Učesnik i svedok istorije

Crkvena zvona na pravoslavnim hramovima petnaest minuta pre podneva u nedelju 15. novembra obznanila su kraj životnog puta jednog od najvećih duhovnika našeg vremena, čoveka od najvećeg poverenja u srpskom narodu – patrijarha Pavla. Otišao je onako kako je govorio da bi trebalo da izgleda ljudski život: kada se čovek rodi, dok on plače, drugi da se raduju, a kada dođe kraj života, da se on raduje, dok ostali plaču. Tiho je odšetao iz ovog života, onako kako je i živeo. Živeo je skromno, ali je ostao snažan glas o njenu. Usnuo je – i u bukvalnom smislu te reči (preminuo je u snu) – u 10.45 na VMA u Beogradu, gde je bio na lečenju od 10. novembra 2007. godine. Svenarodna žalost, i dan i noć duge kolone ljudi svih uzrasta koji su satima čekali da bi u beogradskoj Sabornoj crkvi odali poštu preminulom duhovnom poglavaru, pokazali su kakav ugled je uživao patrijarh Pavle. Doživljavan je on kao svenarodni roditelj: niko, bilo da je verujući ili neverujući, nije imao razloga da se oseti od njega odbačenim. Za njega su svi ljudi – Božja deca. I kao takvima, svakom posebno je prilazio. Svakog čoveka, posebno, doživljavao je kao – neponovljivo biće. Otuda će gotovo svako reći da je prava Božja blagodet da su Srbi u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji imali takvog duhovnog poglavara. Osim što se molio za mir i dobro svih ljudi, patrijarh je svojom rečju opominjao, upozoravao i ukazivao kako bi valjalo činiti. NJegove reči “Budimo ljudi” urezale su se u kolektivno narodno pamćenje. Posvećen Bogu i molitvi, prvenstveno, patrijarh Pavle nije zatvarao oči ni pred jednim događajem u društvu. Odlazio je na skupove na kojima se protestovalo zbog agresije spoljnih sila ili kakve nepravde učinjene prema narodu i njegovim svetinjama, na demonstracije studenata i političkih stranaka, probijao je barikade, stajao ispred onih na koje su išli kordoni naoružanih policajaca, posećivao bolesnike i ranjenike po bolnicama, odlazio u zatvore na poziv zatvorenika, pa i po svom osećaju da treba da ih poseti, odlazio je da moli i one koji nisu imali dovoljno milosti... Napadali su ga mnogi, jer ga nisu razumeli. Oni koji su ratovali protiv Srba, napadali su ga samo zato što je Srbin. Smatrali su da je samom tom činjenicom pristrasan. A on nikad ništa više nije tražio za Srbe, nego što je tražio i smatrao da treba da imaju drugi narodi. Vlast ga je napadala što je odlazio na demonstracije i druge skupove opozicije, a opozicija zato što je odlazio na državne prijeme... Ipak, vremenom će shvatiti da je on i za jedne i za druge. I samo on je mogao sve da ih okupi, da ih sabere na istom zadatku: i vlast i opoziciju, i levičare i desničare, i monarhiste i republikance, i mondijaliste i tradicionaliste... Zato su se njemu za pomoć u posredovanju, obraćali i jedni i drugi, kad nisu mogli sami da nađu zajednički jezik. Pažljivo je osmatrao i procenjivao prilike u kojima se našao. Dobro je promišljao kada je trebalo doneti neku odluku. Jedan od načina da oslušne raspoloženje i da vidi kuda sve ide i stremi srpsko društvo, bilo je da čuje mišljenje nekih od najistaknutijih srpskih intelektualaca, pa je sa njima, u više navrata, organizovao sastanke u Patrijaršiji. „Bili su to ljudi van političkih stranaka, različitih shvatanja i iskustava, koji su svoja mišljenja iznosili otvoreno, ponekad, rekao bih, kao da se ispovedaju… LJudi bi se u tim susretima otvarali i ponekad iskazivali takva upozorenja da ih je teško bilo slušati, a pokazalo se da su se neka od njih, kasnije, nažalost, i obistinila“, zapisao je patrijarh Pavle u jednom autobiografskom delu. Mnogi strani državnici i političari koji su dolazili u Beograd želeli su da se sretnu sa srpskim patrijarhom. Često su posle tog susreta umekšavali svoje stavove. Odlazio je patrijarh Pavle i sam u posetu raznim centrima moći u svetu, gde se odlučivalo o sudbini ovih prostora. Tako, kada je u jesen 1992. godine, posle premošćenog raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, otišao u prvu posetu do tada otcepljenim eparhijama Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi, srpski prvojerarh iskoristio je priliku da porazgovara i sa nekima od najvećih svetskih zvaničnika, koji su imali uticaja na rat u Jugoslaviji. U sedištu Ujedinjenih nacija u NJujorku susreo se sa generalnim sekretarom dr Butrosom Galijem, s namerom da ukaže na pogubnost sankcija koje je svetska organizacija uvela („isključivo“) Srbiji i Crnoj Gori, i da zatraži pomoć u „istinski pravednom rešenju jugoslovenske drame“. Tom prilikom prvom čoveku svetske ansambleje, pored ostalog, reći će: „Ono što očekujemo i od vas i od svih ljudi dobre volje u svetu jeste da sagledaju istinu sa svake strane i pravdu odmeravaju jednakom merom za sve.“ Isto to ponoviće i u Vašingtonu, prilikom posete američkom državnom sekretaru Lorensu Iglbergeru. Otpozdravljajući na dobrodošlicu prvog čoveka američke spoljne politike (koji je sedam godina bio ambasador u Jugoslaviji), patrijarh Pavle je rekao: „Molim Vas da istinu sagledaju svi ljudi i Vi sa svake strane. Svesni smo da je u ovim prilikama veoma teško sagledati. Nije lako videti nevolje koje Srbi trpe od Hrvata, a isto tako i Hrvati i muslimani od Srba. Na nesreću, na svakoj strani ima ljudi koji postupaju nečovečno. I to je najstrašnije. To su ljudi koji zločinom odgovaraju na zločin. Od sviju ljudi očekujemo da svima nama odmeravaju istom merom. Dolazi zima, velika nesreća je na pragu. Stradaće deca, bolesnici i izbeglice. Pred nesrećom smo da nemamo hrane, ogreva, lekova… Sve te ljude, te stradalnike stavljamo na srce Vama i ljudima dobre volje. Šta će biti sa njima, Bog sveti zna! Tih ljudi ima na sve strane: i kod Srba, i kod Hrvata i kod muslimana. Molimo Vas da se tim ljudima pomogne. Tim nemoćnima. Mi kao ljudi svesni smo da stojimo pred sveznajućim Bogom i njegovim pravednim sudom. Ne želimo da naš narod stavimo ispred drugih i boljim od drugih…“ Šef američke diplomatije nazvao je srpskog patrijarha junakom mira. A po završetku razgovora, dok su se rastajali u hodniku, kako svedoči jedan od prisutnih vladika, Iglberger je potapšao po ruci patrijarha Pavla, uz reči: „Vaša svetosti, kad bi na ovom svetu bio još jedan čovek kao što ste vi, na zemlji ne bi bilo rata, vladao bi mir!“ Patrijarh Pavle iznosio je činjenice, predočavao je stanje kakvo jeste. Jedino što je tražio, jeste da se svima meri jednom istom merom. Iako mu je i to pripisivano, nikada nijedan zločin nije opravdavao. Govorio je: „Nije ni ljudski ni hrišćanski braniti zločin, a neoprostiv greh bio bi pravdati nečiji zločin zato što njegov počinilac potiče iz naroda kome pripadamo. Kao ljudi i hrišćani, ali i kao odgovorni predstavnici Crkve pravoslavne, uvek smo imenovali i osuđivali svaki zločin, a zločine i zločince nikad nismo merili različitim merilima, u zavisnosi od toga iz koje su verske i etničke zajednice ponikli.“ Upozoravao je svoju pastvu da na zločin ne odgovara zločinom. Pozivao je na trpljenje, ističući da nikada gola sila nije do kraja trijumfovala. Tako, u poruci prognanima iz Srpske Krajine, 1995. godine, iako i sam pun bola, piše: „Pozivamo svoj napaćeni narod: braćo i sestre, idimo samo putem pravde i poštenja, vere i vrline, čojstva i hrišćanskog viteštva, bez mržnje i osvete ma prema kome, klečeći uvek pred Bogom, a nikad pred ljudima, pa će On, Gospod nad vojskama, Svedržitelj, Gospodar istorije, Bog ljubavi i milosrđa, ali pravedni Sudija vaseljene, biti sa nama.“ Posećivao je Patrijarh i svoju duhovnu decu rasutu po svetu. Posetio je sve eparhije SPC u svetu. Iako je izabran za poglavara SPC u poodmaklim godinama, u 77. godini, proputovao je više nego svi njegovi prethodnici zajedno. Tako, u jesen 2004, u svojoj 91. godini odlučuje da krene u Australiju, da poseti tamošnju pastvu i da osvešta zemljište od 87 hektara koje je Srpska pravoslavna crkva kupila da bi na njemu podigla koledž „Sveti Sava“, u kojem će zajedno sa srpskom, učiti ruska, grčka i druga deca. Neki od vladika pokušavali su da ga odvrate, govoreći da je teško izdržati toliki put. A patrijarh će na to, duhovito: “ Za mene nije, nego kako će ovi moji…” Otišao je u Australiju, nastojeći da ovu svoju dvonedeljnu posetu učini misionarski što sadržajnijom. Kada se vratio u Beograd, posle 22 sata provedena u avionu, odmah je otišao na bdenije u Sabornu crkvu. Zatim je oko dva sata ručno popravljao svoju dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest sati, 14. novembra 2004, krenuo na trodnevni put u Moskvu. Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II, goste je dočekivao u svojoj rezidenciji, najčešće u Danilovskom manastiru u Moskvi, a kada je u posetu dolazio patrijarh srpski Pavle, onda je znao da napravi izuzetak: kretao bi mu u susret, da ga sačeka još na aerodromu. Tako je bilo i ovoga puta, dočekao ga je na samoj aerodromskoj pisti. Kasnije, posle zvaničnog prijema u rezidenciji, kojem su prisustvovali i neki od najviših državnih funkcionera Rusije i Srbije, da bi se malo našalili, ruski patrijarh, znajući da je njegov dragi gost do juče bio na drugom kontinentu, upitao je patrijarha Pavla: “Vaša svetosti, bili ste na tom dalekom putu, a evo sad ste već ovde. Da niste kojim slučajem bili i na Novom Zelandu, znate, i tamo ima našeg, pravoslavnog sveta?” “Vaša svetosti, nisam ovoga puta, to ću svakako učiniti u sledećih 90 godina!” – odgovorio je u istom duhu patrijarh srpski. Zbog svega toga vladika Lavrentije nazvaće ga “živom putujućom ikonom naše Crkve”. I još dodaje da je “doprineo našem ugledu u svetu više nego ijedan savremeni Srbin”. A akademik Vladeta Jerotić prilikom Pavlovog izbora na najvišu crkvenu dužnost reći će: „U najgorim vremenima, dobili smo najboljeg patrijarha, kakvog Srbi neće imati zadugo“. Posebna rana patrijarhova bila je Kosovo i Metohija. Saživeo se sa tamošnjim narodom i pravoslavnim svetinjama. Proveo je na ovom “vrućem terenu” više od 33 godine. Uvek je isturao sebe, da bi zaštitio druge od napada. Kao važno svedočanstvo o tom vremenu ostali su njegovi izveštaji koje je pisao crkvenim i državnim vlastima. Izveštavao je o nevoljama drugih ljudi, ali ne i o nevoljama koje je i sam i te kako doživljavao. Ti njegovi izveštaji bili su trn u oku onima koji su to zlo činili ili ga dopuštali. „Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne bude srpsko“, posvedočiće o tim svojim mukama tek naknadno, kao patrijarh. Izbacivali su ga iz autobusa, dobacivali na ulici, vređali i maltretirali... U vreme NATO agresije, i kasnije, kada se povukla srpska vojska i policija, iako već onemoćao, često je odlazio u ovu pokrajinu, da ohrabri one koji su ostali na milost i nemilost tamošnjih secesionista. U brizi za Kosovo i Metohiju, napisao je i posebne molitve, koje je dao da se čitaju u svim srpskim pravoslavnim hramovima, na svim bogosluženjima. Napisao je patrijarh Pavle i – molitve za neprijatelje. Govorio je: “Nikada kod hrišćanina ne sme da dođe do sukoba između ljubavi prema svome narodu i gotovosti da se, kao pravoslavni vernik, drži zapovesti Božje, jer zapovesti Božje i jesu date za dobro sviju naroda, pa i svoga naroda. Ali, ako čovek dozvoli sebi da svu dobru volju potroši samo na svome porodu i svome narodu, pa mu ne ostane nimalo dobre volje za druge narode, to je nesreća i za njega i za narod kome pripada.” Eto, i po tome je bio jedinstvena ličnost u ovom svetu! Najvišu crkvenu dužnost shvatao je samo kao još veću obavezu služenja. I to je ovako objašnjavao: “Što veći položaj imaš u Crkvi, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari `vladaju`, a u Crkvi se služi.” Ceo njegov život je bio molitva. I – služenje Bogu i ljudima. Svakog jutra je služio liturgiju i pričešćivao se. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i Molitvenik. Vreme u kojem je patrijarh Pavle bio poglavar Crkve bilo je ispunjeno mnogim krupnim dešavanjima. Ali je on, svojim delom i svojom ličnošću, nadvisio i učesnike i događaje u tom vremenu, pa će ono, sasvim izvesno, ostati da se pamti i kao – vreme patrijarha Pavla.  JOVAN JANJIĆ Sveti čovek Posle izbora za patrijarha, nastavio je da živi kako je živeo celog života, u svemu strogo monaški Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih (američkih) otcepljenih eparhija, NJegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, na momente upirući molitveno pogled i u visinu, a onda se sagnu i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom se prekrsti i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI-ja, koji su bili u obezbeđenju, zadivljen pobožnošću čoveka krotkog i malog po rastu, a očigledne smernosti i duhovne uzvišenosti, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, izustivši naglas: „Ovo je svetac koji hoda!“ Iako duhovni poglavar jednog vaskolikog, srpskog naroda, klonio se da u bilo čemu bude ispred drugih, sem u – služenju. Osim na bogosluženjima, patrijarh Pavle u Beogradu često je viđan u vozilima gradskog prevoza ili dok pešice, s patericom (štapom) u ruci, ide u prodavnicu, na kakav skup, u bolničke posete ili nekim drugim poslom…Dug i težak put prešao je Gojko Stojčević, potom monah i vladika Pavle, do toga da ga još dok je na zemlji nazovu svecem. Oni koji su ga upoznali, takvog su ga prepoznali, a on sam sklanjao se od takvih „počasti“. Rođen je na „crveno slovo“, na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. U ovaj tada većinski Srbima nastanjen kraj, njegovi preci svojevremeno su se doselili sa juga Srbije. Još kao dete Gojko je ostao bez roditelja, oca Stevana i majke Ane, što je detinjstvo i život njegov dodatno učinilo težim i neizvesnijim. Otac Stevan radio je u Americi, tamo se razboleo od tuberkuloze, pa se vratio kući da umre. Gojku je tada bila tek treća godina, a brat Dušan se upravo rodio. Majka Ana se koju godinu kasnije preudala za udovca, koji je već imao svojih dvoje dece. U tom, drugom braku, rodila je dve ćerke, na trećem porođaju je umrla, a ubrzo za njom i dete koje je rodila. Gojko i Dušan ostali su kod babe Draginje i tetke Senke, očeve majke i sestre, da o njima, o njihovom odrastanju one brinu. Zato je kasnije Gojko, odnosno patrijarh Pavle često govorio da je za njega pojam majke ostao vezan za tetku, od koje su on i brat osećali bezgraničnu ljubav. Kaže: „Ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.“ Tada, kao dete, bio je, kako sam opisuje, „vrlo slabačak“, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro. U rodnom selu Gojko je završio osnovnu školu. Potom tetka i baka, videvši sa kolikom ljubavlju Gojko uči, ali i da, zbog svoje konstitucije, nije za seoske poslove, odlučuju da nastavi školovanje. Dogovoreno je da ga pošalju kod strica, koji je bio železničar u Tuzli. Pre nego što će krenuti u gimnaziju, baka i tetka upućuju Gojka da leto provede u manastiru udaljenom pedesetak kilometara od Kućanaca. „Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim…“ nastavio je patrijarh Pavle da priča o počecima svog životnog puta. „Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene su te molitve bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti, i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu.“ Po završetku niže gimnazije u Tuzli, Gojko se (1930) upisao na šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Na Bogosloviju se tada upisivalo sa malom maturom, današnjom osmogodišnjom osnovnom školom. Posle šest godina provedenih u Bogosloviji i njenom internatu u Sarajevu, Gojko se (1936) upisao na Bogoslovski fakultet u Beogradu. U početku, dok se nije snašao, stanovao je u kući očevih rođaka, a potom po raznim iznajmljenim sobama u Beogradu. Posvećen knjizi, uporedo sa studijama na Bogoslovskom fakultetu završio je i višu gimnaziju (veliku maturu) sa ispitom zrelosti, u VI beogradskoj muškoj gimnaziji. Po završetku velike mature, Gojko je odlučio da se posveti i studijama medicine. Želja mu je bila da bude i sveštenik i lekar, da leči i dušu i telu. No, rat i prilike koje su nastupile osujetili su te njegove namere. Gojko se vratio u rodno Kućance. Ali, u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj za Srbe je nastupilo vreme strašnog terora. Gojko je sa mnogim svojim zemljacima Srbima pobegao prema Srbiji. Ponovo je bio u Beogradu, sada kao izbeglica. Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini. Sećajući se tog vremena, ispričao mi je: „Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama. Međutim, pri istovaranju, jedna greda padne i uštine mi ovaj palac i onda nisam mogao da radim… U proleće 1942. moj školski drug, jeromonah Jelisej (Popović) odvede me u manastir Svete Trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim…“ Polovinom 1944. teško se razboleo. Dobio je tuberkulozu. Teška bolest, koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikakvu nadu u ozdravljenje. Lekari su Gojku rekli da mu je ostalo još samo tri meseca života! Prihvatili su ga monasi u manastiru Vujan. Gojko nije klonuo duhom. Uz molitvu, borio se sa bolešću. A onda, nekim čudom, počeli su da se javljaju znaci isceljenja. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši. U znak zahvalnosti Bogu za čudesno isceljenje i manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu Raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na crkvenoslovenskom: „Manastiru Vujnu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko.“ Ovaj krst docnije će biti jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice. Zamonašio se uoči Blagovesti 1948. godine u manastiru Blagoveštenju. Dobio je monaško ime Pavle. Sledeće godine zajedno sa celim blagoveštenjskim bratstvom, prelazi u manastir Raču ukraj Drine. Pavle se ni po čemu nije odvajao od drugih monaha. Nastojao je da prednjači u radu, ali su ga drugi monasi pošteđivali težih poslova, pošto je bio krhke građe. No, on je uvek iznalazio neki posao: popravljao je struju, vodovod, bio hauzmajstor… Pravio je obuću ostaloj bratiji, ali i nekima drugima u selu kojima je to bilo neophodno… Za obrazovanog i predanog monaha Pavla iz manastira Rače čulo se i u sedištu Srpske pravoslavne patrijaršije u Beogradu, odakle biva angažovan za suplenta Prizrenske bogoslovije, u školskoj 1950/51. godini. Upravo one godine u kojoj je prva posleratna generacija stigla do bogoslovskog ispita zrelosti. U čin jeromonaha Pavle rukopoložen je 1954. godine, a u toku iste te godine biva odlikovan i činom protosinđela. Sveti arhijerejski sinod odlučuje da jeromonaha Pavla, kao perspektivnog teologa, pošalje na postdiplomske studije u Atinu, gde će se na tamošnjem Bogoslovskom fakultetu usavršavati u novozavetnim studijama i studijama liturgike. Pavle odlazi u Atinu za Božić 1955. godine. I u Grčkoj brzo se pročulo za srpskog protosinđela Pavla: njegovo u svemu smerno držanje i revnost u ispunjavanju obaveza nisu mogli ostati nezapaženi. Otuda će grčki arhiepiskop Dorotej, prilikom posete Srpskoj patrijaršiji u Beogradu 1956. godine, svojim domaćinima reći: „Za nove episkope ne treba da brinete dok imate kandidata kao što je otac Pavle!“ Početkom 1957. godine Pavle dobija čin arhimandrita, a potom, na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, 29. maja 1957. godine, biva izabran i za vladiku, s poverenom dužnošću episkopa Raško-prizrenske eparhije. U to vreme Pavle je bio u Svetoj zemlji. Sa grupom poklonika otišao je da Vaskrs proslavi u Jerusalimu. Ovom prilikom desiće se i jedno važno znamenje, koje će, kao su mnogi protumačili, najaviti izbor Svetog arhijerejskog sabora u Beogradu: Čuvajući uspomenu na događaj kada je Gospod Isus Hristos prao noge dvanaestorici apostola, Jerusalimska patrijaršija ustalila je praksu da na Veliki četvrtak njen patrijarh simbolično opere noge dvanaestorici sveštenika i monaha; jedan od dvanaestorice odabranih kojima će jerusalimski patrijarh oprati noge bio je potonji srpski patrijarh Pavle. Posle nepune 34 godine prelazi iz Prizrena u Beograd. Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, 1. decembra 1990. izabran je za patrijarha srpskog, a u svetu nedelju, 2. decembra, u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu, uveden je (ustoličen) u tron srpskog patrijarha. U njegovom životu ništa se suštinski nije promenilo, osim što je imao više obaveza služenja i odgovornosti. Nastavio je da živi kako je živeo celog života, u svemu strogo monaški. Mislio je da će da stanuje u patrijaršijskoj kući u beogradskom naselju Senjak, inače, predviđenoj za stanovanje crkvenog poglavara. I sam je želeo da živi u ovoj kući, zbog blizine manastira Vavedenja, gde bi odlazio na bogosluženja. Kada su iz Prizrena dopremljene njegove skromne lične stvari, sestra od tetke Agica (ćerka tetke Senke, koja ga je odgajila) i unuka pokojnog brata Dušana, a samim tim i njegova unuka Snežana, koje su živele u Beogradu, otišle su da mu pomognu da raspakuje stvari i da srede kuću u kojoj će stanovati. Patrijaršijska vila bila je prilično oronula: betonska ograda stepeništa samo što se nije srušila… Ipak, od nameštaja je imala gotovo sve što je potrebno; u spavaćoj sobi bio je prilično očuvan francuski ležaj… Patrijarh je rekao da se od stvari ništa ne dira, neka sve ostane tako kako jeste, ali da se unese njegov krevet, dovezen iz Prizrena. A bio je to najjednostavniji i najskromniji ležaj: preko običnog metalnog rama, na koji su navarene četiri nogare, postavljene su daske, a preko njih u platnenoj vreći šuške od kukuruza. Bez jastuka. Međutim, odmah se ispostavilo da bi zbog velikih i stalnih obaveza bilo necelishodno da stanuje u ovoj kući, jer bi se dosta vremena potrošilo na odlaske i dolaske. Zato je već prvog dana odlučio da, ipak, živi u Patrijaršiji. U Patrijaršijskom dvoru, kod Saborne crkve, izabrao je najmanju sobu: široka samo dva metra, taman koliko da se krevet uglavi između dva zida, iznad kreveta u obliku ćiriličnog slova P postavljena je daska koja je služila kao polica na kojoj bi se odložile knjiga, naočare, čaša za vodu ili neka druga priručna stvarčica. Tu je još jedan stari orman, jedna stolica i sef. Smatrao je da mu više ništa nije potrebno. Ostali deo velikog patrijaršijskog stana koristio je za prijem gostiju. U Patrijaršijskom dvoru nastavio je da živi kao da je u bilo kojoj drugoj monaškoj keliji. Sam o sebi u svemu brine. I kao patrijarh ponekad bi uzeo da sam sebi spremi hranu, a hrana njegova je uglavnom biljna: u vreme postova, ponedeljkom, sredom i petkom to je povrće na vodi, a drugim danima sa vrlo malo ulja. Pomalo ribe uzme samo kada je to dopušteno monaškim pravilima posta, a mesa nikad (osim što za Božić i Vaskrs uzme samo po mrvicu, „da bi se razlikovao od jeretika“). Hranu uzima samo onoliko koliko je organizmu potrebno. I to hranu u skladu sa sezonom kojoj pripada. Tako, u letnjim mesecima omiljeno jelo su mu kuvane koprive i povrće kako koje dospeva… U vreme posta česta hrana bile su mu sušene jabuke, ako nema svežih (imao je pune kese sušenih jabuka, sam ih iseče na kriškice i osuši)… A omiljena pića su mu sok od paradajza, raso i boza. Takođe, i sam sebi odežde šije, krpi i pere. Kad mu, recimo, unuka Snežana ponudi da nešto pomogne, da sašije ili zakrpi, on to odbije: „Zašto ti da mi šiješ, kad ja umem i imam mašinu?“ Takođe, sam sebi i cipele popravlja i održava… Dosta polaže i na svoje zdravlje. I tu su prevashodni duhovni razlozi. Jer, kako kaže: „Telo moje je hram duše moje, a duša moja je hram Duha Svetoga!“ I za to daje poučno objašnjenje: da bi duša mogla da stremi Bogu, od Koga je i data, ona za to mora da ima uslova, da joj u telu bude komotno; da se ne opterećuje gresima, već oplemenjuje vrlinama! Otuda i njegova poruka: „Ni telu više nego što mu treba, ni duši manje nego što joj treba!“ (Iz knjige Jovana Janjića „Budimo ljudi – život i reč patrijarha Pavla“) Izbor patrijarha Patrijarha srpskog bira Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve. Na vanrednom zasedanju Sabora 14. i 15. septembra 1967. godine usvojene su izmene i dopune pojedinih članova Ustava SPC, među njima i članova 42. i 43. kojima je regulisan način izbor vrhovnog poglavara SPC. Da bi se izbegao uticaj sa strane na izbor srpskog patrijarha, uveden je tada tzv. apostolski način izbora. Na taj način do sada je izabran jedino patrijarh Pavle. Kada se uprazni patrijaraški tron, Sveti arhijerejski sinod saziva Sveti arhijerejski sabor i određuje datum izbora patrijarha. Izbor je potrebno obaviti najdalje u roku od tri meseca od dana kada je patrijaraški tron upražnjen. To znači da bi novog, 45. po redu, patrijarha srpskog trebalo izabrati do 15. februara 2010. godine. Sednici Sabora, koji prerasta u Izborni sabor, mora da prisustvuje najmanje dve trećine njegovih članova, među kojima su eparhijski arhijereji i vikarni episkopi. Predsedava najstariji arhijerej po posvećenju. A to znači da bi u ovom slučaju trebalo da predsedava episkop šabački Lavrentije. Arhijereji koji nisu u mogućnosti da prisustvuju Saboru mogu u pismenoj formi da ovlaste nekog od prisutnih da glasa u njihovo ime, s tim da jedan arhijerej može biti opunomoćen samo sa jednim glasom. Patrijarh se bira između aktivnih eparhijskih arhijereja, koji upravljaju eparhijom najmanje pet godina. Biraju se tri kandidata. Oni koji dobiju najviše glasova ulaze u trojnu kandidaturu. Ime svakog od njih trojice ispisuju se na posebne papiriće koji se stavljaju u tri istovetne koverte. Potom se ulazi u Patrijaršijsku kapelu; zapečaćeni koverti se postavljaju na časnu trpezu. Na bogosluženju, kojim načeslstvuje najstariji arhijerej koji i predsedava Izbornom saboru, izabrani sveštenomonah, koji se pripremao postom i molitvom, uzima koverte, prevrće ih u rukama, izvlači jedan od njih i predaje predsedavajućem Izbornog sabora. Predsedavajući Sabora otvara kovertu i saopštava ko je izabran za patrijarha srpskog. Sutradan, na Svetoj arhijerejskoj liturgiji u beogradskoj Sabornoj crkvi, ustoličava se novoizabrani patrijarh. Običaj je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se patrijarh naknadno ustoličava i u Pećkoj patrijaršiji. Novoizabrani patrijarh svim autokefalnim crkvama šalje „mirno pismo“, kojim ih obaveštava da je izabran za patrijarha i ustoličen. Odgovor koji od njih dobije smatra se za akt priznanja njegovog izbora za patrijarha. Neuspela smena Izbegavali su da patrijarhu govore o pokušajima njegove smene Otkad je patrijarh Pavle počeo da poboleva, a pogotovo otkad je dospeo u bolnicu, pojedine vladike pokušale su pošto-poto da izdejstvuju odluku Svetog arhijerejskog sabora SPC da se pristupi izboru novog srpskog patrijarha – za života patrijarha Pavla! Pred svako zasedanje Sabora, kroz pojedine medije počinjala bi kampanja kako, tobože, patrijarh Pavle namerava da podnese ostavku i kako bi, eto, dobro bilo da se izabere novi patrijarh, a onda bi se na zasedanju Sabora uvek našao neko od vladika da to pokrene. Sabor je svaku takvu inicijativu, većinom glasova, odbijao. Ali, te vladike, ne poštujući ni saborsku odluku, ponovo su istrajavali u svom naumu. Jedan od njih na istom zasedanju Sabora čak je dva puta pokretao takvu inicijativu: iako je Sabor na početku svog zasedanja, glasanjem, odbacio predlog da se bira novi patrijarh, donoseći (potvrđujući) odluku da patrijarh Pavle ostane na svojoj dužnosti, taj vladika (iz grupe tzv. mlađih episkopa), posle nekoliko dana zasedanja, ponovo izlazi sa istim predlogom! Neki od tih episkopa predlagali su (oglašavajući se i u novinama) da se i ove jeseni, da je bilo zakazano zasedanje Sabora, ponovo pokrene pitanje izbora novog poglavara SPC, iako se videlo da se patrijarhu Pavlu približio sudnji dan. Patrijarhu Pavlu izbegavali su da o tome govori, ali on je znao šta se dešava. Nedavno u njegovom apartmanu na VMA neko od gostiju, iziritiran takvim ponašanjem pojedinih vladika, tiho, da ne čuje NJegova svetost, u društvu koje se tu našlo prokomentarisa: „Baš su ove vladike nestrpljive!“ Patrijarh Pavle to je ipak čuo, pa sedeći zamišljen u svojoj fotelji, tiho doda: „To su i pokazali.“  Bolnički dani Zdravlje patrijarha Pavla nepovratno je narušeno potkraj 2005. godine (8. decembra), kada je usled pada u svojim odajama povredio desni kuk, zadobivši naprsnuće pubične kosti. Istog dana primljen je u bolnicu Vojnomedicinske akademije (VMA) u Beogradu, gde je ostao nešto manje od mesec dana. Vratio se pred Božić, da bi za ovaj veliki praznik služio Svetu arhijerejsku liturgiju, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Nažalost, od ove teške povrede, do koje je došlo u njegovoj 92. godini života, nije se nikada više sasvim oporavio. Po izlasku iz bolnice, nastavio je po uobičajenom ritmu rada. Ali, već posle tri meseca zadobio je i opekotine, pa je opet morao na hospitalizaciju u VMA. Ostao je 24 dana (od 12. aprila do 5. maja 2006. godine). Dužnosti svoje obavljao je i iz bolnice, koliko je to bilo moguće. Razmatrao je dopise koji su pristizali, potpisivao važne crkvene papire, koje niko u njegovo ime nije mogao da potpiše, obavljao konsultacije sa članovima Svetog arhijerejskog sinoda… Pri kraju 2007. godine, zbog „opšte iscrpljenosti“, dospeva u dotad najveću zdravstvenu krizu. Sa neizvesnim ishodom, 10. novembra 2007, biva primljen na VMA, i u ovoj vodećoj srpskoj medicinskoj ustanovi ostaje do svog upokojenja, 15. novembra 2009. Mnogi ugledni gosti iz zemlje i sveta, među njima i najviši državnici iz zemlje i okruženja dolazili su da ga posete. Naravno, posećivale su ga i mnoge vladike iz zemlje i sveta, kao i brojno sveštenstvo i monaštvo. I dok je bio u bolnici, svako jutro se pričešćivao... Uz njega je uvek bio neko od monaha. Takvo poslušanje imali su monasi dr David (Perović) i Metodije. Često je uz patrijarha bio i njegov ipođakon Miroslav Rakonjac, upravnik Patrijaršijskog dvora... Nastojao je da nikoga, ni dok je u bolničkoj postelji, ne opterećuje sobom... …NJegov apartman nalazio se na trinaestom spratu VMA. Imao je oblik ćiriličnog slova G. U njegovom većem delu bio je patrijarhov krevet, pored kojeg su, s obe strane, po jedna natkasna. Na istočnom zidu su tri ikone: Svete Trojice, Presvete Bogorodice i Lazarevog vaskrsenja. Desno od kreveta je stočić, na kojem su krst, Sveto Pismo, Molitvenik, mali crkveni kalendar i mala diptih ikona Gospoda i Presvete Bogorodice. Tu je i čaša za vodu... Pored stola je fotelja s visokim naslonom, u kojoj je provodio najviše vremena... U manjem delu apartmana je veliki okrugli sto sa nekoliko stolica, gde sedaju gosti kad dođu u posetu. Na posebnom stočiću je televizor, koji se nije nikad uključivao, pošto patrijarh ni ranije, nikada, nije gledao televizijski program.  Trenutak za  pamćenje Od trenutka kad se saznalo da naš patrijarh, NJegova Svetost gospodin Pavle više nije u životu, prisustvujemo dubokoj potresenosti i žalosti naroda. Dok i sami delimo tu opštu potresenost slutimo da, možda, nastaje neočekivano, a spasonosno zbivanje: kao da raste, kod velikog dela našeg sveta, težnja da se otresemo duhovne učmalosti i bezvoljnosti što nas već dugo vremena nagrizaju, da se otrgnemo iz moralne otupelosti u kojoj postajemo sasvim neslični onom zamišljenom liku samog sebe. Iako toga nismo bili svesni, taj krhki stari čovek koga više nema, bio je preuzeo na sebe moralnu odgovornost za sav svoj poniženi i ocrnjeni, oboleli od patnje narod i natovario brigu za duhovni opstanak njegov. Zato smo mogli da se držimo kao da ne vidimo šta nam se sve dešava u ovim provalama društvene bahatosti, otimačine i pljačke, surove ravnodušnosti  prema ljudskom biću, jer nas je mudri duhovni otac opominjao izazivajući, i to ne retko, smračeni podsmeh, a pri tom skupljajući prosute mrve svoga hleba i preterujući u strogoj štednji. Izgleda da smo najzad shvatili da je postojanje našeg patrijarha bilo zaloga i Božije promisli i ljudske dobrote, uz koje smo mogli da opstajemo, makar poljuljani, makar iščašeni iz sopstvenog moralnog identiteta. A sad? Gde smo i šta smo? Kuda idemo? Zar to nisu ona pitanja što nas potresaju u istoj meri u kojoj i patrijarhov odlazak? Jesu, i treba da nas potresaju, jer je reč o budućnosti našeg narodnog postojanja. Ako se zaista u ovom trenutku samoispitujemo, možda ima nade da će sećanja na NJegovu Svetost, gospodina Pavla, kao ona svetlosna iskra što opstaje u svakome od nas, i u onima koji veruju kao i u onima koji ne veruju, odbleskivati i dovoljno dugo, i dovoljno uporno kako bismo mogli da se odupremo onom sudbinskom izazovu da se od ljudi pretvorimo u neljude, kako je tiho ponavljao naš patrijarh, sledujući rečima Svetoga Save. Pravi je čas da taj izazov i odbijemo i odbijamo, jer će to izazivanje svakako potrajati: i u nama, i u svetu oko nas, jer je svuda, kao što vidimo i osećamo, mnogo zla.  SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ Srbija posle patrijarha Pavla Kao institucija kojoj se u Srbiji najviše veruje, SPC je postala predmet velikih političkih želja Ne plačemo za dobrim ljudima, već za njihovom dobrotom. Plačemo i opraštamo sebi, sve što nam ne bi oprostili oni za kojima plačemo - napisao je svojevremeno Dušan Radović, jedan od dobrih duhova Srbije, koji je u skladu sa našom tradicijom postao poštovaniji i pametniji čim nas je napustio. Desetine hiljada ljudi koji satima u miru čekaju da odaju počast jedinom Srbinu koji nije imao neprijatelje, koji je tiho nosio tuđe grehe i sopstvenu veru, kao da znaju da je odlazak patrijarha kraj jednog vremena. U duboko podeljenom društvu, koje se ujedinilo samo u poštovanju prema počivšem patrijarhu i uverenju da ćemo takvog čoveka još dugo čekati, već se mogu očekivati nove rasprave. Hoće li Srbija postati tako sređena i tako evropska zemlja koja će sa lakoćom živeti bez duhovnih zaštitnika i moralnih autoriteta ili će i sama crkva, posle smrti neprikosnovenog lidera, postati samo još jedna politička partija koju će potresati sve podele i gotovo sve afere koje potresaju čitavo društvo. U žalosti, koja će svakako potrajati duže nego što stoji u odluci vlade, nije umesno voditi rasprave o sudbini Srpske pravoslavne crkve posle patrijarha Pavla, ali jeste važno konstatovati da će njegov naslednik pred sobom imati dva izuzetno teška zadatka – da uspostavi autoritet među vernicima koji su već odavno njegovog prethodnika proglasili za sveca i da sačuva jedinstvo među vladikama, koji su još tokom patrijarhove bolesti pokazali višak vlastoljublja i manjak poštovanja prema tronu Svetog Save. „Nisam siguran da patrijarh Pavle više nije živ, jer iz susreta sa njim sam stekao utisak da je reč o svetom čoveku koji je došao odnekuda da nas, blagim osmehom i tihim glasom, podseti da kao narod i kao ljudi moramo da budemo dostojni svog porekla, svoje vere. Sada se samo vratio odakle je došao, a ljudi iskreno žale za njim jer su osećali da su i oni postojali kroz njegovo postojanje, jer su u njemu imali i oca, i brata i prijatelja. A tajna te velike ljubavi i poštovanja prema njemu je možda u tome što nas je ponovo podsetio onome čemu se razni političari i bogataši podsmevaju – da budemo ljudi i da smo svi mi braća. Bilo bi krajnje nedostojno ako bi u crkvi sada počeli da se ponašaju kao političari pa da se otimaju za vlast i da svađaju ljude. Bilo bi nedostojno i prema tom svetom čoveku i narodu koji ga je toliko poštovao”, kaže za NIN slikar i akademik Milorad - Bata Mihajlović. Mitropolit Amfilohije napisao je 1990. godine, neposredno posle izbora novog srpskog patrijarha, da je tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle bio jedini vladika koji istinski nije želeo da postane patrijarh. Nevolja srpske crkve je možda u tome što je veoma teško pronaći vladiku koji danas ne želi da bude novi čuvar trona Svetog Save. Još teže je naći velikodostojnika koji bi, poput patrijarha Pavla, uspevao da oko sebe okupi sve struje u crkvi. One koje su za hitne reforme, one koji su za reforme ali da Srpska pravoslavna crkva ostane srpska i ostane crkva, one koji nisu ni za kakve reforme, one koji su ubeđeni da je budućnost crkve u ekumenskom zbližavanju sa drugim hrišćanskim crkvama, one koji su ubeđeni da je budućnost crkve u daljem zbližavanju sa sopstvenim vernicima, a udaljavanju od kontroverznih biznismena i političara… Kao institucija kojoj se u Srbiji najviše veruje, SPC je postala predmet velikih političkih želja - lideri bi radije da sreću vladike i sveštenike u sopstvenim predizbornim kampanjama nego u crkvi, nevladine organizacije i profesionalni, licencirani borci protiv srpskog nacionalizma već odavno poručuju da nema katarze u Srbiji dok se crkva ne odrekne prošlosti i tradicije, dok na drugoj strani profesionalni nacionalisti i ostali navijači u crkvi vide poslednje utočište pred najezdom otvorenog društva i zaključane pameti, u kojem osim profita ne postoji nijedna temeljna društvena vrednost. Kao jedina srpska institucija koju u proteklih 20 godina nije zahvatio sindrom dezintegracija, SPC će kao jedno od najosetljivijih pitanja pred sobom imati u traženju ravnoteže uticaja između srbijanskih eparhija i onih koje se nalaze van granica Srbije. „Ja sam za NIN napisao kada je patrijarh otišao na lečenje sledeće rečenice: Jednom sam, u razgovoru sa predsednikom Konferencije nemačkih katoličkih biskupa, čuo da se žali da u svojoj crkvi nemaju “tako svetog čoveka kao što je vaš patrijarh”. Do danas se osećam posramljenim što smo, jednom – kada su i mene pozivali u grupu intelektualaca koje je Sveti sinod s vremena na vreme voleo da čuje –ostali sami, a ja se bojao da mu priđem bliže, I on se primakao meni. Patrijarh Pavle će u istoriji srpske crkve ostati puškinski visok obelisk nerukotvoreni. Crkvu moraju poštovati svi, koji veruju i koji ne veruju, jer je starija od nas. Još sam svojim studentima u Sarajevu, pre sloma države 1991, govorio da se čovek može odreći samo tuđe crkve. Ona je starija od pradedova koliko god ih možemo nanizati u prošlosti. U jednom zasudnom vremenu, patrijarh Pavle je obnovio srpsku crkvu, svetošću i ćutanjem više nego što bi celi institut matematičara mogao smisliti kako treba da se radi. Vratio joj je narod i zbio ga oko oltara, pa mu sada veruje više nego ijednom filozofu i političaru. Ne treba decu učiti da ga pamte. Znaće za njega i oni koji neće. A on sam će u duši poneti epitaf koji je pre mnogo vekova jedan Dalmatinac ostavio na mramoru - „Laudo Tibi Domine quod fui” (Hvala ti Gospode što sam postojao). Neki ne umiru i kad umiru”, kaže akademik Milorad Ekmečić i dodaje da, “kao što sa ogromnim poštovanjem govorim o patrijarhu Pavlu, tako i osećam bojazan da u crkvi ne dođe do podela, sukoba, koji su nagoveštavani u medijima. Nadam se da će vladike biti dostojni naslednici patrijarha Pavla, a ja lično imam poverenja u mudrost mitropolita Amfilohija”. Svi važni akteri u Srbiji imaju ozbiljne namere sa crkvom, a najozbiljnije namere imaju oni koji ne idu u crkvu. Vernici strahuju za sudbinu crkve nakon odlaska patrijarha Pavla, jer ne vide ličnost koja je sposobna da popuni duhovnu prazninu i bude tačka okupljanja vladika, koji se ponekad ponašaju kao da su poglavari nekih autokefalnih eparhija. “Niko u bučnije vreme nije govorio tiše, a da se čuo dalje, niko nije govorio manje a da je rekao više, niko u bezočnije doba nije duže gledao istini pravo u oči“, napisao je svojevremeno akademik Matija Bećković o patrijarhu Pavlu. Možda će upravo duh pokojnog patrijarha i poštovanje i iskrena ljubav vernika prema njemu, ubediti srpske arhijereje da srpsku crkvu poštede svađa, podela i borbe za vlast. Da budu pre svega ljudi, iako su vladike. BATIĆ BAČEVIĆ  Grob među ružama Patrijarh Pavle za svoju večnu kuću izabrao je manastir Rakovicu. Još pre desetak godina, NJegova svetost je izrazio želju da počiva u ovom čuvenom manastiru na periferiji Beograda, posvećenom Svetom arhangelu Mihailu. Kasnije je to zapisao i u svojoj poslednjoj volji. Mati Evgenija, igumanija manastira Rakovica, kaže da je patrijarh imao tako veliku želju, koju je često ponavljao, da se niko nije usudio da ga pita zašto se odlučio baš za ovo mesto. Patrijarh Pavle je poslednju liturgiju pred odlazak u bolnicu krajem 2007. godine služio upravo u ovom manastiru. Grob patrijarha Pavla biće pored groba patrijarha Dimitrija, prvog srpskog patrijarha posle obnavljanja Srpske patrijaršije 1920. godine, nadomak hrama, u centralnom delu izuzetno uređene manastirske porte, ukrašene cvećem. Dobar čovek Patrijarh Pavle je bio dobar čovek. Ove reči ponavljaju građani koji stoje u dugom redu za poslednji oproštaj, izgovaraju ih visoki zvaničnici drugih crkava i vera, pominju ih političari širom sveta. U nemilosrdnoj, surovoj civilizaciji prošlog veka, koja se urušila po svim principima humanosti, ljudskosti i zdravog razuma, biti “dobar čovek” postala je jedna od najuzvišenijih vrlina. Patrijarh Pavle je svojim životom, delom, radom, rečima, postao simbol skromnosti i dobrote, vrlina o kojima se toliko govori i piše, i kojih toliko nema, nedostaje svakome od nas. Ne znam, nisam čuo, nisam video i nisam pročitao, da je ikada ikoga u novijoj srpskoj istoriji narod ovako nepodeljeno, iskreno i smerno ispratio. To nije bilo i neće biti, skoro. Patrijarh Pavle je bio dobar čovek i bio bi red, ako ga ovako slavimo, poštujemo i volimo, da se bar malo potrudimo, i bar malo “budemo ljudi”, kao što je NJegova Svetost govorila, hodajući ovim svetom nečujno, tiho, neprimetno, Bogu zahvalan što mu je ukazao milost da poživi i pomogne drugima.  DUŠAN KOVAČEVIĆ S kim smo ostali? Da li je s njim nestao i poslednji učitelj koji nas je učio da borbu protiv zla počnemo borbom protiv zla u sebi? Mi olako upotrebljavamo epitete kao što su „veliki pisac”, „veliki slikar”, „istorijski trenutak”, „ključni faktor”, strateški partner”... Jedini koji je zasluživao epitet koji ga je pratio - epitet „živi svetac” - bio je patrijarh Pavle. On je bio živa slika autentičnog monaha, monaha koji je svim svojim bićem, bez ostatka, posvećen veri i jevanđelskim istinama i principima. Od svih zala koja nam prete, on se najviše plašio zala koja sami možemo da počinimo. Pešačio je, sa svojim pastirskim štapom, slep za lažni sjaj, ravnodušan prema blagodetima i udobnostima kojima nisu odoleli čak ni oni koji su se zavetovali na odricanje. Bio je slep za lažni sjaj, ali nije bio slep ni za jednu nevolju, nije bio gluv ni za jednu istinu ili molitvu. Verovao je da njegov zadatak nije da sudi nego da razume, teši i prašta. Sećam se tri, za mene veoma značajna, susreta i razgovora s njim. Ali ovde ću se zadržati samo na onom poslednjem, na koji je nas nekoliko pozvao 14. juna 1999. godine, nekoliko dana posle potpisivanja sporazuma u Kumanovu. Tog istog dana je Slobodan Milošević, na Dunavu kod Beške, prilikom otvaranja radova na obnovi porušenog mosta, okružen transparentima i sopstvenim portretima, i pristalicama koje su mu klicale, kapitulaciju proslavljao kao pobedu. Patrijarh je na razgovor pozvao ljude najrazličitijih mišljenja i opredeljenja, ali koji su imali jednu zajedničku tačku: otpor Miloševićevoj politici. Pored patrijarha Pavla i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, tu su bili Nikola Milošević, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, istoričar Dušan Bataković, Milan St. Protić, Slobodan Rakitić, Matija Bećković i ja. Kasnije nam se priključio i jedan učesnik koga nismo očekivali: ministar odbrane Pavle Bulatović. Očito, patrijarh je hteo da čuje i njega, ali je hteo da i ministar odbrane čuje nas. Slika koju nam je ponudio Pavle Bulatović razlikovala se od svega onoga što smo svi znali i videli. A potpuno se raspala kada je u crveni salon neočekivano, pravo iz Metohije, zadihan i uzbuđen, zajapuren od naporne vožnje banuo sveštenik Radić, i kad je ispričao šta se tog dana, tog trenutka, događa na Kosovu i Metohiji, iz kakvog pakla beže Srbi, i kako su izbeglicama zakrčeni drumovi prema centralnoj Srbiji. Kaže da pripadnici vlasti podstiču ljude da beže, da se iseljavaju, čak im daju i državna vozila, ambulantna kola, kamione i kombije - sve daju, samo da beže što pre i što dalje. Ministar odbrane na to kaže: „Koliko ja znam, vlast nema takvu direktivu”. A ko će, i od koga, čekati direktivu, kada se, čim policija napusti selo, na okolnim brdima pojavljuju prethodnice OVK? A Milošević u Beški proslavlja pobedu! I sluša klicanje: „Slobo, Slobo!” Na ovom razgovoru niko se nije ustručavao da otvoreno kaže sve što misli. To što je slušao, ministru odbrane nije moglo biti prijatno. Sam patrijarh je govorio vrlo malo, ali je s najvećom pažnjom slušao sve. Nikad se, međutim, nije desilo da nas neki od političara - mislim na one kojima smo davali podršku - ni onda kad su bili u opoziciji, ni onda kad su došli na vlast, pozove na razgovor. Izgleda da političari ne umeju da slušaju nikog osim sebe i svojih loših savetnika. Kakve su posledice te samoizolacije političara? Navešću samo dva primera. Vlada Srbije je na Palama sagradila školu. I toj školi je dala ime „Srbija”. Naravno, to je bilo kao prst u oko vlastima u Bosni i Hercegovini. Zar niko nije pomislio da bi se toj školi moglo dati ime Alekse Šantića, koji je u BiH, u Mostaru, rođen, i koji je o svojim sugrađanima i sunarodnicima islamske veroispovesti napisao niz pesama punih razumevanja i topline? Zar bi ime Alekse Šantića bilo manje znak Srbije? Mogla je ta škola poneti i ime Skendera Kulenovića, pesnika „Stojanke majke Knežopoljke”, pa da bude i znak Srbije, i ruka pružena prema Bosni i Hercegovini. Savetnici ne ulaze u takve nijanse. U njihovom vidokrugu nema ni Skendera Kulenovića, ni Alekse Šantića. Oni ne shvataju da podrška RS ne može imati uspeha ako se daje po cenu pogoršanja odnosa sa BiH. Bojim se da naši političari ni problem Kosova ne shvataju ozbiljno. Kad kažu: „Kosovo je Srbija”, misle da su o tome kazali sve. Pre te parole, koja je više izraz partijske nego državne politike, treba postaviti hiljade teških pitanja, i na ta pitanja potražiti realne odgovore. Jedno od glavnih pitanja je da li Srbija ima snage da integriše milion i po ili dva miliona kosovskih Albanaca, koji ne žele da budu integrisani. Mi zatvaramo oči pred svakim pitanjem na koje nemamo odgovor. Ovih dana je jedan naš visoki političar izjavio: „Za nas izbori na Kosovu ne postoje!” Mogao je kazati da ti izbori nisu legalni, mogao je reći da njihove rezultate nećemo priznati, ali nije mogao kazati da ne postoje! To je kao kod dece: kad naiđe neka opasnost dete zažmuri, i opasnost nestane. Stvarnost nestane. Ima li danas u Srbiji političara koji žele da čuju šta misle ljudi koji ne izbegavaju teška pitanja, i koji na njih traže realne odgovore? Da li je s patrijarhom Pavlom nestalo i ono jedino uvo koje je bilo spremno da čuje sve glasove, sve razloge, sve argumente? Da li je s njim nestao i poslednji učitelj koji nas je učio da borbu protiv zla počnemo borbom protiv zla u sebi? Da li je naš patrijarh bio živi svetac, nije na nama da sudimo. Ali možemo da svedočimo da nam je bio učitelj, da nas je učio, i da je način na koji smo mu se obraćali - „Vaša svetosti” - zasluživao svakim svojim slovom i činom. Sad, kada je otišao tamo gde se još u mladosti uputio, i kad je dospeo do cilja kome je težio, ostaje nam da se pitamo: s kim smo ostali? LJUBOMIR SIMOVIĆ Majka Je li još živa Ona vaša sestra Kod koje ste odlazili svake nedelje Pitam Patrijarha Pavla Umrla je odavno Ali to mi nije sestra Nego sestra od tetke A tetka mi je majka Koja me podigla od kolevke Kad se preudala Ona što me rodila I sad ja mislim Kad promenim svetom Da ću prvo videti tetku Koje sam se najviše uželeo A za ostale u carstvu nebeskome Ima vremena Da se vidimo i porazgovorimo Od Avrama i Isaka Do četvorodnevnog Lazara Moje krsne slave Videću i Svetog Savu I Cara Kosovskoga I druge svete iz roda našega Koji su odbranili obraz božji Videću i majku Ako Bog da I ako me pozna MATIJA BEĆKOVIĆ