Izbori bez izbora

Teroristički akt u moskovskom metrou i navodni nestanak Ivana Ripkina, predsedničkog kandidata i lidera ruske Liberalne partije, jesu događaji koji su na samom pragu predizborne kampanje uzbudili javnost, ali niko ozbiljan ne veruje da će uticati na rezultate izbora koji će se održati 14. marta. Veruje se čak da neće biti ni naročitih političkih posledica. Jer, i inače zbog toga gotovo ništa neće biti drukčije.

Ako ne cela Rusija, njena prestonica se poslednjih godina privikla na takve tragedije. Ova se dogodila tačno na trogodišnjicu sličnog mučkog napada, kada je petog februara 2001. godine na peronu stanice Beloruskaja, jedne od najvećih na kružnoj liniji metroa, eksplozija paklene mašine ubila dvadesetoro ljudi. Za protekle četiri godine, u raznim terorističkim aktima u Moskvi, stradalo je oko 500 njenih stanovnika. Za razliku od medija, kojima je u prirodi da se ravnaju prema “psihologiji katastrofe” koja prevladava među njihovim korisnicima, građani te napade doživljavaju gotovo mirno, bez histerije i panike, gotovo fatalistički, kao sastavni deo opasnosti života u velikom gradu. Statistika kaže da su u te četiri godine, “obični” kriminalci ubili deset puta više Moskovljana.

Što se navodnog nestanka gospodina Ripkina tiče, opet zahvaljujući medijima, u javnosti je prvenstveno prevladalo uverenje da je u pitanju “vrlo čudan događaj”. Jedan od protivkandidata Vladimira Putina na predstojećim predsedničkim izborima, bivši projeljcinski predsednik prve postsovjetske, izrazito antijeljcinske Državne dume i jedan od sekretara Saveta bezbednosti u deceniji Borisa Jeljcina, Ripkin je prošlog četvrtka uveče stigao iz Londona u svoj moskovski stan od 500 kvadrata, dao “voljno” telohranitelju i vozaču i sat kasnije iščezao bez traga. Kad se njegova supruga, koja je u međuvremenu izašla, vratila kući, nije ga zatekla. Neki moskovski mediji, a to su prihvatili i neki strani, među njima i naši, požurili su da Ripkinov nestanak povežu s njegovom najnovijom ulogom predsedničkog kandidata, predstavljajući ga kao “najozbiljnijeg” suparnika predsednika Vladimira Putina, samo zato što je uobičajio da oštro kritikuje politiku Kremlja. NJegove šanse, međutim, ne prevazilaze šesto mesto u trci šest kandidata.

Misteriozno nestali predsednički kandidat ipak se u utorak kasno uveče vratio u Moskvu - iz Kijeva, gde je, po jednoj verziji, “proveo četiri prijatna dana s prijateljima”, a po drugoj, da se tamo našao “ne po svojoj volji”. Navodno su i supruga Albina i saradnici u njegovom izbornom štabu, iako radosni zbog povratka bludnog kandidata, ljuti što ih je držao u neizvesnosti, ali kažu da to “ne liči na Ivana Petroviča”!

Ripkin je faktički doveo u pitanje svoju karijeru - bilo da se u Kijevu provodio (novinari koji su ga dočekali na aerodromu Šeremetjevo uočili su “znake mamurluka”), bilo da je bio otet (na šta je on sam aludirao u odgovorima na novinarska pitanja)!

Misterija će tek dobiti svoje pravo razjašnjenje koje može da da sam kandidat. Ako to bude hteo.

Kako je Ripkinov finansijer i zaštitnik Boris Berezovski, po mnogo čemu čuven “kontroverzni” finansijski i ko zna kakav još sve magnat, koji se u međuvremenu, u emigraciji u Velikoj Britaniji, premetnuo u Platona Jelenjina, manipuliše se mogućnošću da je u pitanju “nekakav crni pi-ar”, jer je Berezovski u svojoj antiputinskoj mržnji sasvim spreman i sposoban da smisli takav propagandni marifetluk. Politikolog Dmitrij Orlov ocenjuje da se takav pi-ar potez uklapa u “tehnologiju političkih operacija” Berezovskog u poslednje vreme, pogotovo što želi da skrene pažnju javnosti na svog štićenika, a još više da naškodi Putinu. Šta god da je u pitanju, to niti će Putinu naškoditi, još manje Ripkinu ili Berezovskom koristiti.

Rusija ima svoja merila i svoja pravila, ma koliko da se u stranim medijima Ripkinu pridaje značaj kao poborniku “mira u Čečeniji” i pregovora sa njenim vođama. Zapadu, koji je prihvatio Berezovskog, kao da ne smeta što ruski magnat šuruje i pravi biznis sa onima koji ubijaju putnike u moskovskom metrou.

Sa druge strane, u Rusiji jedni, da bi se iskorenio terorizam, pozivaju na uvođenje policijskog časa i odgađanje izbora, stvaranje naoružanih odreda dobrovoljaca i “čistku” Moskve od “lica kavkaske nacionalnosti”, drugi, među njima i predsednički kandidat Irina Hakamada, u nadmetanju savetima kako da se stane na put drugom velikom zlu, organizovanom kriminalu, odbijaju da “učestvuju u tome”, odnosno u “pasivnosti vlasti”. Hakamada je, naime,u trenutku kada je Ripkin navodno nestao, postavila ultimatum Kremlju: ili će otkriti “zločince koji su ubili Ripkina” ili “neka ga pokažu živog”. A dok ne bude jedno ili drugo, ona odbija da se pojavljuje na televiziji i da učestvuje u javnom životu! Jedan komentator je tim povodom primetio da je to “pošten pristup” - ako nemaš šta da kažeš, bolje da ćutiš, ali je dodao da je predsednički kandidat mogao da bude “pošten do kraja”: što li učestvuje na izborima kad već nema šta da kaže?

Za predizbornu političku scenu Rusije je karakteristično da se najviše čuju oni koji nemaju šta da kažu. Najčešće je na meti predsednik Putin, bilo da mu zameraju što je “mek prema oligarsima”, bilo da u njegovim potezima vide autokratske sklonosti. Za razliku od političara, građani reaguju drukčije, mada nije mali broj onih koji smatraju da prema savremenim kapitalistima “mora da bude suroviji”. Tri četvrtine građana smatra da je jedino Putin zaslužan što se, ipak, živi bolje.

Prvi put otkako je počeo postsovjetski period, na početku poslednje decenije prošlog veka, oni u ogromnoj većini, kao što se može videti iz predizbornih ispitivanja raspoloženja javnosti, veruju u bolje sutra. Podatak da samo tri odsto građana smatra da će njihovo sutra biti gore nego juče, takođe je ilustracija vredna pažnje. Zajedno, takvi rezultati anketa potvrđuju da je predsednik Putin, posle prve četiri godine u Kremlju, njihova nada, što je glavni razlog zbog kojeg pretežna većina stanovništva, ali i glavnina domaćih i stranih analitičara i posmatrača, nimalo ne sumnja da će on biti siguran pobednik na izborima 14. marta.

Iako je Putin bio samo jedan od deset prijavljenih pretendenata za gospodstvo u Kremlju, ocenjuje se da će to biti “izbori bez izbora” s obzirom na to da on nema iole ozbiljnog protivkandidata. Večiti Jeljcinovi “saborci” na predsedničkim izborima u prošloj deceniji i Putinovi protivnici na izborima 2000. ili su sasvim odustali od učešća u martovskoj trci, kao Grigorij Javlinski, ili su, zbog stranačkih računica, kao u slučaju lidera komunista Genadija Zjuganova, ili zbog taštine, kao u slučaju Vladimira Žirinovskog, odredili zamenu koja ih spasava bruke. Pitanje ko će biti pobednik, dakle, uopšte se ne postavlja, ali se zato s velikim žarom pogađa - ko će biti drugi, s obzirom na to da će “večiti drugi”, Zjuganov, ovog puta izostati.

Većina analitičara veruje da će njegovo mesto na ovim izborima zauzeti Sergej Glazjev, koji je lider Partije ruskih regiona, u bloku Rodina, sa Dmitrijem Rogozinom, priredio neprijatno iznenađenje svim učesnicima parlamentarnih izbora prošlog decembra, posebno komunistima. On je u međuvremenu rasturio brak sa Rogozinom i iza leđa partnera od svoje i njegove stranke stvorio novu društvenu organizaciju - “Patriotsko-narodni savez Rodina”, ali se u trci za Kremlj prijavio kao samostalni kandidat, kakav je i Putin. Obojica su bili obavezni da “polože” po dva i po miliona potpisa da bi ih izborna komisija prihvatila kao zvanične kandidate. Socijalne pruke koje Glazjev upućuje biračima, i koje su bloku Rodina donele neočekivano visok plasman na parlamentarnim izborima i zavidnu poziciju u Državnoj dumi, za širok sloj građana mnogo su privlačnije nego stare parole levice koje je od Zjuganova preuzeo njegov pulen Nikolaj Haritonov, agrarac u ulozi kandidata Komunističke partije.

Moglo bi se reći da se prema Glazjevu okreće isti “tip” birača koji simpatiše Putina, samo što se nekima iz te kategorije više sviđa ovaj vatreni propagator oštrog kursa protiv tajkuna i zagovornik stroge politike jačanja države i zaštite ruske nacije.

Irina Hakamada ima izgleda da bude treća (mada ju je u trci za Dumu porazio bivši komunista Ripkin u njenom sopstvenom izbornom okrugu), ali je njen hendikep u tome što su joj dve partije njenog profila, liberalne desnice - njen Savez desnih snaga i Jabloko Javlinskog koji nema svog kandidata - otkazale podršku, pa na izborima učestvuje kao slobodni strelac. Da ne bi bila baš “jahač na golom sedlu”, finansijsku zaleđinu je našla u jednom od jačih akcionara naftne kompanije “Jukos”, Leonidu Nevzlinu, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Da li kao element sopstvene strategije ili kao protivuslugu, Hakamada je, ubrzo po najavi da će se kandidovati, objavila da namerava da otkrije “svu istinu o Putinu” i tako najširu javnost izvede iz zabluda o šefu države. I otkrila je, da je “Putin odgovoran za državni terorizam”: ona se, kaže, uverila da teroristi, koji su pre dve godine zauzeli pozorišni centar “Dubrovka” u Moskvi sa više stotina talaca, “nisu nameravali da aktiviraju eksploziv” i da je za pogibiju ljudi tokom likvidacije terorista - kriv Putin. A kad postane predsednik, dodala je, građanima će o toj tragediji saopštiti “celu istinu” (koju “Putin sve do sada krije”, što je “državni zločin”), kao i o “mnogim drugim zločinima”! Progovorila je jer joj savest više ne dopušta da ćuti, a i zato što se nadala da će sam Putin izneti istinu i pokajati se! Eto, i to je deo predizborne kampanje.