Ko je Francuz a ko nije

Šta za vas znači biti Francuz? To je pitanje koje je postavilo ministarstvo za imigraciju, integraciju i nacionalni identitet najavljujući početkom meseca veliku debatu na temu nacionalnog identiteta. Suočen sa padom popularnosti i blagim opadanjem ekstremne desnice, Sarkozi je četiri meseca pred lokalne izbore iz rukava ponovo izvukao kartu „bezbednost - imigracija - nacionalni identitet“ koja se pokazala dobitničkom tokom predsedničke kampanje 2007. godine. Da li je identitet Francuske oličen u njenoj gastronomiji i vinima po kojima je poznata u celom svetu? Ili u njenim crkvama i katedralama, nasleđu, kulturi, jeziku, teritoriji, umetnosti življenja? Na to bar upućuju neki od ponuđenih odgovora u upitniku koji je vlada poslala prefekturama širom zemlje, koji treba da posluži kao okvir za debatu koja će trajati narednih meseci. Drugi deo upitnika, koji se odnosi na imigrante, krije prave, političke razloge ove inicijative. „Zašto ih primamo u našu nacionalnu zajednicu? Da bi održali istorijsku tradiciju otvorene nacije? Da bi podržali demografski razvoj? Zadovoljili potrebu za kvalifikovanom radnom snagom?“ „Da li su vrednosti nacionalnog identiteta u skladu sa napadima na jednakost polova?“ Ne pominje se vera i islam, ali se identifikuje radikalna manjina. Francuski model asimilacije, zasnovan na principima „slobode, jednakosti i bratstva“ ustoličenim još za vreme Francuske revolucije, koji podrazumeva da imigranti prihvate jezik, istoriju i način života kako bi postali deo nacije, već neko vreme je, međutim, „u kvaru“. Neki francuski intelektualci, poput popularnog kolumniste Erika Zemura, smatraju da je za to kriva francuska elita, kako sa desnice tako i sa levice, koja je odbacila ovaj tradicionalni model „oduševljena anglosaksonskim modelom multikulturalizma, zavedena prevazilaženjem nacija u Evropi i ispunjena prezirom prema puku, koja sledi mondijalizovani kapitalizam i potrebu za jeftinom radnom snagom i potrošačima“. Protivnici Sarkozijeve inicijative upozoravaju da ova rasprava preti da podstakne nepoverenje prema imigrantima i predstavu da su stranci opasnost po nacionalni identitet. Ministar za imigraciju, Erik Beson, koji će verovatno do kraja života nositi etiketu „izdajnika“, jer je iz redova socijalista prešao u redove najodanijih Sarkozijevih bojovnika, najavio je da će ove godine biti deportovano 27.000 ljudi, više nego duplo u odnosu na 2002. godinu. Mnogi u Francuskoj veruju da su upravo Sarkozi i njegovi ljudi opasnost za nacionalni identitet, koji se zasniva i na predstavi o Francuskoj kao zemlji ljudskih prava. Ovo načelo, koje ministar spoljnih poslova Bernar Kušner, bezrezervno servira ostatku sveta, izgleda ne važi u sopstvenom dvorištu. Sociolozi ukazuju da problem, koji je desnica svrstala u domen nacionalnog pitanja, ima socijalne korene. Sarkozi, koji je u ulozi ministra unutrašnjih poslova tokom nereda 2005. u predgrađima pretio da će „šmrkovima da očisti ološ“, za mnoge je oličenje slepe desničarske politike koja brka uzrok i posledice. Sadašnji predsednik nije bez razloga u ovim predgrađima dobio nadimak „Sarko, fašo“. Za politikologa Emanuela Toda problem je u prihvatanju ultraliberalnog tržišnog modela čija pravila nisu regulisana, što doprinosi povećanju konkurencije, smanjenju vrednosti rada i urušavanju socijalnih struktura i vodi ka jačanju ksenofobije i rasizma. „Slobodno tržište koje nije regulisano doprinosi isto tako sigurno mržnji među narodima kao Totalitarizam“, konstatuje u svojoj knjizi „Posle demokratije“. Ukoliko se ne završi na političkim obračunima, rasprava u Francuskoj bi mogla da ponudi zanimljive odgovore na pitanje kako razmišljati o pitanjima nacionalnog identiteta u današnjem globalizovanom svetu.