Azijski lakrdijaši

Nije, valjda, da nikad u životu niste držali u ruci – oblutak!? Ima ga u plićaku svake reke, jezera, mora. A ako ste ga držali, a ništa niste osetili onda, tek, teško vama! Jer, ako kožu, srce, puls oblutka nisi osetio onda si ti u grdnoj nevolji, moj Srbine! A ovamo, žališ se, brale, da kuburiš sa identitetom, sa korenima, pa i da nemaš uvid u ono što bi se zvalo svekolika ljudska istorija. Štaaa!? Zaluđujem vas sa oblutkom usred panike od svinjskog gripa iz Meksika! E, pa dobro! Krenimo od akademika Srejovića. Šta, frka?! Kao, ko je, pa, sad on?! A znate, naravno, ko je Petar Kon! Onaj što se sprda sa mojom „vakcinom“, to jest, sa vrućom rakijom i belim lukom. Okej, vidimo se, na kraju balade! Elem, arheolog Dragoslav Srejović je, odavno, mnogo pre pojave svinjskog gripa iz Meksika otkrio Lepenski vir, tu, na obali Dunava, kada se, onomad, gradila đerdapska brana. Otkrio je drevno ljudsko, ribarsko stanište staro, bar, 9.000 godina. U ribarskim kućama pored ognjišta ili „u središtu sakralnog prostora“ bila je naslagana gomilica OBLUTAKA! „Kamen je prvi prirodni materijal koji nije služio za ishranu a da ga je čovek dodirnuo i u njega utisnuo izraz svoje duše. S tim dodirom je i počeo kulturni razvoj čoveka i njegovo očovečenje“, piše LJubiša Jovanović u nedavno objavljenoj knjizi „Civilizacija oblutaka“. Još pre 300.000 godina homo sapijens će, po Srejoviću, početi „kamenom da obeležava svoju veliku svetinju - predački grob“. Potomak homo sapijensa naslediće očevu mudrost i duhovno blago, to jest, očev grob i kamen, i tako je spremno i dočekao, pre 35.000 godina, „osunčavanje Evrope“, a koje je Milanković, na plajvaz, izračunao. Pokojnik je još onda bio zaštićen lomljenim kamenom, oblucima ili kamenim pločama. Nedavna otkrića u pećinama moje Sićevačke klisure o tome jasno govore, i, zato kada tom klisurom u zavičaj uđem, uvek, dozlaboga, uzbuđen zevam u te pećine iznad Nišave, jer tu mi je bio prvi dom. Ah, kamene gomile, gromile! Obično su se, kod Srba, doskora pravile na značajnom mestu, raskršću puteva, poljanama gde su se odigrale bitke, pored izvora, bunara. Ali, gromile su podignuti nadgrobni spomenici nekom pretku i podižu se, ako je moguće, od rečnog oblutka, a tek ako on manjka, onda od neobrađenog kamena. Na gromile se, nekad, prinosi i obredna žrtva, a prinosi se i novi oblutak i kliče ime pretka ili predaka. Time se prizivaju duše predaka, priziva se sabornost, jer „duša sama po sebi je slaba“. Eto, sa tim mislima, u subotu, stojim sa Biljanom, pred očevim i majčinim grobom na Novom groblju, parcela br. 161. Naravno, oca sam sanjao još u četvrtak na noć. Došao da me opomene da ne zaboravim na Zadušnice. A san ovako ide. Kao, dolazim kasno u moj srušeni dom na Tošinom bunaru, elem, tamo je sada Rajfajzen banka. Kad, vrata širom otvorena, a u kući prigušeno svetlo. Lopovi ili DB. Oni su voleli u kuću da mi upadaju kad znaju da sam negde daleko od grada, od Srbije. Zato, tiho, uđem u avliju na zadnju kapiju i, naravski, svratim u šupu po sekiru dvokilašicu, pa ajd, polako, na prste u moju kućicu da obradujem pridošlicu. To sam, uostalom, od oca naučio. Kad, unutra, za mermernim šankom, otac nešto prevrće, traži neku staru pilotsku fotografiju ili staru rakiju, pa kad me na vratima sa dvokilašicom video, samo se nasmejao i rekao: “Ako, ako, drži se sekire! Sekira ti treba da se, pre svega, braniš od Srbina, a onda i od ostalog nakota! K. G. Jung, moj guru, inače, sličan mom ocu kao oblutak oblutku, stoji mi iza leđa i na uvo mrmori: “Sekira, kamena sekira ona je homo sapijensu snagu dala. Sa njom je homo sapijens, pre 30.000 godina, veliki genocid nad andertalcem izvršio i sa lica Zemlje ga zbrisao...“ U nedelju sam pasulj sa meksičkim čilijem kuvao i ljute leskovačke dodao i horgoškom ljutom alevom začinio. Taj pasulj mi je samo preventivna čorbica, umesto vakcine, bio. A da bih svinjskom gripu drsko prkosio svinjsku pečenicu sam za glavno jelo smazao, a onda, tako ožderan, dugo pio vino Nikolino. I koj` mi je đavo bio te sam plazmu daljincem ošamario. Čuj, na Javnom servisu nemački ambasador uvalio Bokiju parče Berlinskog zida! Razumeo bih da mu je oblutak sa Švarcvalda poklonio, a ovako, ne razumem smisao nemačkog poklona. Eej, pokloniti šefu napaćene države parče berlinskog betona!? Koja je tu fora, brate!? Tim pre što su Švabe, rušeći taj zid Jugu, pa i Srbiju, srušili! Nije, valjda, zato što smo ih, onomad, na Ceru mlatili? Onda sam zahrkao u beržeri blaženim snom drevnog evropoida, a u san mi kao furija doleće moja Crna iz Vrčina: “Mani se oblutaka, aman čoveče! A manite se i panike od gripa! U Srbiju je počela invazija azijskih bubamara pobeglih iz naših laboratorija, a koje smo uvezli da bi nam biljne vaši tamanile. Ali, te azijske počele su naše domaće bubamare da tamane, i, ko će onda da nam nosi poštu, ako poštari, opet, štrajkuju? Jer, lakrdijaši iz Azije, zna se, srpsku poštu ne nose.“