Za Krisa Gefroja i sve ostale

Prisustvovao sam 7. novembra koncertu koji su organizovale moje nemačke kolege, obeležavajući time 20. godišnjicu pada Berlinskog zida. To je prizvalo mnoge uspomene. Pre dvadeset godina bio sam šef odeljenja koje se u Forin ofisu u Londonu bavilo odnosima Velike Britanije i Nemačke Demokratske Republike (DDR – Istočna Nemačka), kao i celog Berlina. Berlin je formalno i dalje bio pod okupacijom četiri pobedničke sile iz Drugog svetskog rata - SAD, SSSR-a, Britanije i Francuske. Tri zapadna sektora Berlina – Zapadni Berlin – bili su krhko ostrvo slobode, okruženo represivnom komunističkom diktaturom i nagomilanim trupama Sovjetskog Saveza, DDR-a i ostalih država Varšavskog pakta. Zapadni Berlin formalno nije bio deo Savezne Republike Nemačke (SRN). U praksi je ipak uglavnom upravljao samim sobom pod vođstvom izabranog gradonačelnika. Senat Zapadnog Berlina donosio je zakone koje bi prethodno usvojio parlament SRN-a u Bonu (tada još glavni grad SRN-a). Ali taj proces morali su da odobre “komandanti” tri zapadne savezničke države. To su bili visoki vojni predstavnici, koji su postavljeni da nadgledaju upravljanje zapadnim sektorima uz pomoć timova diplomatskog i vojnog osoblja. Do Zapadnog Berlina moglo se stići samo posebnim kopnenim i vazdušnim koridorima. Kopneni saobraćaj je kontrolisan na tri punkta: “Alfa” na granici ustanovljenoj između dve Nemačke, “Bravo” između DDR-a i Zapadnog Berlina, i na najpoznatijem punktu “Čarli” između zapadnih sektora i sovjetskog sektora. Po jedna aviokompanija iz SAD, Britanije i Francuske smela je da leti u Zapadni Berlin, dok nijedna nemačka aviokompanija nije imala dozvolu za isto.   Sovjetski Savez nije zvanično priznao čak ni pravo aviokompanijama zapadnih saveznika da lete u Zapadni Berlin uz obrazloženje da koridori služe samo za vojne letove. Zato u Centru za vazdušnu bezbednost  Berlina svaki put kada je neki zapadni putnički avion trebalo da uđe u koridore, odigravala se mala pantomimičarska predstava. Bila je to kancelarija u prašnjavom ćošku inače napuštene berlinske Palate pravde, propale zgrade u kojoj su nekada nacisti održavali montirana suđenja. U kancelariji su bila četiri stola – za po jednog kontrolora iz svake zemlje okupacionih snaga. Određeni zapadni kontrolor bi davao detalje leta sa teleksa svom sovjetskom kolegi. Ovaj bi uzeo papir, udario pečat na kome je pisalo “Bezbednost leta nije garantovana” i vratio ga natrag. Takva praksa je služila očuvanju sovjetskih pozicija. Nakon što bi tim gestom poentirao – nekoliko puta svakog dana, svakog dana tokom mnogih godina – sovjetski kontrolor bi prosledio detalje leta vazdušnim odbranama zemalja-članica Varšavskog pakta kako bi osigurao da se u stvarnosti ne dogode incidenti. Prvi put kada sam posetio Berlin, 1988. godine, sve posleratne strukture su i dalje postojale i funkcionisale gotovo identično kao i prethodnih 40 godina. Zid je delio grad. NJegov zapadni deo i sam je delovao dosta loše – kao brutalna i ogoljena pregrada koju naoružani stražari nadgledaju sa visokih kula iz Istočnog Berlina. Ali na istočnoj strani je bilo mnogo gore. Velike površine su bile očišćene od ratom oštećenih zgrada i ostavljene ogoljene kako bi se sprečila bekstva. Dalje od centra barijeru su na mnogim mestima činile višestruke ograde od betonskih stubova i žice, između kojih su šetali stražarski psi, kao i od još kula i stražara. Jednom sam krenuo u konvoju “lend rovera” sa britanskim vojnim timom u “patrolu zida i žice” - takođe rutinsku aktivnost tokom mnogih godina. Kad smo skrenuli iza jednog ugla, naišli smo na patrolu DDR-a sa zapadne strane Zida. To nije bila invazija – vlasti DDR-a i Sovjeta su izgradile zid nekoliko metara unutar prave linije razdvajanja kako bi mogli da pređu sa druge strane i poprave zid sa “zapadne” strane, a da i dalje budu na “svojoj” teritoriji. Stali smo i gledali ih. Oni su gledali nas kako ih gledamo. Svi smo fotografisali. A onda smo se odvezli dalje. Neki aspekti tadašnjeg života su bili toliko bizarni da su gotovo zabavni. Članovi porodica zvaničnika zapadnih zemalja koji su im dolazili u posetu dobijali su “narandžaste karte”. One su im omogućavale da pređu sa druge strane Zida, u Istočni sektor – Istočni Berlin – bez pokazivanja svojih pasoša graničarima DDR-a. Iz naše perspektive, oni nisu imali pravo da proveravaju naše kretanje između delova Berlina podeljenog na četiri dela (DDR je tvrdio da je Istočni Berlin deo DDR-a, što mi nikad nismo prihvatili). Moj sin, koji je tada imao samo dve godine, uredno je dobio svoju „narandžastu kartu“ i time postao deo savezničkih okupacionih snaga. I dalje čuvamo tu kartu sa slikom njega kao bebe. Međutim, život je bio daleko od zabavnog za sve podeljene porodice u Berlinu i za ostale ljude koji su živeli pod sovjetskom kontrolom u DDR-u i drugim delovima Istočne Evrope. Potiskivanje demokratije i šokantna neefikasnost i siromaštvo ekonomskog sistema koji su nametnuli Sovjeti bili su poduprti tajnim policijskim službama koje je nadzirao KGB. U DDR-u to je bio Staatssicherheit ili Štazi, dostojan naslednik Hitlerovog Gestapoa. Svako neslaganje je slomljeno. Regrutovali su članove porodica da ih informišu jedni o drugima. Osim za visoke zvaničnike ili lojalne sluge totalitarnog režima, putovanje u inostranstvo je praktično bilo nemoguće. Istočna Evropa je za većinu ljudi postala jedan ogroman zatvor. Do moje posete 1988. narastao je pritisak da se dogode promene. Godinu dana ranije predsednik Regan je, govoreći ispred berlinske Brandenburške kapije, izgovorio poznati izazov sovjetskom vođi: “Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!” U toku samo jedne godine promene su postale nezaustavljive. U avgustu 1989. Mađarska je dozvolila državljanima DDR-a da preko njene teritorije pređu u Zapadnu Evropu. Hiljade ljudi su pohitale napolje. Zatvor se urušavao. Gorbačov je posetio Istočni Berlin početkom oktobra. Zvanično je bio tamo radi proslave četrdesetogodišnjice, a zapravo je došao na sahranu DDR-a. Čuveno je njegovo podsećanje vođe DDR-a Honekera da istorija kažnjava one koji delaju prekasno. U roku od dve nedelje Honeker je podneo ostavku. Nekoliko nedelja kasnije i Zid je bio probijen. Od početka 1990. godine počeo sam da radim u našoj ambasadi u Bonu i izveštavao sam o pitanjima nemačke unutrašnje politike. Zahvaljujući tome imao sam „pogled iz prvog reda“ na proces ujedinjenja koji se odvijao te godine. Jednom prilikom dok sam vozio kroz ogromno, ali napušteno utvrđenje DDR-a, primetio sam da moj muzički uređaj u kolima emituje zvuke pesme „Everything is Permitted“ (“Sve je dozvoljeno”) grupe “Meat Loaf”: Everything is permitted, There is nothing out of bounds, There are no limits or no fences, There is always some way round… Stigao sam na sastanak u Vajmaru, a dok sam dolazio primetio sam mladi par. Još su bili obučeni u otrcanu odeću iz DDR-a, loše skrojenu, u sivim, bež i braon tonovima, koju sam video mnogo puta pre toga. Međutim, njihov mali sin imao je novu odeću i novi bicikl u jarkim bojama. I dalje se jasno sećam njegovog srećnog lica. Kris Gefroj? On je bio poslednja osoba koju su upucali i ubili graničari DDR-a kod Berlinskog zida dok je pokušavao da pobegne na Zapad 6. februara 1989. Živo se sećam trenutka kada mi je na radni sto u Londonu stigla ta vest i nikad nisam zaboravio njegovo ime. Imao je 20 godina. Stražari koji su ga upucali dobili su ordenje i novčanu nagradu. Za samo osam meseci nestali su Zid i svi užasi koje je on predstavljao. Još dve godine i Sovjetski Savez, koji je i stvorio ceo taj užasni sistem, takođe je nestao, a ljudi Rusije i ostalih “sovjetskih republika” povratili su svoju slobodu.