Kurziv Nine Berberove

Postoje knjige koje su život sam. Početkom devedesetih godina, u jednoj amsterdamskoj knjižari, kompletirao sam Nabokova kupivši knjigu njegovih predavanja o Don Kihotu. U to vreme iščitavao sam autora Lolite, i kao da sam paralelno pohađao kurs o iskustvu emigracije; od njega sam naučio da politički predznak nije važan, opasno je biti “korumpiran” glupim istomišljenicima. Zadovoljan neočekivanom “lovinom”, nastavio sam da preturam po policama amsterdamske knjižare. Nasumice sam uzimao knjige, listao ih, i tu i tamo pročitao poneku rečenicu. Tako mi je do ruku došlo englesko izdanje memoara Nine Berberove, Kurziv je moj. Na koricama je bila fotografija mlade žene, ogromnih, tamnih očiju i punih usana. Gde god da sam otvorio tu knjigu, nailazio sam na rečenice koje su me snagom vrtloga uvlačile u prizore i događaje jednog života. Tokom desetak minuta prelistavanja, taj nepoznati život mi je postajao veoma blizak. I kasnije, dok sam čitao memoare Nine Berberove, imao sam osećaj da ne prolazim prvi put prostorima koje ona opisuje, da sam junake njenih memoara, uglavnom pisce ruske emigracije, već negde sreo. Pojavljivali su se preda mnom, u raznim situacijama, Andrej Beli, Gorki, Hodasevič, Pasternak, Bunjin, Nabokov, Remizov, Ana Ahmatova...

Pre nekoliko nedelja ponovo sam pročitao Kurziv je moj. Ovog puta u srpskom prevodu Slobodanke Draškoci, a u izdanju “Paideie”. Taj beogradski izdavač objavio je memoare Nine Berberove u okviru njenih sabranih dela. Berberova je tek u dubokoj starosti postala svetski poznata. Naravno, popularnost romana i priča Nine Berberove nije trenutna moda, njena literatura stekla je poslednjih godina obožavaoce širom sveta. I dok sam nakon čitave jedne decenije ponovo čitao Kurziv je moj, javilo se ono isto osećanje bliskosti koje sam naslutio u amsterdamskoj knjižari.

“Svaki čovek ima tajne”, kaže Berberova. “Ali neki ljudi ih pronose kroz život kao breme, a drugi ih visoko cene, čuvaju ih, ne smatraju ih otpisanim teretom, već živom silom, koja živi i razvija se i stvara oko sebe život, silom iz koje se, upravo, do poslednjeg trenutka postojanja formira ličnost. Te tajne sjedinjuju u meni prošlost sa sadašnjošću... I u meni je stalno bilo prisutno saznanje da za život ne može biti i nema prekomernog plaćanja, a da strah od preplaćivanja - predstavlja unutrašnje umiranje.”

Sa dvadeset godina Nina Berberova napušta Rusiju. U velikoj je ljubavi sa jednim od najvećih ruskih pesnika dvadesetog veka, Vladislavom Hodasevičem, sa kojim će provesti sedamnaest godina. Prva stanica njihovog emigrantskog života je Berlin, grad u kojem je godinama nakon Oktobarske revolucije postojao i ruski Berlin, sa svojim pansionima i kafanama, kabareima i klubovima, sa svojim piscima, slikarima, glumcima i muzičarima, sa svojim grofovima i belim generalima. Taj grad u gradu postaće pozornica mnogih priča i novela Nine Berberove. Čak i onda, kada ne bude bio prisutan imenom, disaće Berlin na stranicama Berberove bučnim ulicama i bulevarima, noćnim životom koji kao da je najavljivao svetsku katastrofu. Pansion “Krampe” na Trgu Viktorija Lujza, njegovi stanari, među kojima su Andrej Beli i Marina Cvetajeva, postaće nevidljivi nukleus samačkih enterijera u prozi Nine Berberove. Jednom otisnut sa čvrste tačke svoga postojanja, svaki pisac koji stekne iskustvo izmeštenosti, ko se in vivo suoči sa drugim svetovima, stiče određeni imunitet, i čitav svet postaje dom. Takvi su bili mnogi pisci koji su obeležili dvadeseti vek: DŽojs, Borhes, Nabokov... I kako beleži Berberova, “Jezik je za Kafku, DŽojsa, Joneska, Beketa, Horhea Borhesa i Nabokova prestao da bude ono što je bio u usko nacionalnom smislu osamdeset ili stotinu godina ranije. U naše vreme ni jezički efekti ni nacionalna psihologija, kako za autora, tako ni za čitaoca, ako nisu ničim drugim podržani, više i ne postoje.”

Elita tadašnje ruske književnosti živi u Berlinu, ali sa godinama i dolaskom nacizma, ruska emigracija će se sve više premeštati u Pariz, tako da Hodasevič i Berberova posle osam berlinskih godina stižu u francusku prestonicu. U tom gradu Berberova će provesti pune dve decenije. Pariz će postati najvažniji studio njene literature. Međutim, nisu memoari Nine Berberove samo niz ličnih priča, ispovest kojom se inventariše jedan bogat život ili kolekcija portreta njenih savremenika. Rekao bih da je vrednost ove knjige i u uočavanju i definisanju nekih konstanti na prostoru Evrope tokom dvadesetog veka. U tom smislu, knjiga Kurziv je moj jeste i korisno političko štivo. Jer, ne gubeći širinu vidokruga, uvek otvorena za pogled sa druge strane, Nina Berberova lucidno uočava razlike između Istoka i Zapada evropskog kontinenta.

“LJudi na Zapadu imaju jedno zajedničko sveto ‘šu’ (kineska reč koja znači da svako, ma ko on bio i ma kako mislio, priznaje i uvažava drugog), i svi teže zajedničkom sporazumu, a ta ravnoteža je jedan od najveličanstvenijih činilaca zapadne kulture i demokratije. Ali kod ruske inteligencije elemente revolucije i reakcije nikada ništa nije uravnotežavalo, i nije postojao zajednički ‘šu’, zato možda što Rusi često nisu sposobni za kompromis, i sama ta reč, u zapadnom svetu puna velikog stvaralačkog i mirotvoračkog značenja, na ruskom jeziku sadrži i pečat sitne podlosti.”

Ili, “... Nije bilo potrebno uništavati dvorce, bilo je potrebno mirno se odreći svih dvoraca i fontana da bi se odvojio mit od stvarnosti. A ako su nesrećni ratovi za Rusiju bili iznad njenih mogućnosti, trebalo je jednom i zauvek napustiti misao o velikoj Rusiji. Samo nedovoljno razvijene zemlje stvaraju revolucije - tu lekciju nam je dao dvadeseti vek, razvijene zemlje menjaju se drugačije.”

Tri puta je Nina Berberova počinjala život iz početka, poslednji put kao pedesetogodišnjakinja, kada je posle Drugog svetskog rata napustila Pariz i sa pedeset dolara i bez znanja engleskog krenula preko Atlantika u Novi svet. U aprilu 1948. godine, spremajući se da napusti Pariz gde je provela četvrt veka, i po treći put započne nov život, otiskujući se put Amerike, Nina Berberova u svom dnevniku beleži: “Sva prošlost je sa mnom, ona postoji istovremeno sa sadašnjošću. Kao što istovremeno postoje ameba i čovek.”