Tamne strane demokratije

Većina Amerikanaca živi sa osnovnim uverenjem da su demokratija i slobodno tržište od suštinskog značaja da bi se svet izlečio svojih bolesti. Ako bi samo Irak i Avganistan, Kuba i Severna Koreja, Sirija i Ruanda htele da prihvate i jedno i drugo, njihovi narodi, a o svetu i da ne govorimo, bili bi mnogo srećniji i bezbedniji. Ipak, gospođa Ami Čua, profesor prava na Jejlu, smatra da je tako usvojena mudrost u najvećoj meri dokaz uporne i nelagodne nacionalne naivnosti. Prečesto se dešava, kaže ona, da slobodno tržište i izbori koje donesemo zemljama u razvoju, ne dovedu do stabilnosti i prosperiteta, već do širenja mržnje, diskriminacije, pa čak i genocida.

Pomisao da bi političke i ekonomske slobode mogle da budu okidač za takve užase, mnogim zapadnjačkim liberalima zvuči jeretično. Prema rečima gđe Čua, to se dešava zato što su ovde ljudi slepi za etnicitet. “Mislim da je to neka vrsta zabranjene teme na Zapadu”, kaže ona u razgovoru koji je ovim povodom vođen u njenoj radnoj sobi na Univerzitetu Jejl. Amerika, kako kaže, ne voli da govori o etničkim sukobima: uprkos dugoj istoriji rasne problematike, asimilacija je deo nacionalnog kreda. Ali u velikom delu zemalja u razvoju, navodi ona, narodi su izrazito podeljeni po etničkim granicama.

Neproporcionalne bogate nacionalne manjine - njih gđa Čua naziva tržišno dominantnim manjinama - žive neposredno uz siromašne i nezadovoljne manjine. A u takvim slučajevima, naglašava ona, uvođenje demokratije i slobodnog tržišta može da bude pogubno.

U knjizi koju je nedavno objavila, “Svet u požaru: kako izvoz demokratije i slobodnog tržišta rađa etničku mržnju i globalnu nestabilnost”, ona konstatuje: “Tržišta koncentrišu bogatstva, često spektakularna bogatstva, u rukama tržišno dominantne manjine, dok demokratija uvećava političku moć osiromašene manjine. U takvim okolnostima, težnja ka slobodnoj tržišnoj demokratiji postaje pogonsko sredstvo potencijalno katastrofičnog etnonacionalizma.” I to je, dodaje ona, upravo ono što se danas dešava u Indoneziji, Sijera Leoneu, Zimbabveu, Venecueli, Rusiji, i na Srednjem istoku. Ovom spisku bi se uskoro mogao pridodati i Irak, kaže ona, u čijem se nestalnom sastavu nalaze suniti (elitna muslimanska manjina koju je favorizovao Sadam Husein) i Kurdi. “Tu imamo veliko zamešateljstvo”, kaže ona. “Imate 60 odsto šiitske manjine koja je dugo bila potiskivana i sada ima sve razloge da ponovo preuzme zemlju i ponovo uspostavi svoj identitet.”

Kao Amerikanka kineskog porekla čija porodica potiče s Filipina, gđa Čua kaže da je ona “iz prve ruke” posmatrala destruktivne efekte slobodnog tržišta i demokratije. I jedno i drugo Filipini su dobili sticanjem nezavisnosti od Amerike 1946, koja je na račun filipinske manjine donela korist maloj, preduzimljivoj kineskoj zajednici. Iako čine samo jedan odsto populacije, “kineski Filipinci kontrolišu celih 60 odsto ukupne privrede, uključujući četiri najveće nacionalne avionske kompanije, hotele, tržne centre i glavne holding kompanije”, piše ona.

Etničke tenzije na Filipinima danas su velike. U novembru 2003, “NJujork tajms” je izvestio da je samo u toj godini bilo 156 otmica - najviše u poslednjih 10 godina - a većina otetih, od kojih su na kraju neki i pobijeni, bili su etnički Kinezi.

U poslednje vreme, dugoročne kritike američkog tržišno-izbornog pristupa zemljama u razvoju počele su da pokazuju da se uvećava hor onih glasova koji se s takvim pristupom ne slažu. Posle pada Berlinskog zida splasnuo je optimizam mnogih analitičara, razbijen decenijama krvoprolića i sukoba u Somaliji, Ruandi, na Balkanu i u Persijskom zalivu. A teoretski model na koji su se oslanjali stručnjaci u predskazivanju zakonomernih tranzicija od diktatorstva ka demokratiji, raspada se na delove.

To može biti jedan od razloga što knjiga gđe Čua dobija poštovanja dostojne prikaze u časopisima na obema stranama političkog spektra, uključujući The Nation, The NJeekldž Standard and Business NJeek. Neki od analitičara suprotstavljaju se njenim tezama, govoreći kako preteruje u davanju značaja etničkim sukobima, praveći, na primer, veliko pitanje od činjenice da je među najbogatijm ruskim mogulima najviše Jevreja. I pored svega, njena knjiga se nakratko pojavila i na listi bestselera “NJujork tajmsa”, što joj je donelo i poziv da se obrati i grupi zainteresovanih u CIA.

Među one koji su i danas skeptični prema američkoj politici demokratizacije ubrajaju se i mnogi naučnici, komentatori, liberali, konzervativci, mada je i među njima malo onih koji se slažu jedan s drugim. Među najuticajnijima je Semjuel Hantington, harvardski politikolog, jedan od prvih koji je postavio pitanje koliko je mudar taj put brze demokratizacije. Tu su i DŽozef E. Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; novinar Robert D. Keplejn; a u najskorije vreme i Fared Zekerija, izdavač “NJusvik internešenela”, čija poslednja knjiga “Budućnost slobode” (2003) govori o tome da bi jedan od puteva da se ublaže negativni efekti viška demokratije i brzine, mogao biti da se zemljama omogući da najpre prođu kroz period postepene liberalizacije autokratije.

U vrlo razmatranom članku objavljenom u The Journal of Democracdž 2002, Tomas Keroters, stručnjak za pitanja demokratije u Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir u Vašingtonu, objavio je kako je “tranziciona paradigma”, koju poslednjih 20 godina favorizuju zagovornici prodemokratije, preživela svoju korisnost.

“Od skoro 100 zemalja koje se poslednjih godina smatraju ‘tranzicionim’, samo je relativno mali broj - verovatno manji od 20 - ostvario neki demokratski napredak”, piše Keroters. On je pobrojao i neke “kreativne termine” koje su izmislili pojedini analitičari da bi opisivali zemlje u onom delu koji je nazvao “sivim zonama”: “poludemokratija, formalna demokratija, izborna demokratija, fasadna demokratija, pseudodemokratija, slaba demokratija, parcijalna demokratija, neliberalna demokratija i virtuelna demokratija.” Služeći se takvim etiketama, napisao je kako “analitičari, uistinu, pokušavaju da tranzicionu paradigmu primene baš na one zemlje čiji razvoj tu paradigmu dovodi u pitanje”.

G. Keroters je u telefonskom razgovoru potvrdio da je plima izučavanja demokratije u porastu. “Stižemo do kraja jednog načina promišljanja demokratije”, rekao je on. “Pitanja koja su istinski presudna za neke zemlje, jesu: šta je rešenje za zemlje u kojima imamo slučaj da tržišne reforme ne funkcionišu dobro? Da li je naša tržišna poruka bila pogrešna? Ili je bila samo pogrešno primenjena? Još je predmet rasprave to koliko je nejednakosti proizvedeno.”

Pri svemu što je rečeno, Keroters dodaje da su mnogi problemi s kojima se suočavaju određeni narodi nasledstvo evropskog kolonijalizma, ne politike Sjedinjenih Država. “Nije tačno da su etnički konflikti stvoreni talasom demokratizacije”, kaže on. “Zašto bi se krivica za propalo carstvo bacala na demokratiju?”

U takvom viđenju, knjiga gđe Čua “ima za podlogu trojanskog konja američke politike, prema kojem Amerika neprestano pokušava da na silu progura demokratiju kroz gušu drugih zemalja”. A zapravo “mnoge zemlje žele da isprobaju demokratiju”, kaže on. “A mi smo retko u vozačevom sedištu.”

Bilo kako bilo, primećuju kritičari, američki pristup je ujedno i prenagljen i simplicistički u podsticanju političke demokratije u onim zemljama koje možda i nemaju potrebne socijalne i ekonomske uslove da bi to podržale. “Nismo spremni da shvatimo, procenimo i odgovorimo na složenost drugih društava”, rekao je ekonomista DŽefri D. Saks, koji je radio kao savetnik vlada u Rusiji, Poljskoj i Boliviji.

S tim se složio i DŽozef Stiglic, govoreći kako su stručnjaci za demokratiju skloni da zanemaruju socijalne varijabile kao što su etnicitet i pol. U Maleziji, na primer, rekao je on, lokalna vlada napravila je uspešan i afirmativan akcioni program u korist domorodačke malajske većine - i radi suzbijanja etničkog sukoba s prosperitetnom kineskom manjinom - protivno primedbama savetnika sa Zapada. A u Ruandi, rekao je dalje, prelazak od običajnog ka formalnom pravu, zemlju koja je nekada bila pod matrijarhatom doveo je u patrijarhat, ishod koji su zapadnjački stručnjaci propustili da predvide.

Mnogi kritičari su brzi kad treba da naglase kako oni nisu protiv demokratije, slobodnih tržišta ili globalizacije per se; oni samo zameraju načinu kojim se ide prema tim idealima. “Ja sam optimist”, kaže gđa Čua, svodeći svoje stavove. “U kasnim dvadesetim godinama, mi smo u mnogom pogledu napravili neke stvari tako loše i tako blesavo, često i s najboljim namerama - kao što je napuštanje berze u Mozambiku ili prosto kopiranje primerka američkog Ustava. A mislim da umemo i bolje.”

U svojoj knjizi, ona tvrdi da jedan od puteva da se smanje nejednakost i etničke tenzije u zemljama s demokratskim procesima jeste i taj da tržišno dominantne manjine podele nešto od svojih bogatstava time što će načiniti “značajan, vidljiv doprinos lokalnim ekonomijama u kojima se razvijaju”, podrazumevajući pod tim da grade univerzitete, bolnice ili rekreativne centre; da pomažu lokalne školske ustanove, i da u svojim kompanijama zapošljavaju članove domorodačke manjine.

To je ideja, priznaje gđa Čua, koja se njenim bogatim rođacima na Filipinima možda neće učiniti privlačnom. Ali potom dodaje da je ipak odlučila da im ne šalje svoju knjigu. “Ne znam šta misli moja šira porodica”, kaže ona. “A bojim se da saznam.”

Emili Ikin
(The New York Times)

Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević