Izgubljene milijarde dinara

Nama se vlasnici skupocenih nekretnina u elitnim delovima Beograda smeju zbog malog poreza na imovinu. Nekoliko njih sa čuđenjem me je pitalo kako je to moguće, a vlasnik kuće od 400 kvadratnih metara pitao me je da li je normalno da on plaća porez od 11.000 dinara za godinu dana“, kaže za NIN sagovornik iz Ministarstva finansija. Što zbog manjkavosti u postojećem zakonu, što zbog neprimenjivanja njegovih rešenja u njemu, država, tačnije lokalne samouprave, jer porez na imovinu ide njima, godišnje gube najmanje 30 milijardi dinara. Od poreza na imovinu, lokalne samouprave, u čijoj nadležnosti je i određivanje i prikupljanje ovog poreza, ostvarile su prošle godine prihod od blizu 20 milijardi dinara. U prvoj polovini ove godine prikupljeno je tek 7,5 milijardi dinara. U ukupnim prihodima opština, porez na imovinu učestvuje sa oko 20 odsto. Transferi države, na primer, više su nego dvostruko veći od prihoda po osnovu pomenutog poreza. Ovom krokiju treba dodati i podatak da je polovina od prošle godine prikupljenih 20 milijardi zapravo od poreza na prenos apsolutnih prava; manje od 10 milijardi ostvareno je od poreza na samu nepokretnost. Zakon o porezu na imovinu predviđa da osnovicu za utvrđivanje poreza predstavlja tržišna vrednost nekretnine. Realnost je, pak, znatno drugačija. U „stvarnom životu“ osnovica je po pravilu tek trećina prave, tržišne vrednosti. Zato se za stan od 60 kvardrata, koji vredi 60.000 evra plaća porez od oko 50 evra (u dinarima naravno). Osim ako ne živite na Senjaku. To jest, na nekom od stotinu Senjaka diljem Srbije. Ali, to nije sve. Već drastično umanjena vrednost stana dodatno se umanjuje raznim pravima na umanjenje poreza. Poreska oslobađanja idu i do 70 odsto vrednosti nekretnine, jer vlasnik stana ili kuće koji u njoj živi ima pravo na umanjenje za 40 odsto za sebe, i još po 15 odsto za svakog člana porodice. Poreska osnovica se, takođe, umanjuje za 1,5 odsto vrednosti na ime amortizacije, pa svaka godina starosti nekretnine znači i manju osnovicu. Da je porez na imovinu u Srbiji nizak, štaviše da Srbija jeste pravi poreski raj, potvrđuje i Saša Radulović, konusltant za investicije. Prema Radulovićevim rečima, nadoknade koje se na ime poreza na nekretnine plaćaju u Evropi znatno su veće nego u Srbiji, a oslobađanja od plaćanja poreza na imovinu postoje samo u „banana“ državama. Naš sagovornik kaže da se za vilu od milion evra u Austriji ili Francuskoj plaća godišnji porez od 10.000 evra, dok je u Srbiji to jedva hiljadu evra. Ali, kao što smo videli u navedenom primeru, može da bude i 100 evra. Na ovu računicu treba dodati i nelegalne objekte. Iako u Srbiji to što je neki objekat podignut nelegalno ne znači automatski da se na njega ne plaća porez na imovinu, procenjuje se da se od 500.000 nelegalizovanih kuća u Srbiji na prste moguće izbrojati one koji su prijavljeni Poreskoj upravi. Kada bi se na te kuće plaćao samo porez od 10.000 dinara godišnje (a ni dvostruko više ne bi bilo „nezasluženo”), eto prihoda od pet milijardi dinara. Ali, dok neke opštine, poput Paraćina, svakodnevno šalju poreske organe da popisuju nekretnine - Poreska uprava ima pravo da kontroliše posedovanje neke nekretnine i sama utvrđuje obavezu plaćanja poreza - u drugima se o tome uopšte ne vodi računa pa porez na imovinu ne plaća (ni) polovina vlasnika. Milica Bisić, profesor na FEFA-i, kaže za NIN da ni problem sa poreskom osnovicom, ni obuhvat naplate poreza nisu posledica lošeg zakona, nego lošeg sprovođenja njegovih odredbi. „Kad je reč o obuhvatu, odnosno evidentiranju svih nepokretnosti i njihovih vlasnika, odnosno obveznika ovog poreza, teško se poreski zakon može označiti kao glavni krivac za manjkavosti. Pre njega dolazi bespravna gradnja, procedura za dobijanja građevinske dozvole, katastar, dodela kućnog broja itd. Kad je sve to uređeno i urađeno kako valja, stupa na scenu poreski organ, koji poresku obavezu utvrđuje od dana saznanja za postojanje nekretnine, a poreski obveznik koji ne podnese prijavu treba da bude prekršajno kažnjen“, kaže Bisićeva. Upravo zbog svega gore navedenog Ministarstvo finansija najavljuju izmene i dopune Zakona o porezu na imovinu. U Ministarstvu tvrde da cilj ovih izmena nije povećanje poreza, bar ne značajno, nego pre svega uvođenje reda u ovu oblast, počev od toga da porez plaćaju svi koji imaju nepokretnost do toga da poreska osnovica bude određena po stvarnoj tržišnoj ceni imovine. Poreska oslobađanja i krediti do sada su najviše pogodovali vlasnicima najvrednije imovine. Zašto to do sada nije učinjeno? S jedne strane nemar, s druge - interes. I državi i lokalnim samuopravama lakše je da vlasnicima (naročito onih vrednijih) nekretnina „oproste“ porez na imovinu zarad finansiranja kampanja ili raznih „poslića“ u opštini. Očekivalo se da će prenošenje brige o naplati ovog poreza na opštine, kojima kao što je rečeno pripada prihod, doneti veću efikasnost. Desilo se suprotno. I opštinska rukovodstva pošla su linijom manjeg otpora, tj. nezameranja svojim boljestojećim sugrađanima, a naročito onim bogatijim. Saglašavajući se da je osnovica za oporezivanje manja zato što nije postojala politička spremnost da se poveća ovo poresko opterećenje, Milica Bisić ističe da rešenje sad nije u tome da se porez poveća nekoliko puta. „Trebalo bi napraviti neki adekvatan model za utvrđivanje poreske osnovice koja je realna, a onda porez povećavati svake godine za određeni iznos, a ne odjednom desetostruko povećati porez“, kaže Bisićeva. Građani su već kivni na opštinske vlasti, jer im je ovogodišnji porez za od 10 do 40 odsto, kako gde, veći nego prošle godine. To ne znači da je povećana poreska stopa, naprotiv, ona je i dalje 0,4 odsto, već da su pojedine opštine revidirale utvrđenu poresku osnovicu. Ni tako uvećani računi za porez, naime, nisu realni, jer je poreska osnovica i dalje daleko ispod stvarne tržišne vrednosti nekretnine. Primera radi, za kvadrat stana u centralnim beogradskim oštinama (Stari grad, Vračar ili Savski venac) osnovica je oko 120.000 dinara, iako je tržišna cena bar dvostruko veća. Šta donose najavljene izmene zakona nije poznato, iako je nedavno bilo nekih informacija o tome po novinama. „Sve što se pojavilo u medijima samo je spekulacija, ništa još nije usvojeno“, kategorična je Nataša Kovačević, pomoćnik ministarke finansija i član Radne grupe za izradu novog zakona. Ipak, izvesno je da je vlada rešila da poveća osnovicu za oporezivanje. Najavljeno je da će se umesto poreskog kredita, koji je do sada iznosio i do 70 odsto vrednosti imovine, sada uvesti fiksni iznos tog oslobađanja. U medijima se spekuliše da će taj iznos biti 30.000 evra, ali zvanične potvrde nema. Preciznije, poreska osnovica će se ubuduće računati tako što se tržišna vrednost nekretnine umanji za fiksni iznos poreskog kredita i amortizaciju. Pored vrednosti kuće, procenjivaće se i vrednost lokacije na kojoj se nekretnina nalazi, stepen komunalne opremljenosti i stepen moguće izgrađenosti. Tako se može desiti da udžerice na atraktivnim lokacijama budu operezovane i više od velikih kuća na obodima grada, jer je njihova tržišna vrednost veća. Iz Ministarstva finansija se takođe, za sada nezvanično, mogu čuti i najave da će sva imovina biti popisana i evidentirana u poreskom katastru. Na tome insistira i Milica Bisić. „Nepostojanje valjane i potpune evidencije nepokretnosti praktično je onemogućavalo poreske organe da po službenoj dužnosti utvrđuju porez. Izmenama zakona trebalo bi propisati da se poreska osnovica u svim opštinama utvrđuje po jedinstvenim kriterijumima, te da se obezbedi neki jednostavan pokazatelj kojim bi se to proveravalo. Jedan od načina za to jeste da se osnovica koju utvrđuje opština veže za osnovicu koja je procenjena kod prometa nepokretnosti u toj opštini ili širem regionu. Važno je, s jedne strane, ostaviti lokalnim organima mogućnost da samostalno utvrde osnovicu, ali i utvrditi neke načelne granicu u kojima ona mora da se kreće“, zaključuje Milica Bisić. Poreska reforma jedan je od ključnih zahteva i aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, jer bez toga nema održivih javnih finansija. Izmena Zakona o porezu na imovinu, samo je jedan deo tog velikog posla. Porez na imovinu u zemljama Evropske unije Sve članice Evropske unije, izuzev Malte i Belgije, imaju porez na imovinu. To je uglavnom porez koji određuju i prikupljaju lokalne samouprave, te predstavlja njihov izvorni prihod. U Grčkoj ili Švedskoj, pored lokalnih samouprava, porez na imovinu ubira i država, dok se u Estoniji porez plaća samo na zemljište, ali ne i na nekretninu. Porez na imovinu u zemljama članicama EU plaća se, kao i u Srbiji, jednom godišnje, a najčešće se njegova osnovica utvrđuje na bazi tržišne vrednosti nekretnine, umanjene za neoporezivi, fiksni iznos. Zanimljivo je da su u Grčkoj, Italiji, Portugalu ili Irskoj vlasnici nekretnine koji u njoj stanuju oslobođeni poreza, dok je u Sloveniji ili Bugarskoj u tom slučaju porez manji. U Velikoj Britaniji i Francuskoj se poreska osnovica utvrđuje na osnovu vrednosti rentiranja neke nekretnine. Zato je u njima učešće prihoda od poreza na imovinu u ukupnim prihodima države i najveće. U Velikoj Birtaniji je to skoro 10 odsto, Francuskoj pet, dok je u ostalim zemljama taj udeo oko dva odsto. Poreske stope koje utvrđuju same lokalne samouprave kreću se u članicama EU od 0,1 do tri odsto. Zanimljivo je da se u Hrvatskoj poslednjih meseci vode polemike u javnosti zbog najave da će država uvesti plaćanje poreza na imovinu. Hrvatska je naime jedna od retkih zemalja u svetu gde se porez na nekretninu, osim vikendica, ne plaća.