Budnost majora Dimovskog

Radniče milicije! Nemaš pravo ni na minut neopreznosti. Budi budan!”, apelovalo se nekada davno (1953, jednim plakatom M. Solovjeva) na pretpostavljeni osećaj odgovornosti i savest, tada još sovjetskog milicionara. Mogućno je da major Aleksej Dimovski, milicionar rođen čak četvrt veka kasnije, i ne zna za stari plakat – ali, nekakav njegov sopstveni “osećaj za budnost” podstakao je majora da se nedavno obrati Putinu i zahteva da se premijer lično zauzme i iskoreni kriminal... unutar ruske policije! “Vladimire Vladimiroviču, apelujem na vas uz jedan zahtev”, rekao je major Dimovski. “Preduzmite jednu nezavisnu istragu širom naše Rusije”, kazao je – predlažući da se regrutuje jedan tim nekompromitovanih pripadnika službe, te da te čiste ruke onog čestitog dela milicije pomognu da se stvar važna za zemlju izvede do kraja. “Meni je svega dosta. Umoran sam i želim da se povučem. Ali, bio bih spreman da preuzmem takve odgovornosti”, ponudio je Dimovski. Obraćanje policajca Putinu proizvelo je više nego “samo odjek”, s obzirom na to da je majorova peticija u formi njegova dva video-priloga, ubačena na Internet. Novo doba, novi običaji! U neko drugo doba, moglo se dogoditi da, na primer, “pošta zaluta”. Ovako, uz “Dimovski.ru”, sajt je za samo deset dana ubeležio više od milion “poseta”. Osim toga, Dimovski “uživo”, iščezao je iz Novorasijska (gde su lokalni šefovi pokušali da ga se dokopaju!) i ukazao se u Moskvi – na konferenciji za štampu. Pa, zatim, i kao gost programa na, inače vrlo slušanom “Ehu Moskve”, s reputacijom radija “vlastima uz nos”. Šta je, dakle, saopštio ovaj samoproklamovani vitez “časti ruske policije”? Moglo bi se reći, ništa naročito. Ili, bar, ništa što najveći broj Rusa ne bi i sam već znao o miliciji, i bez majorovog svedočenja: da je pod terorom korumpiranih starešina, da teško radi a vrlo je rđavo plaćena, te se zbog toga “i snalazi”, klizeći u podmitljivost, reket i nasilje nad građanima. Sam Dimovski dobio je čin majora “kao avans”, uz očekivanje da spakuje u zatvor “sina jednog od građana Novorasijska, u rđavim odnosima s načelnikom UVD” (Nezavisimaja gazeta). Šefovi tamošnje milicije ne hapse kriminalce, ali zato naređuju hapšenje i “fabrikaciju kriminalnih slučajeva” nedužnih (Moskou tajms) – čime, dabome, “šminkaju statistiku” o borbi protiv kriminala, potrebnu onima gore. Ako je “sve već poznato”, zbog čega je ovo što Dimovski govori i o čemu tvrdi da ima dokaze (u ruci mu je uređaj sa “150 sati snimljenog materijala”!) do te mere senzacionalno? Zbog trenutka odabranog za “demarš Putinu”. Baš pred sam Dan milicije, u utorak prošle nedelje. Korak je preduzet pri kraju jedne godine crne za ugled službe, obeležene “krvavim kupatilom” Jefsjukova – jednog od šefova u Moskvi, koji je trešten pijan upao u supermarket, izvukao pištolj, i ranio pucajući nasumce čak devetoro ljudi (troje fatalno). Vlasti su pohitale da teško delo prikažu kao izolovan incident, ali retki mediji s voljom da istražuju, utvrdili su suprotno – da je “samovolja milicije na opasnoj crti” i da je “najviši procenat podmićivanih i korupcionaša unutar sistema MVD”, Ministarstva unutrašnjih dela (Nezavisimaja gazeta, juna 2009). Zaključak ovog lista potkrepljen je izveštajima dopisnika iz gradova i regiona, uz osećaj javnosti da se na štampane stranice izlio težak društveni zadah. Nije bilo grada i kraja iz kojeg se nije javljalo o nekakvom lokalnom Jefsjukovu. U Nemačkoj, policiji “veruje” 75 procenata upitanih, u Italiji 71 odsto upitanih Italijana, u Španiji 59 procenata anketiranih Španaca, u Francuskoj 55 odsto Francuza... Upitani o poverenju Rusa u miliciju, anketirani su u 27 odsto slučajeva odgovorili “imaju ga”, ali su u 55 odsto prilika rekli “ne, ne veruju im”! (Fond Opšćestvenoje mnjenije, 2008). Zamišljeni nad prizorom, pojedini komentatori se nisu ustezali u “pokazivanju prstom”. Na primer, Julija Latinina (“Eho Moskve”, 9. maja) – zaključujući da major Jefsjukov, “nažalost, nije lud”, pošto “nas statistika uverava da je ponašanje majora Jefsjukova za Rusiju skoro norma”. “Samo, utvrđena ne zakonodavstvom, već običajem. I utvrđena upravo u vreme vladanja Putina.” Prozivanje u ovakvom jednom slučaju Putina ima smisla jedino ako se aludira na “silovike”, premijerov oslonac na piramidu kadrova s delom karijere u državnoj bezbednosti ili vojsci, čiji se vrh završavao u Kremlju. Moglo bi se razumeti da su “bezbednjaci”, takvi kakvi su, moćni i nedodirljivi, kreatori modela čije se replike onda spuštaju do poslednjih osnova administrativne hijerahije. Pa i model oponašanja u miliciji. Povodom Jefsjukova, javnost je bila više nego iritirana, a vlast, tako se bar činilo, više nego neosetljiva. Sistem ne može odlikovati greška, ali sistem se odlikuje reagovanjem na grešku. Prvi refleks je bio “izvući” policajca. Niko nije žurio da vidi šta je sa žrtvama. Osećaju li nešto oni čiji su roditelji, braća, deca – pošli u bezazlenu kupovinu, a ostali u krvi na podu samoposluge. Rašid Nurgalijev, ministar unutrašnjih poslova, jedini je koji je izjavio saučešće rođacima žrtava. Vrh je možda ćutao, ali posle anketa, silnih novinskih izveštaja, pa uprkos svemu i produženih “incidenata” – Kremlj je razumeo poruku. Birokratije imaju senzore u stanju da detektuju fine treptaje raspoloženja javnosti. Putin, koji ima most direktne “komunikacije s narodom” nije mogao biti ravnodušan. Predsednik Medvedev takođe. Nurgalijev, kao nadležni, obreo se pod pritiskom. Avgusta, ministar je (možda prebrzo) obećao da se korupcija u resoru mora eliminisati “u roku od mesec dana”. Medvedev, upitan za Špigl, priskočio je da nerealni rok malo “razlabavi”: “Dabome, korupciju ne možete potući za mesec dana. Kako sam ja razumeo Nurgalijeva, on je govorio o tome da se treba otarasiti najozbiljnijih zloupotreba u Ministarstvu unutrašnjih dela” (Kremlin.ru). Na Dan policije šef države Medvedev pojavio se uz Nurgalijeva, prisustvovao je gala koncertu tim povodom. Ali raspoloženje ministra bilo je daleko od prazničnog. Tu je bila peticija Dimovskog, na Internetu. Pojedini funkcioneri Dume, na primer zamenik šefa Komiteta za bezbednost Gutkov, komentarisali su demarš kao čin majorove hrabrosti. “To što je rekao u svom video-obraćanju nije ni u kom slučaju novost, ali važno je kako je on to učinio – otvoreno i javno” ((Interfaks). Zvuči kao podrška, a o slučaju majora su u međuvremenu otvorene tri istrage, uz ostalo i jedna po nalogu Nurgalijeva. Ispoljene su čak sumnje u policajčevu patriotsku lojalnost, s obzirom na to da su njegovu inicijativu podržale i pojedine humanitarne organizacije. Za njih se generalno navodi da su u službi inostrane špijunaže. Ministar je nekako sam na čistini. “Nurgalijev je pre pet godina imenovan kao reformator doveden spolja, ali situacija u Ministarstvu malo se tokom tih godina promenila, a odskoro se u stvari pogoršava” (Aleksej Muhin, Centar za političke informacije). Međutim, “prozvani”, ako se u njega cilja, nije “tikva bez korena”, s obzirom na to da je Tatarin iz Karelije takođe jedan od veterana sovjetskog KGB. Kao ministra, Nurgalijeva može smeniti samo šef države, nikako premijer. Ali, hoće li Medvedev taknuti Putinov kabinet? Čini se da je apel Dimovskog Putinu povod, a odgovor na ovo pitanje pravi test. Nurgalijev “pripada klanu zamenika prvog ministra Igora Sećina i sekretara Saveta bezbednosti Nikolaja Patruševa” (Agentura.ru, Soldatov). Pomeriti ga značilo bi naleteti na greben, makar jedan od njih, a iza svih grebena je Putin, moćni predsednik vlade koga major poziva da interveniše. Epizoda s “budnošću” Dimovskog podseća na pasus iza kojeg sledi interesantniji nastavak.