Novi baloni rastu

Taman je iz javnosti iščileo prošlogodišnji hit-pojam „prenaduvani (finansijski) baloni“ kad – Norijel Rubini, profesor sa Stern School of Business NJujorškog univerziteta, oglašava da „mi već pumpamo nove balone“. Tekst koji se pojavio nedavno u Fajnenšel tajmsu završava upozorenjem: „Federalne rezerve i oni koji kreiraju politiku, kao da nisu svesni kakvog monstruma stvaraju. Što duže budu slepi, to će slom tržišta biti teži.“ I ne bi bio problem da se pored ovog tekst(ića)a prođe kao pored turskog groblja da Norijel Rubini nije ekonomista čiji je naučni integritet danas među najvišim u svetu jer je on jedan od zaista retkih – a mogli su se nabrojati na prste jedne ruke – 2006. godine najavljivao slom koji se u Volstritu desio u jesen 2008. I, „da li je to (sad) novi slom tu iza ugla“? Cena novog sloma bila bi (ili: biće) „znatno viša od onoga što je viđeno 2008. godine“. Veliki institucionalni kolaps je u pitanju, s nesagledivim društvenim posledicama. A na čemu se to gradi „umereni optimizam“ iz Volstrita i zašto Rubini istovremeno nikom ne liči na „partibrejkersa“ koji sve radi da bi podigao spomenik svojoj taštini? U poslednjem kvartalu zabeležen je rast američkog BDP za 3,5 odsto. Vest „slamka spasa“ za svet koji vapi za svetlom na kraju tunela. Međutim, i stopa nezaposlenosti u SAD stalno raste. Ako se uzme zvanična statistika, ona skoro seže do 10 odsto. A „ne možete govoriti o obnovi ekonomije ako u njoj jedan od deset radnika ne radi“, kaže kolumnista Dejv Lindorf. Međutim, i ta proporcija je još dobra, jer ako bi se stopa nezaposlenosti merila recimo metodom koji je u SAD primenjivan do 1980-ih, onda bi ona danas bila bliže 20 odsto ! E, onda „sigurno ne možete obnavljati ekonomiju u situaciji kad je jedan od pet radnika nezaposlen“, kaže pomenuti Lindorf koji sve ovo naziva „kafkijanskom ekonomijom“. Pa, kako je onda zabeležen rast u vodećoj svetskoj ekonomiji? Danijel Gros, kolumnista „NJuzvika“ i onlajn magazina Slejt, istraživao je kako je od marta, kad je sve bilo na dnu, došlo do skoka berzanskih indeksa. I nije tako komplikovano. Berzanski indeksi (Dow Jones, S&P500, NASDAQ) „primarno beleže kretanja poslovanja velikih američkih kompanija“. Te kompanije, npr. njih 238 od 500 (što je 43,6 odsto) koje prati indeks S&P500 su u 2006. ostvarivale sve veći procenat svoje prodaje van SAD. A u 2008. takvih je 47,9 odsto kompanija. U drugom kvartalu 2007. „Koka-Kola“ je, recimo, 66 odsto pića prodavala van Severne Amerike. I dok prodaja američkih korporacija u Americi stalno opada, rast u nekim zemljama – Peru, Kina, Indija – recesija nije zaustavila. Uzmimo kao ilustraciju biznis američke ikone „DŽeneral motorsa“. U prvih devet meseci ove godine GM je prodao 1,3 miliona automobila u Kini. U isto vreme, u SAD američka korporacija prodala je tek 1,5 miliona automobila – što je pad od 36,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine! Pad još strašnije ilustruje podatak za mesec septembar. Kinezi su u tom mesecu kupili 181.000 GM vozila, a Amerikanci – 156.673. Naravno, rast prodaje u Kini odlična je vest za deoničare i menadžment „DŽeneral motorsa“, ali ne i za američke radnike. Većina onih automobila prodatih u Kini je tamo i proizvedena. Kineski su delovi, montaža, transport, prodaja. Kinezi zarađuju pa i kupuju. Čuvena Fordova formula, da je njegov cilj proizvodnja automobila koji može kupiti njegov radnik – vaskrsava u komunističkoj Kini. Valjda, drugačija proizvodnja ne može ni da opstane na duži rok. Nobelovac Pol Krugman aktuelno „američko čudo“ cinično je opisao: mi nemamo politiku zapošljavanja, mi imamo politiku BDP. To i jeste ključno pitanje globalnog kapitalizma koji je sasvim zaboravio da niko ne može biti dobar potrošač ako mu se oduzima prilika da stalno zarađuje. Koncept u kome je zaboravljen čovek toliko dehumanizovan da je sam sebi odbrojao sate. A čekajući da se vidi da li je Rubini opet u pravu, svet je i dalje suočen s fundamentalnim pitanjem: da li se ovde radi o kvaru koji se da rutinski zakrpiti – sa ovim ljudima i ovim alatima, ili je kapitalistička mašina privređivanja toliko rasklimatana da zahteva „generalku“ i prepravke koje zasad niko ne može tačno predvideti?