Zaduživanje – da ili ne?

Na predstavljanju Bele knjige Saveta stranih investitora, kako su preneli mediji, premijer je izjavio da se u narednoj godini očekuje rast BDP od 1,5 odsto i poboljšanje životnog standarda. Nije rečeno kakvo i koliko poboljšanje, ali – ako kao opštu meru poboljšanja standarda u jednoj godini uzmemo realan porast potrošnje stanovništva – to bi značilo da se očekuje makar minimalan porast te potrošnje u 2010. Kako će se to ostvariti u okviru rasta BDP od 1,5 odsto? Za upotrebu u zemlji raspoloživ je zbir vrednosti BDP i deficita robe i usluga u razmeni sa inostranstvom. Prostije rečeno, ukupna tražnja u zemlji može se zadovoljiti vrednošću domaće proizvodnje uvećanom za višak uvoza nad izvozom. Ta tražnja se sastoji od investicija i potrošnje. Deficit robe i usluga je presudan za veličinu deficita tekućeg platnog bilansa koji se finansira zaduživanjem i prilivom investicija iz inostranstva. Taj dodatak iz uvoza je proteklih godina rastao brže nego BDP i dostigao skoro četvrtinu njegove vrednosti, ali se time nije finansirao brži razvoj, nego brži rast potrošnje. Preostalo je malo kapaciteta koji bi se mogli prodati strancima, a krediti će i nakon svetske ekonomske krize biti skuplji i teže će se dobijati – smanjuju se izvori za finansiranje deficita tekućeg platnog bilansa. Stanje našeg duga prema inostranstvu još uvek nije alarmantno, ali smo sada ušli u period kada se približno polovina priliva od izvoza robe i usluga angažuje za dospele otplate glavnice duga i kamata. Zbog toga, prvo, udeo onog dodatnog uvoza u vrednosti BDP mora da se smanjuje – i on je osetno redukovan već u ovoj godini: prema različitim procenama biće između petnaest i šesnaest odsto. To znači da tražnja raste sporije od BDP! Prema nekim projekcijama, u narednih 5-6 godina moralo bi da opada ne samo učešće viška uvoza u BDP već i apsolutne vrednosti tog viška. To nije linearan proces – ako se rast uvoza zasniva na uvozu kapitalnih dobara, ako je usmeren ka ulaganju u razvoj koji će stvoriti uslove za izvoz i servisiranje duga, i deficit može biti veći. Drugo, nakon ovogodišnjeg pada investicija za skoro četvrtinu, tokom narednih godina nužan je njihov rast po dvocifrenim stopama da bi se privreda osposobila za rast izvoza, za podizanje pokrivenosti uvoza izvozom (koje je proteklih godina bilo manje od polovine) sa ovogodišnjih oko 55 na oko 80 odsto do 2015. godine. Da bi se investicije u 2010. vratile na nivo iz 2008, trebalo bi da porastu za trećinu! Uzmimo da njihov rast bude upola manji i da u 2010. deficit robe i usluga čak i raste, uporedo sa BDP. Ukupna domaća tražnja onda raste uporedo sa BDP, ali potrošnja opada za oko jedan odsto i teško da se daljom redukcijom materijalnih troškova u tom okviru može obezbediti rast standarda. Prava poruka građanima bila bi da u narednoj godini neće biti rasta standarda u celini, ali da je upravo to pretpostavka za njegov stabilni rast u godinama koje slede. Naime, cena rasta standarda u 2010. godini je ili odlaganje rasta investicija za neko „srećnije vreme” ili ponovno povećavanje deficita robe i usluga ili oboje – po cenu pojačanog zaduživanja i po cenu da se ne stvore uslovi za servisiranje tog duga. A to znači i po cenu da se ne dostigne održivi i stabilan privredni rast kojim bi se obezbedili i postojani rast standarda i zapošljavanja nakon 2010. godine. Investicije na kojima će se zasnivati taj rast moraju biti „grinfild” investicije; osim drugih uslova za njihov dolazak (smanjenje investicionog rizika, skraćenje administrativnih procedura, efikasniji sudski sistem, suzbijanje korupcije, itd), presudan prethodni uslov je izgradnja kompleksne infrastrukture i u tome uloga države može biti presudna. Porast neto zaduženja u ovoj godini nije bio veliki – zaključno sa septembrom, kada se izuzme povučena tranša od MMF, dug je smanjen. Dugoročno i srednjeročno zaduženje je povećano za oko 450 miliona evra (za približno toliko je smanjen kratkoročni dug), ali kada se izuzme MMF, ono je smanjeno za oko 300 miliona evra. Zaduženje javnog sektora je takođe smanjeno ako se izuzme MMF. Dug privatnog sektora je ostao skoro nepromenjen, s tim što je nešto povećan dug banaka, a smanjen dug preduzeća. U 2008. godini dug je povećan za više od četiri milijarde evra (od toga kratkoročni – kao reakcija na izbijanje krize – za 1,1 milijardu evra). Prema tome, upozorenja o preterano brzom zaduživanju u ovoj godini ne mogu se poduprti podacima. Odgovor na pitanje iz naslova je: da, treba se zaduživati i prednost u tome sada treba da ima javni sektor i država, prvenstveno za što brže stvaranje infrastrukturnih pretpostavki za ubrzani dolazak privatnih investicija, u čemu povoljni krediti međunarodnih finansijskih organizacija mogu biti presudni. Od ritma pristizanja privatnih investicija zavisiće i mogući obim finansiranja tekućeg platnog deficita i rast potrošnje; dalja redukcija državne potrošnje stvorila bi dodatni prostor za rast standarda produktivnog dela stanovništva.