Strahovi i pošasti

Naslov nove predstave Bitef teatra – Paranoja šik – ujedno je i vrlo provokativan i dosta tajnovit. Da li to, u današnje vreme, paranoja postaje šik, ili jurnjava za šik životom poprima nekakve opsesivne razmere? Odgovori na ova pitanja počinju da se naslućuju od prvog prizora ove plesne predstave, čiji je koreograf Isidora Stanišić: četiri devojke (Milena Pisić, Olga Olćan, Nevena Jovanović i Ana Ignjatović-Zagorac) obučene u belo i s čizmicama na štiklu, što je modni detalj koji najdirektnije ističe element “šika” (autor kostima je Ivana Vasić), usklađeno izvode statične i mehaničke, gotovo robotizovane pokrete. Pokreti se kasnije lome, razgrađuju, stilski diferenciraju, ali ostaju, kao i u prvoj sceni, fizički razdvojeni: drugim rečima, nema kontakta među izvođačima, nema ni jednog prizora s partnerskom podrškom – da se izrazim rečnikom belog baleta koji je ovde potpuno neprimeren. Već ta konkretna fizička razdvojenost metaforički ističe temu otuđenosti, nedostatka svih vidova komunikacije. Ona je naglašena u sceni kada jedna od plesačica odlazi u publiku i nekolicini gledalaca pruža ruku. Moguća zamerka da uvid o otuđenosti i nedostatku komunikacije u savremenom svetu predstavlja opšte mesto izbegava se daljim razvojem i usložnjavanjem koreografske zamisli. Plesačice podižu na lice rol-kragne svojih belih majica i, ubrzo zatim, navlače gumene rukavice: i jedno i drugo rešenje konkretizuju uopštenu temu otuđenosti jer je svode na aktuelne (šik) strahove (paranoju) od gripa, fatalnih zaraza i drugih prirodnih, i ne samo prirodnih kataklizmi koje nam nameće savremena civilizacija. Nezaustavljiv rast paranoje prikazuju se različitim scenskim sredstvima: od šokantnog, a zbog svoje vašarske prirode i komičnog “trika” sa uletanjem i probijanjem glavom i telom zidova scenografije (metafora “udaranja glavom o zid”), do promene boje svetla u rasponu od zelene do crvene (dizajner svetla je Dragan Đurković). Značenje koloritskih promena bi, doduše, izmaklo publici da nije objašnjenja u programu predstave da je reč o američkoj skali za uzbunjivanje. Ali, i bez ovog konkretnog podatka, drastične promene jarkih boja, u kombinaciji s menjanjem oblika mreže koja se, pomoću svetla i rešetkastog “krova” scenografije (autor je Saša Ivanović), projektuje na pod, stvarale bi jak dramski efekat. Kao što iz ove analize može da se zaključi, koreografska zamisao Isidore Stanišić tumači se bez ikakvih teškoća. Posmatrana iz drugog ugla, ta odlika bi mogla da se vidi i kao znak izvesne ilustrativnosti. Kao suprotnost tom neželjenom efektu, iz predstave se izdvaja prizor u kojem plesačice svojim telima, rukama i nogama, pokrivaju poslednje, slabe izvore svetla na zidu u pozadini, ostavljajući tako scenu u skoro potpunom mraku. Osim što stvara veoma lepu sliku, ova scena pleni i svojom tajnovitošću i višeznačnošću koja kritičaru ne da mira i mami ga da se prepusti nategnutim tumačenjima: da li bi bilo isuviše banalno ovaj prizor doživeti kao gašenje poslednjeg svetla, do čega dolazi usled paranoje savremene civilizacije, naših mentalnih tamnica, nemogućnosti da se izborimo sa samima sobom?... Bez obzira na pomenuti problem izvesne ilustrativnosti opšteg koreografskog koncepta, predstavu Paranoja šik treba podržati, između ostalog i zbog toga što ovom premijerom otpočinje obnova vitalne ideje da se, pod krovom Bitef teatra, okupe najzanimljiviji autori našeg savremenog plesa. Oni time dobijaju stalni prostor za rad, a Bitef teatar se vraća svojoj izvornoj misiji promocije novih i drugačijih pozorišnih tendencija. U programu sa zadovoljstvom čitamo odrednicu “Bitef dens kompani”.