Tenderom do monopola

Kada je čuo da ovih dana „Viktorija grupa” prodaje određene vrste azotnih đubriva (ureu itd.) po ceni od 240 do 300 evra po toni, Branko Kopilović, direktor subotičke „Agroopreme”, nije mogao doći sebi: Tržišna cena ovih azotnih đubriva se kreće između 160 i 235 evra, pa sagovornik NIN-a „sluti” da će razliku do prodajne cene pokriti agrarni budžet. Ne sluti, međutim, napamet, jer se nešto slično već dešavalo i jer je država već u dva navrata (prošle i ove godine) favorizovala novosadsku kompaniju. Suština „tehnike” kojom se to radi leži u uvođenju institucije tendera tamo gde tržište dobro funkcioniše. Tako tender, u stvari, samo sužava konkurenciju, a seljake primorava da đubrivo kupuju od proizvođača kome je, praktično, kreirana monopolska ili bar privilegovana pozicija na tržištu. Prošle godine, naime, objašnjavajući da pomaže seljaku, država uvodi regresiranje đubriva. Ali, umesto da novac dobija poljoprivredni proizvođač, kao što je to normalno i kao što se pre radilo, pare su dobijali prodavci (takozvani „namešivači”, pošto proizvođača nema) đubriva. To jest oni koji su zadovoljili uslove tendera. „Caka” je, tvrdi naš sagovornik, u tenderskim uslovima, koji su praktično „imitirali rivalitet”, što je omogućilo da prošle godine „Viktorija” dobije regres za 50.000 tona, a ove za preko 70.000 tona (od 100.000 za koliko je raspisan tender). Tako je ova kompanija prvi put od države dobila pola milijarde dinara, a drugi put 700 miliona, sveukupno, dakle, milijardu i 200 miliona dinara (oko 13 miliona evra). Kako je potražnja za đubrivom manja od ponude, objašnjava naš sagovornik, uvođenje tendera je ciljno, a ne tržišno selektiranje prodavaca. A drugo, izgubio se i osnovni smisao subvencija u poljoprivredi: pomoć seljaku sumom od 10.000 dinara po toni kupljenog đubriva. Šta se desilo? Seljak je đubrivo plaćao 22-24 hiljade dinara po toni, a „Viktorija” je dobila 10.000 dinara po toni isporučenog đubriva. Da je, međutim, tržište bilo slobodno, seljak bi, zbog velike konkurencije, đubrivo opet plaćao 22-24 hiljada dinara, država bi mu na ime regresa uplatila 10.000 dinara, tako da bi ga đubrivo koštalo 12-14 hiljada dinara po toni. Pare su, međutim, otišle na drugu stranu. Miroslav Ivković, predsednik Udruženja poljoprivrednika Subotice, koji obrađuje više stotina hektara, kaže za NIN da ne pamti ovakav način pomaganja poljoprivrednim proizvođačima i da je novi „sistem” potpuno kontraproduktivan. Po njegovim rečima, jedino uplata sredstava na račun gazdinstva seljaku ne sužava izbor i omogućava mu da na najbolji način vodi svoje imanje. U „Viktorija grupi” objašnjavaju da je „Fertil” moderna i tehnološki superiorna fabrika đubriva, a domaće konkurente smatraju inertnim i tehnološki zaostalim. Kao svoju prednost navode i to što su spremni da đubrivo razmenjuju za poljoprivredne proizvode. Naš sagovornik Ivković, koji kaže da dosta ulaže u đubrivo i veoma pazi šta kupuje, tvrdi, međutim, da su „Fertilovi” proizvodi bolji od dosta „heterogenih” đubriva ostalih domaćih „proizvođača”, ali su daleko od đubriva iz uvoza. On sam zato kupuje đubriva skandinavskog proizvođača, kakva se u Srbiji i ne proizvode. Branko Kopilović, na kraju, ističe da se žalio Komisiji za zaštitu konkurencije, ali da ga je Komisija odbila. Ne zato, međutim, što je utvrdila da je tender bio u redu, naprotiv. U poslednjoj rečenici rešenja napominje se da se Komisija uslovima tendera nije ni bavila, jer to, navodno, nije materija iz njene nadležnosti.