Slaba vajda od privilegija

Zašto Poljska izvozi dve trećine, a Srbija jedva petnaest odsto svoje proizvodnje jabuka? Srbija je, naime, prošle godine, od ukupno proizvedenih oko dve stotine hiljada, izvezla oko 30.000 tona (26.000 konzumne i 4.000 industrijske jabuke), dok je Poljska izvezla 1,8 (od roda teškog 2,7) miliona tona. Odgovor je koliko (ne)očekivan, toliko jednostavan: Srbija zapravo nema šta da izveze. Tačnije, nema ono što tržište traži. Lavovski deo naše proizvodnje jabuka, čak oko tri četvrtine, slabog je kvaliteta, druga i treća klasa. To više ni u Rusiji ne može da se proda. Pogrešno. Iako uvozi 1,7 miliona tona, rusko tržište, pogotovo Moskva, na koju smo mi nekako po prirodi stvari najpre i najviše upućeni, nije ništa manje zahtevno tržište, nego je čak i zahtevnije od mnogih zapadnoevropskih zemalja. Proizvodnja jabuka, međutim, nije više nešto za šta su dovoljni zemlja i podneblje. Nikola Vranjković, savetnik za voće u Izvršnom veću Vojvodine, ukazuje na novu situaciju: tokom prethodne decenije, koju smo tehnološki prespavali, proizvodnja, skladištenje i plasman jabuke korenito su promenjeni i usavršeni. Paralelno sa tim, u poslednjih petnaestak godina tržište sve više traži sveže voće, pa smo sa 65 odsto voćnjaka industrijske jabuke zaostali; sve su cenjenije nove konzumne sorte „gala”, „fudži”, „brenburn”..., dok „ajdered”, koji u nas zauzima 60 odsto zasada, pa i „delišes”, izlaze iz mode. Statistika pokazuje da je u nas 18.000 hektara pod jabukom, a realno se obrađuje najviše 8.000. Ostalo su prestareli, zapušteni zasadi ili jabučnjaci ljudi kojima je voćarstvo neka vrsta hobija. Međutim, ni na onih 8.000 hektara ne proizvode se nove, kvalitetne sorte, niti se oni obrađuju savremenom tehnologijom, pa je proizvodna cena jabuka za gro naših voćara sa usitnjenih parcela iznad 32 evrocenta po kilogramu. Stoga je na pijacama Srbije jabuka skuplja nego u okruženju. Veličina, struktura i asortiman jabučnjaka u Srbiji se moraju ubrzano uvećati i inovirati, skladišta, hladnjače i transport voća modernizovati. Tek 50.000 tona ovdašnjih jabuka kvalitetom i cenom je izvozno kurentno, od kojih se deo proda na domaćem tržištu, pa je izvozni potencijal oko 35.000 tona. Ove godine proizvođače je zadesio ješ jedan „peh”. Naime, zbog velike potražnje a relativno slabije ponude u poslednje 3-4 godine, pa onda i visoke cene, u mnogim zemljama ljudi počinju da se bave proizvodnjom jabuka, ne samo u Evropi, nego i u, recimo, Kini (opet ta Kina)! Povrh toga, rod je ove godine svuda natprosečan, što je znatno oborilo cenu jabuke: sa oko 30, koliko je bila prošle godine u ovo vreme, na 18 evrocenti. Još jedan signal da proizvodnja zaista mora biti maksimalno efikasna. Videvši šansu u prazan prostor na tržištu ubacio se „Delta Agrar” sa jabučnjakom na više od 100 hektara (117, da budemo sasvim precizni) kod Čelareva. Da li vođen logikom: ako to radi Mišković, mora da je ispativo, nije ni važno, tek u trku se sprema da uđe i Vojin Lazarević koji je kupio velike površine na Fruškoj gori. Bilo kako bilo, investicije su velike. Sve se zapravo radi po „italijanskoj licenci”, od sadnica, preko protivgradne i zaštite protiv mraza i navodnjavanja do branja (naravno mašinskog) i skladištenja. Sve u svemu, tvrde, 40.000 evra po hektaru. Investicija jeste ogromna, kaže za NIN Slobodan Košutić, projekt-menadžer „Delta Agrara”, i rizik jeste veliki, ali ni potencijalna dobit nije mala. Već u drugoj godini rodi 18, u trećoj 45 tona po hektaru. U punoj snazi, od pete do dvadesete godine, sa hektara se ubere 70 tona, od toga 15 odsto ekstra i 80 odsto prve klase. Elem, u „Delti” rečunaju da će voćnjak, kad bude u punom rodu, odbacivati godišnji profit od najmanje 11.000 pa do 23.000 evra po hektaru, u zavisnosti od stručnosti obrade, mogućnosti skladištenja i sezone. To je moguće, objašnjava Košutić, jer bi novim asortimanom i tirolskom tehnologijom uzgoja proizvodna cena trebalo da bude smanjena na 12-13 evrocenti po kilogramu. Milan Grgurević, zamenik direktora „Delta Agrara”, naglašava da trenutno njegova firma nema dovoljno jabuke da kvalitetno, obilno i kontinuirano snabdeva svoje kupce. Jer, i „Delta” je tek jedan od dobavljača za samo tri moskovska marketa i neće joj biti lako da snabdeva i četvrti. Pri tome, ne izvozi samo svoj rod, već i rod sa 3.000 hektara plantaža 800 svojih kooperanata i jabuke koje otkupljuje na domaćem tržištu. Zato „Delta“ planira da površine pod jabukom poveća na 600 hektara i izgradi hladnjaču kapaciteta 6.000 tona, u šta će uložiti pet miliona evra. Igor Šimpraga, iz klaster asocijacije „Fruitland”, saglašava se da je perspektiva u modernim sortama i usavršenom uzgoju, ali i dodaje da naše voće opterećuje cena drumskog transporta, 220-230 evra po toni do Moskve. Vozom bi bilo bar upola jeftinije, ali je naša pružna mreža izraubovana, a nema ni vagon-hladnjača. Valjda zato „Delta Agrar” planira da za dve godine, kada voćnjak u Čelarevu uđe u pun rod, do Moskve i udaljenijih gradova, do kojih je zimi nemoguće doći drumom, robu prebacuje kargo avionima. Bitno je u kratkom roku prebaciti što više, jer je u ogromnoj Rusiji često lakše prodati 5.000 nego 50 tona. Zapravo, Srbija je na raskrsnici: ili će uspeti da osavremeni, udesetostruči uzgoj, skladištenje i plasman konzumne jabuke i preraste u evropski relevatnog proizvođača ili će se jabuka gajiti samo kao hobi i uzgredna delatnost seljaka. Za osrednje više nema mesta. Uz sve uvažavanje za velike kompanije i proizvođače, Evica Mihaljević, dugogodišnja direktorka Zajednice za voće, ističe da se ne sme ispustiti oslonac na individualna gazdinstva. Uostalom, italijanski primer govori baš tome u prilog, jer su tamo glavni proizvođači upravo ne veliki, ali ne ni amaterski, nego krajnje profesionalni proizvođači jabuke. Zato Mihaljevićeva ne propušta da kaže kako je država pre četiri godine uradila pravi potez kada je uvela podsticaje za kupovinu kvalitetnih sadnica i uvećanje površina pod voćem. Sada bi trebalo podsticaje proširiti na postavljenje protivgradnih mreža, koje sprečavaju i pojavu pega od jakog sunca, i sistema za navodnjavanje, kako bi rod bio što kvalitetniji. No, ako se i ne odluči za ulaganje u moderan jabučnjak, seljak ne bi trebalo da ulaže ni u klasičan. Za pet godina biće nekonkurentan i na domaćem tržištu, procenjuju sagovornici NIN- a.