Evropa sa dve nepoznate

Izgleda da je dosadašnji premijer Belgije, novoimenovani „predsednik Evropske unije” Herman van Rompej bio u pravu kada je rekao da je najpoželjnija karakteristika za dobijanje visoke funkcije u EU to da se bude neodređen, „sivi miš”. Mnogi evropski analitičari ocenjuju da poruka njegovog i imenovanja grofice Ketrin Ešton nije „stigli smo”, nego „ovde nema šta da se vidi”. Analitičari, takođe, postavljaju pitanje da li je EU propustila jedinstvenu priliku da ostvari globalno vođstvo time što nije postavila „imena” i zvezde evropske političke scene, nego političara čije ime retko ko na svetu ume da izgovori. Ilustrativan primer za ovo jesu i srpski mediji u kojima su se mogle pročitati razne varijacije na tu temu. U belgijskoj ambasadi u Beogradu kažu da je jedini ispravni način izgovaranja ovog imena Rompej. Liderima evropskih zemalja pre svega zamera se to što pri izboru imena za nove funkcije naizgled nisu tragali za sposobnim kandidatima, nego za uspostavljanjem ravnoteže između različitih zahteva. Tako je za predsednika izabran muškarac koji dolazi iz male zemlje, sa desnog političkog centra, dok je za visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku izabrana žena iz velike zemlje i levičarka. Ocenjuje se da je postavljanje ljudi ovakvog profila na udarne funkcije, u stvari pobeda „velikih igrača”, jer ti ljudi nemaju nikakve izglede da nadjačaju Pariz, Berlin, pa čak ni Evropsku komisiju, ili da privuku toliko pažnje unutar same EU ili izvan Unije da bi stvorili bilo kakav problem. Reči predsednika Francuske Nikole Sarkozija o izboru Van Rompeja vrlo su jasne: „Mislim da je vrlo mudro što smo za prvog, stalnog predsednika Saveta izabrali čoveka koji dolazi iz jedne od država osnivača EU, iz važne zemlje, ali ne jedne od najvažnijih”. „Najvažnije države” su Francuska, Nemačka i Velika Britanija. To su države koje imaju ekonomsku težinu, dve od njih imaju stalna mesta u Savetu bezbednosti UN. U manjoj meri „važne” su i Španija i Italija, zbog svoje veličine. Jasno je da Van Rompej i Eštonova neće imati mogućnost da se svetu obraćaju u ime EU. To će činiti kada „najvažnijim državama” tako bude odgovaralo, a u ostalim situacijama Pariz, Berlin i London će se zastupati samostalno. Ideja iza Lisabonskog sporazuma, kako je to jednostavno okarakterisao Henri Kisindžer, da se jedna osoba javi na telefon i kaže: „Ovde EU”, izgleda da nije više toliko važna za evropske lidere. Ono što ovaj izbor pre svega pokazuje jeste da još uvek postoji nejasnoća u vezi sa tim šta bi Brisel trebalo da radi i govori u ime pola milijarde svojih stanovnika i da još nije doneta čvrsta odluka želi li Unija zaista da govori jednim glasom. Takođe, postavlja se pitanje da li su ove dve osobe sposobne da se izbore sa tri osnovna problema sa kojima se danas suočava EU – nesposobnošću da se postave precizni politički ciljevi, loše sprovođenje odluka u delo i loša koordinacija i upravljanje krizama. Evropi je u ovom trenutku potrebna vrlo specifična vrsta vođstva, što se jasno videlo prošle godine kada je Uniju počela da trese finansijska kriza. Evropska komisija je zabila glavu u pesak, tadašnji predsedavajući EU, predsednik Francuske Nikola Sarkozi nije uspeo da se dogovori o zajedničkoj strategiji sa svojom, inače, bliskom partnerkom, nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i nije bilo nikoga ko bi predstavljao vezivni faktor. To je mogao biti trenutak slave za premijera Luksemburga i jednog od kandidata za mesto predsednika Saveta EU Žan-Kloda Junkera koji je predsednik Eurogrupe koja okuplja ministre finansija evrozone. On, međutim, nije uspeo da ga iskoristi, što je možda jedan od razloga što lideri EU nisu pokazali mnogo entuzijazma za njegovo imenovanje na mesto predsednika. Sa druge strane, nesporno je da je Rompej kao premijer Belgije obavio izuzetan posao. Pre nego što je stupio na tu funkciju pre nepunih godinu dana, ova zemlja je bila u teškoj ustavnoj krizi, na ivici raspada zbog nesloge dve etničke zajednice, Valonaca i Flamanaca. Mogućnost raspada delovala je u tom trenutku toliko realna da su mnogi poverovali u lažnu vest na televiziji da se to i dogodilo. Za manje od godinu dana, međutim, Van Rompej je uspeo da ujedini zavađene frakcije unutar svoje multietničke koalicije. Upravo taj uspeh, a ne njegova haiku poezija, impresionirao je ostale lidere EU. Van Rompej je dokazao sposobnost da razreši vrlo komplikovane političke procese. Kritičari mu, međutim, ni ovo ne uzimaju za preporuku, tvrdeći da je Belgija mala država sa svega nešto više od deset miliona stanovnika i ne može se porediti sa kolosom kakav je EU. Odgovor na ovo je veoma jednostavan u očima evropskih lidera – nije veličina presudna. EU je sličnija Belgiji nego bilo kojoj od svojih velikih država. Kao i EU, Belgija je lingvistički i etnički podeljena. Umetnost političkog vođstva u Belgiji zasniva se na stvaranju konsenzusa u širokim i podeljenim koalicijama. To je upravo ono što bi predsednik Saveta EU trebalo da radi na svom poslu. U tom smislu, Uniji nije potreban vizionar koji će zaustaviti sav saobraćaj i nema smisla porediti Van Rompeja sa američkim predsednikom Barakom Obamom. Argument kritičara da Van Rompejevo imenovanje predstavlja znak odustajanja Brisela od težnji ka globalnom vođstvu, takođe se može osporiti. Pre svega rešavanje problema imenovanja, ko god da je postavljen na tu funkciju, oslobađa Uniju od turobne mogućnosti da mora da se pregovara i ratifikuje neki novi evropski sporazum. Sada će glavni zadatak biti poboljšavanje funkcionisanja Unije, što će neizbežno morati da dovede do prihvatanja ozbiljnije uloge na svetskoj sceni. I sam Van Rompej je toga svestan. „Godina 2009. je prva godina globalnog upravljanja, sa uspostavljanjem G20 usred finansijske krize, a konferencija o klimatskim promenama u Kopenhagenu je drugi korak ka uspostavljanju globalnog upravljanja našom planetom”. Upravo u borbi protiv klimatskih promena, EU je preuzela lidersku ulogu i to ne samo na rečima, nego i u finansiranju borbe protiv emisije štetnih gasova koje, iako je još uvek nedefinisano, vrlo je širokogrudo. Za razliku od Van Rompeja, kod grofice Ešton, za sada, ne postoji ono „sa druge strane”. Ona je nepoznata i u svojoj domovini gde nikada nije ni bila izabrana narodnom voljom na bilo kakvu funkciju. Ona nema međunarodno iskustvo i koliko je bila anonimna u Londonu, toliko je anonimna ostala i u Briselu obavljajući funkciju komesara za trgovinu. Malobrojni koji je znaju, međutim, nemaju baš reči hvale. Jedini njen trijumf, pre postavljanja na mesto visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku bila je nagrada „Političar godine” koju joj je 2006. dodelila grupa za zaštitu prava homoseksualaca „Stounvol”. Belgijski „Soar” za nju je napisao jedino da je u Brisel doputovala pre godinu dana, da je potpisala sporazum o trgovini sa Južnom Korejom i da je „na putu” da okonča problem sa carinama za južnoameričke banane. Britanci joj zameraju to što je u vreme dok je bila vođa laburista u Gornjem domu britanskog parlamenta učinila samo jednu stvar – donela je zakon kojim se omogućilo ratifikovanje Lisabonskog sporazuma. Donošenjem ovog zakona teško je pogaženo obećanje laburista da će odluka o Lisabonskom sporazumu biti doneta referendumom. „Grofica Ešton je idealna za svoju novu ulogu. Nikada nije imala pravi posao i nikada nije izabrana da obavlja državnu službu”, ocenio je jedan britanski analitičar. Trenutno je nemoguće prognozirati da li će Van Rompej i grofica Ešton uspeti. Ali ono što je trenutno sigurno jeste da Van Rompej, iako nije zvezda, ima neke kvalitete koji su neophodni za prevazilaženje trenutnih evropskih problema. Isto tako je sigurno da, za sada, vodstvo EU ostaje čvrsto u rukama lidera okupljenih u Savetu EU, ili, kako bi Sarkozi rekao, „u rukama najvažnijih država”. (Autor je spoljnopolitički urednik u agenciji Tanjug)