička umetnost nije laka i tu ima malo amatera. Radi se sa tvrdim materijalima, metalom: cinkom i bakrom, linoleumom. Nagriza kiselinom. Provlači kroz presu. Kršić je to radio majstorski, sa lakoćom i na otiscima se ne oseća otpor. Niti zamor. Oslanjao se ponekad samo na literaturu. Tako su nastali dramatični ciklusi „Pohvala ludosti“ Erazma Roterdamskog, Benvenuto Čelini ili prave grafičke ode posvećene Mikelanđelu, Arčimboldu ili LJubomiru Simoviću čiju je tragičnu „Baladu o Stojkovićima“ učinio besmrtnom. Oblikovao je brojne knjige i publikacije na način da i standardna izdanja izgledaju kao bibliofilija. Umešnost izbora i harmonija tipografskih elemenata i sopstvenih grafika ilustracija, utisnula se u milione primeraka donoseći neprevaziđene standarde u naše izdavaštvo i štamparstvo. Ostajemo siromašniji za jednog velikog čoveka, umetnika i pedagoga do čijeg nam je prisustva i mišljenja bilo veoma stalo. Sticajem okolnosti nedavno je otišao i Sovra Baračković, Kršićev dugogodišnji stručni saradnik na Akademiji. A Sajam knjiga u Beogradu ukinuo je ove godine Nagradu za najlepše opremljenu knjigu koju je Kršić, naravno, više puta dobio. LJude ne možemo vratiti ali nagradu možemo. Predlažem da se ona ponovo ustanovi i ponese ime Bogdana Kršića. NJegova životna knjiga je zatvorena ali ostaje bogato i značajno delo. Jugoslav Vlahović U Beogradu, 26. oktobra 2009.