Don Cico

U sobu sa terase uleće muva. Zunzara. Na šestom spratu. Odakle li dolazi po lepom danu? Iz komšijskih prizemljuša, iz Centralnog zatvora ili čak sa Avale? I gle, u Crnoj bude se, odmah, bežanijski instinkti. Od mačke parketarke opet postaje stara prevejana lovdžika. Opet bi da lovi nešto živo, nešto što nije gajtan od pegle, niti kompjuterski miš, već prava muva, živi stvor. Juri Crna za zunzarom, surfuje na kožnoj papuči po parketu, skače uvis kao vašarski akrobata. LJudi moji, opsednut sam Crnom kao Koštunica što je bio pokojnim mačorom Dražom. I zebem; da se ne izrodim u Koštunicu? Da se ne spanđam sa Dačićem? Kako je krenulo, postaću još i premijer ove propale trojanske države.

Crna luduje za zunzarom, ali ni zunzara nije naivna. Zna i zunzara šta je Srbija. Ako se ne paziš, začas te nema. Do juče bio si Ćufta, car i legenda, a već danas niko i ništa.

Ako ne verujete, čitajte Diodora sa Sicilije. On piše da su najstarije priče o Argonautima, Amazonkama i Atlantima “preuzete od SRPSKIH PESNIKA, Homerovih SAVREMENIKA koji su svoje pesme spevali na PELAZGIJSKOM JEZIKU i starim pismom”. Po Diodoru, prvi pesnik koji je pisao pelazgijskim jezikom i starim pismom bio je Orfej.

A Dionisije, takođe, Sicilijanac kaže da je Orfej bio Tračanin. Baš kao Ćufta, kao Boki, kao naš Sokrat.

I svi se slažu da je Orfej živeo mnogo pre Homera i da je zajedno sa Argonautima lutao tu, iznad Ćuftinog Niša, tražeći Zlatno runo u rudnicima Bora i Majdanpeka. Muvao se Orfej i po Bokijevom Dorćolu, ali to je bilo kasnije kada je krenuo u Had da traži Euridiku.

Kad, stiže pismo iz Hrvatske! Šalje Igor Mandić, Ul. grada Majnca br. 26/ H 11000 Zagreb. A u pismu piše: “Dragi Jovanoviću, Don Cico zahvaljuje na spominjanju u NIN-u te oglašava da je zainteresiran za mačkice u Srbiji. Nacionalno i vjersko opredjeljenje nisu bitni, računa se samo spolno. Kao mačji muški šovinist, Don Cico samo traži onu koja umiljato prede i slatko mjauče. Dolaze u obzir i udate, diskrecija zajamčena.”

Uz pismo Igor mi šalje i “mačje štapiće-bombone za kojima je Don Cico naprosto lud”. U post skriptumu stoji: “Ovi mačji štapići-bomboni koje sam potajno zdipio Don Cicu su mali znak pažnje Crnoj koja je isprovocirala ovu komunikaciju.”

U koverti i slika. A na slici, Don Cico, jebo te! Sedi u fotelji. Lep ko Boki. Po raskošnom repu, rekao bih da je neka vrsta persijanera. Ali, mlad, bre, balavac! Teško da ima više od godinu dana.

A moja matora Crna još vija onu zunzaru po sobi: igraju ples života i smrti. Dok jednom ne smrke, drugom ne može da svane.

Tim povodom Emil Birnuf tvrdi da “orfičke pesme ne spadaju u vlasništvo grčkih predaka i grčkih tradicija”. Birnuf, zatim, smelo kaže: “Orfej je, možda, komponovao svoje pesme na samom PRVOBITNOM JEZIKU - VEDSKOM.” Našem vedskom.

Gregorijus Dankovski u knjizi “Grci kao plemenski srodnici Slovena” (1828) takođe navodi da je “Homer pisao poznatim dijalektom PRASLOVENSKOG JEZIKA” i “jasno je da se još u Homerovo doba nije pravila razlika između TRAČKOG i grčkog jezika”. A slično je govorio i Platon: “Grci dugo nisu razumevali ILIJADU nego su imali učitelje koji su je tumačili.” Grci su nam, bre, pojeli i Orfeja i Homera! Pojeli su nam, kao oni Pekićevi skakavci i jezik i pismo i TERITORIJU!

Na sve to, hvatam se kako mislim na Don Cica. Sećam se, ono kada su nas bombardovali, i kada smo još živeli u mom bežanijskom raju, u Tošinom bunaru 159, u dvorištu jednog jutra pojavio se sivi prelep persijaner sa plavim očima. Lep ko Pol NJumen. Oterali ga iz obližnjeg solitera. Takvi su soliterci, bez duše. I zadrhti mi srce pred sudbinom Pola NJumena. Primim ga u dvorište. Ali, moja kontejnerka Crna hladna srca bila: oterala ga je. Volela je tada Crna Žutog koji joj je bio, bože me prosti, sin. E, njega sam pa ja šutirao zato što je tuko Crnine mačiće iz braka sa Primusom koji je, pak, bio Crnin brat, ako razumete o čemu vam govorim. Znam, komplikovano je; kao kod Bore Stankovića, kao kod Vagnerovih Nibelunga.

I sad, razmisli, moj Mandiću, da li da spajamo Crnu i Don Cica? Bojim se, letelo bi perje na sve strane. A taman su se Sveta Marović i Stipe Mesić izvinili jedan drugom.

A ona zunzara stala na ikonu Svetog Jovana. I Crna se već sprema da mi skoči na sveca, da mi sruši svetinju, pa da me posle bije maler sedam godina, sedam vekova, jer, šta znam još koliko ću da živim, kao Tračanin. I, manem rukom, zunzara odleti sa ikone...

Tako su i Srbi odleteli sa Dunava, tzv. Prve Evrope.

Jer, Herodot, “otac istorije” piše da je na Balkanu pre Grka “živeo jedan stari narod” koje naziva “varvari” i PELAZGI. Te Pelazge “mirne i radene” pokorili su grčki preci, pre svega, svojom BROJNOŠĆU”, a “oni su na Jonska ostrva stigli kao ratnici semitsko-etiopske rase od kojih su nastali ELINI (došljaci), a potom GRCI”.

I xaba nam, brale, što Herodot spominje da su se Pelazgi mnogo pre Grka “našli na putu znanja” i da su svojim okupatorima Grcima “bili u mnogo čemu učitelji: naučili su ih veštini obrađivanja zemlje, gradnji puteva, arhitekturi”. Oni su im “predali svoju VERU i AZBUKU”. I, avaj, “njihov jezik se prometnuo u grčki”.

A ona zunzara, baš dosadna, sletela na portret Lava Nikolajeviča Tolstoja, tu, pored kompjutera. Crna vreba zunzaru na Tolstojevom čelu, vrti dupetom, ne diše...

Da li bi vrtela dupetom kada bi joj doveo Don Cica? Ili bi ga pocepala kao svinja staru “Politiku”... Kao varvarka Grka.

Jer, i Platon, rođen nekoliko godina nakon Herodotove smrti, navodi da su i u njegovo doba, u Grčkoj, “žene varvarske govorile varvarskim jezikom jer su one bolje od pokorenih muževa čuvale tradiciju”.

Nego, one zunzare više nema na Tolstojevom čelu. Da li ju je Crna smazala? Tolstoj ćuti. Svi ćute, a Srbi sve više zuje kao zunzare, kao roj “pokorenih muževa”...

I muči me to. Sanjam svašta. Kao, stojim sa Jungom, pred njegovom kućom, pred vodopadom u Rajnfalu, a on mi, očinski, kaže: “Ne brini, nećeš se izroditi u Koštunicu! A to što si opsednut Crnom, to samo znači da si pred novim, velikim duhovnim inicijacijama.”

Budim se. Četiri ujutro. I, vidim, ni Crna ne spava. Stoji na terasi i gleda u pun mesec iznad Centralnog zatvora. I samo šapnem:” Crna, moja Crna! Šta da radimo sa onim Hrvatom, sa onim Don Cicom?” Crna samo mane repom, pa sad ti tumači.