Sibirska idila

Ina Romanovna Barkar, jedna je od šest žena koje rade na naftnim bušotinama u Hanti-Mansijsku, gradiću u zapadnom Sibiru, 2.700 kilometara udaljenom od Moskve. Ova šezdesetjednogodišnjakinja tu je već deset godina, odnosno od prvog dana otvaranja ovog Gaspromnjeftovog pogona. Iako hemijski tehničar po struci, radi kao glavna domaćica zaposlenih na bušotini, tačnije brine o smeštaju i ishrani oko 200 ljudi na tom naftnom polju. Kaže da svoj život u Sibiru ne bi menjala ni za šta na svetu. “Ovde je divota, ima zelenila, dve reke, Ob i Irtiš, i uvek čistog vazduha. Lepšeg mesta od ovog nema”, kaže Ina. Ipak, ona je na ovakve uslove naviknuta, jer rođena je samo 200 kilometara dalje, u manjem gradu u oblasti Jugra, čija je prestonica Hanti-Mansijsk. Ina se tako „skućila” na jednom od 1.200 naftnih polja u ovoj oblasti, koja daje čak 60 odsto ruske nafte (od blizu 500 miliona tona, koliko se u Rusiji proizvede godišnje). Kao i većina zaposlenih radi u smenama od po 15 dana, nakon čega ima isto toliko odmora, koji provodi u rodnom mestu sa sinom i mužem koji takođe radi na bušotini, ali za drugu naftnu kompaniju. “Viđamo se ređe nego drugi bračni parovi, ali se tada više i uželimo jedno drugog i imamo više tema za razgovor. Navikne se čovek na to. A moja porodica je i ovde na naftnom polju, gde delimo sve”, priča Ina, s toplim osmehom koji topi led na sibirskoj zimi. A zima je ovde surova. Prosečna zimska temperatura (u decembru i januaru) kreće se od -24 do -28 stepeni, a u najhladnijim danima padne i na ispod -50. Zima ovde traje devet meseci, a radovi se ne prekidaju ni na najnižim temperaturama. Radni dan traje 12 sati, s jednočasovnom pauzom za obrok, a ostatak vremena provodi se zajedno u raznim aktivnostima. “Momci se bave sportom, vežbaju ili se kartaju. Leti igraju odbojku, a tu je uvek i TV program. Nema dosade”, kaže Ina. Još pet žena pomaže joj u održavanju kompleksa u kome su u jednokrevetnim sobama smešteni svi zaposleni na bušotini. Manji broj njih je poput Ine iz oblasti Jugra, dok većina dolazi iz Baškirije ili Tatarije. Motiv za većinu su dobre plate, daleko iznad ruskog proseka, kao i beneficirani radni staž ograničen na 20 godina. Olakšavajuća okolnost je i duži godišnji odmor, koji za njih traje 44 dana. Prosečna plata na ovom naftnom polju je dve hiljade evra, a inženjeri, poput Azamata Faizova, koji čine petinu zaposlenih, zarađuju i nekoliko puta više. Zato za rad na bušotinama, čak i u Sibiru, vlada veliko interesovanje, a zaposleni kažu da je za svako radno mesto konkurisalo bar još šestoro ljudi. Faizov je iskusan inženjer, koji u Hanti-Mansijsku radi kao načelnik pogona za pretovar nafte i gasa. Već pet godina angažovan je na bušotinama, na koje ga šalju prema potrebama kompanije. Rodom je iz grada Ufa u Baškiriji i jedan je od retkih koji je ženu i dete doveo u Hanti-Mansijsk. Radi u drugačijem režimu od drugih, tačnije pet dana u nedelji i ima slobodan vikend koji provodi u gradu s porodicom. “Ovde sam već godinu dana i ne žalim se. Hladno je i naporno, ali mi smo navikli. Plata je odlična i znam da u budućnosti neću morati da brinem kako ću platiti školovanje deteta ili obezbediti stan za porodicu”, objašnjava svoje motive Faizov. Ovaj stidljivi čovek, koji spušta pogled pred fotoaparatima, važi za vrhunskog stručnjaka, koji nam objašnjava da Gaspromnjeft ovde, u Priobskom pojasu, dnevno proizvede 23.000 tona uralske nafte. Eksploatacija se vrši na dubini od 3.000 metara, a na jedan izvađen kubik nafte, izvadi se i 64 kubika gasa. Šef bušotine, Viktor Igumenov, kaže da od 1.200 bušotina u Priobskom pojasu, 780 radi uz pomoć mehanizovanih pumpi, dok 420 radi na održavanju slojnog pritiska. Iz ovih bušotina prošlog meseca izvađeno je ukupno 660.000 tona nafte, dok u novembru očekuju 643.000 tona. Nafta se prikuplja u pogonima, gde se razdvaja od gasa, vode i drugih materija, a zatim se putem nekoliko naftovoda prevozi do Transnjefta, odakle ide na dalju preradu. Prva naftna fontana ovde je otkrivena 1953. godine i od tada je na ovom području proizvedeno ukupno devet milijardi tona. Upravo zbog činjenice da čak 60 odsto ruske nafte dolazi sa ovog područja, grad Hanti-Mansijsk, sa svega pedesetak hiljada stanovnika još nazivaju i naftnom prestonicom Rusije. U skladu sa tim, i cene u ovom gradu su, kako tvrde meštani, za desetak odsto više nego u pravoj prestonici - Moskvi. Pa ipak, zahvaljujući nalazištima nafte, i plate su ovde više nego drugde i u proseku iznose oko 1.000 evra. Uz to, većina meštana bavi se i dodatnim poslom, ponajviše ribolovom i baštovanstvom, a dodatne prihode uglavnom koriste za putovanja. Četvoročlana porodica u Hanti-Mansijsku za hranu mesečno izdvaja oko 450 evra, za sve komunalije za prosečan stan od 54 kvadrata oko 80, za telefonske račune 15 i još oko 25 za gradski prevoz. To, čak i uz dodatne troškove za sportske aktivnosti, časove jezika i društveni život, porodici sa dvoje dece ostavlja prostor za uštede, odnosno za troškarenja na raznolika životna zadovoljstva. Gubernator Aleksandar Filipenko je ovde neprikosnoven i nedvosmisleno najpopularnija ličnost; njemu se u zasluge pripisuje i podizanje ogromnog mosta preko Irtiša, teškog 42 tone, sa čije je druge strane, preko puta Hanti-Mansijska, početkom ovog veka pronađeno čuveno groblje mamuta, čiji se ostaci čuvaju u lokalnom Prirodnjačkom muzeju. U slavu tok otkrića, grad je podigao statue mamuta, nosoroga i bizona, po čemu je Hanti-Mansijsk takođe prepoznatljiv. Inače, ime grada, Hanti-Mansijsk, potiče od imena ugrofinskih plemena, Hanti i Mansi, koja ovde žive od srednjeg veka i čijih potomaka u oblasti Jugra i danas ima oko 30.000. Oni su obeležili i arhitekturu ovog grada, čije su građevine uglavnom rađene u obliku kupe, bez terasa i najčešće zelene boje, po ugledu na prvobitne domove ugarskih plemena. Sećanja na njihove običaje i kulturu održavaju okolna etnosela, poput Dobrina, u kome se, uz tradicionalnu kuhinju, mogu čuti i pesme plemena Hanti i Mansi, kao i videti ples u njihovoj tradicionalnoj odeći. Nezaobilazni su naravno i suveniri, poput torbi i novčanika od jelenske kože, kao i figure sibirskih tigrova, medveda i jesetri rezbarenih u drvetu. Hanti-Mansijsk, sedište oblasti Jugra, u kojoj ukupno živi 1,5 miliona stanovnika, nalazi se, poput Rima, na sedam brežuljaka, i poznat je po kedru - sibirskom boru, kao i po lekovitim termalnim vodama, koje poslednjih godina predstavljaju pravu atrakciju za evropske turiste, najviše Italijane. Turistima je zanimljiv i doček Nove godine u Hanti-Mansijsku, u kome od 165 ulica jedna nosi ime Deda Mraza i Snežane. Upravo u njoj se u novogodišnjoj noći održava tradicionalni šou Deda Mrazova, koji privlači i veliki broj turista. U ovom sibirskom gradiću podignut je i spomenik žrtvama političke represije: u Jugru je, naime, bilo prognano 30.000 ljudi, od kojih je njih oko hiljadu smrtno stradalo. Najviše je među prognanicima bilo inženjera, građevinaca i profesora, te većinu meštana danas čine upravo njihovi potomci. Tako su nalazišta “crnog zlata” u gradu gde se spajaju svetla voda (Ob) i tamna voda (Irtiš) omogućila uspon ove sibirske oblasti, čiji žitelji deluju zadovoljni svojim životom. Ni pojava novog gripa njih mnogo ne brine. Iako se uskoro očekuje vakcinacija lokalnog stanovništva, sa osmehom odgovaraju da na njihovoj zimi ni virus ne može da opstane, a tu je, kako kažu, i lek za sve bolesti, čuvena ruska votka. Poznat po samitu EU - Rusija Hanti-Mansijsk je postao poznat širom sveta nakon prošlog leta, kada je u njemu održan samit EU i Rusije. Tada su se u ovo mesto slili brojni svetski državnici, uz predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, i Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, Janez Janša, premijer Slovenije, u to vreme predsedavajuće EU i mnogi drugi. Teme su bile energetska bezbednost, ali i aktuelna međunarodna pitanja, među kojima i Kosovo. Dostojevski utamničen u Sibiru Osim po najvećoj ruskoj rafineriji, Omsk je poznat i kao mesto u kome je četvorogodišnje zatočeništvo proveo Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881). Dostojevski je uhapšen i zatvoren 1849. godine, pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima tzv. Kruga Petraševskog protiv cara Nikolaja I. Osuđen je na smrt, a posle lažnog streljanja, kada je vezanih očiju ostavljen da čeka hitac odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u Omsk. Tamnica u kojoj je boravio Dostojevski nalazila se u staroj tvrđavi grada i danas očuvanoj, gde se veliki broj turista okuplja na mestu na kojem je pisac doživeo preobražaj, postao ubeđeni hrišćanin i na obali reke Irtiš, na kojoj je često sedeo i napisao svoje čuvene „Zapise iz mrtvog doma“. Nedaleko od tamnice, iz koje je pušten 1854. godine, u znak sećanja na godine koje su predstavljale prekretnicu u životu ruskog pisca, Dostojevskom je podignut spomenik.  Prerada u rafineriji u Omsku Najveći deo nafte iz Hanti-Mansijska završi na preradi u rafineriji u Omsku, u jugozapadnom Sibiru, nedaleko od Kazahstana. Ovo je najveća rafinerija u Rusiji, koja postoji od 1955. godine. Nafta iz zapadnog Sibira dospeva u fabriku naftovodom, dok se roba otprema železnicom, kamionima i brodovima, ali i naftovodom. Kapacitet rafinerije je 19,5 miliona tona nafte godišnje. Prošle godine je bilo prerađeno 18,4 miliona tona, koliko se otprilike očekuje i ove godine. Omska rafinerija prostire se na površini od 13 kvadratnih kilometara i zapošljava nešto više od 4.000 ljudi, od kojih 70 odsto ima visoku stručnu spremu. Prosečna plata u rafineriji iznosi oko 900 evra mesečno. Ova rafinerija snabdeva derivatima zapadni Sibir, centralnu Rusiju i Evropu. Ipak, treba reći da se za sada u rafineriji proizvodi samo benzin kvaliteta evro 2 i evro 3, koji se za evropsko tržište dodatno prečišćava u drugim rafinerijama. Prema rečima Dmitrija Hrapova, zamenika glavnog tehnologa ove rafinerije, u toku je rekonstrukcija postrojenja, izgradnja pogona za hidrodoradu i hidrokreking. Završetak ovih radova omogućiće proizvodnju benzina i dizel goriva klase evro 4 (od 2012.) i evro 5 (od 2015. godine) ukupno oko 6,5 miliona tona godišnje. Cena prerade nafte u rafineriji iznosi 480 rubalja (oko 17 dolara) po toni, što je više nego upola niže od cene prerade u Srbiji, koja je nedavno podignuta sa 29 na 39 dolara po toni. Zato je i benzin u Srbiji gotovo duplo skuplji nego u Rusiji, pa litar benzina košta nešto više od pola evra. Iz ove rafinerije, koja dnevno preradi oko 56.000 tona nafte, nedavno je desetak stručnjaka stiglo u Naftnu industriju Srbije, kako bi na mestima tehnologa i menadžera preneli svoja iskustva.