NA SVOM PUTU

Naziv: Izložba skulpture Autor: Tome Serafimovski Mesto: SANU u Novom Sadu Kada skrenemo misli od današnje situacije u našoj likovnoj umetnosti, naviru na nas pitanja za koja nedostaju odgovori. Među njima ima ozbiljnih i „teških“, koja će još pričekati na odgovore. Jedno od lakših i manje obaveznih među njima je pitanje: koji živi likovni umetnik bi se mogao nazvati doajenom vajarstva na današnjem eksjugoslovenskom prostoru? Rezultat zamišljene ankete na ovu temu ne bi zanimao one među nama koji su zdušno zavoleli stvaralaštvo u „novim medijima“ vizuelne umetnosti – njima ne bi palo na pamet da se pitaju o tako nečem kao što je vajarstvo. Verovatno je, ipak, da anketa ne bi ostala bez rezultata. Nije nam namera da ovde nagađamo o njenom ishodu. Ali, izvesno, ne bi bilo pogrešno pretpostaviti da bi se u najužem izboru kandidata za zvanje doajena našeg vajarstva našlo ime jugoslovenskog, danas makedonskog skulptora Tometa Serafimovskog. Da ovakva neoficijelna kandidatura nije bez osnova, potvrđuje izložba koju je Serafimovskom priredila Galerija vojvođanskog ogranka SANU u Novom Sadu. Uz izložbu je održan i svečani skup uvaženih akademika, novosadske kulturne elite i uglednih gostiju iz Beograda, na kome je odato priznanje i izražena zahvalnost Serafimovskom za sve što je stvorio u svom pola veka dugom umetničkom radu. Kvalitet dela Serafimovskog izloženih u Novom Sadu može se okvalifikovati kao pozni izdanak akademizovane estetike visokog modernizma, što evocira duh one epohe u istoriji savremene umetnosti koja je započela sa Rodenom a okončala se Murom. Istinska veličina stvaralaštva te epohe proizvodi rezonance koje dosežu do današnjih dana. Serafimovski je čitavog svog dugog stvaralačkog veka osećao emanaciju njenog duha. Taj duh je, prema njegovom poimanju, sublimiran u figuralnoj vajarskoj formi obeleženoj tragovima slobodne modelacije. Oblici „umešeni“ u glini njegovim rukama, potom izliveni u bronzi, mogu podsetiti maštovitog posmatrača na biblijsku legendu o stvaranju prvog čoveka „iz praha zemaljskog“... U tom ,,prahu’’ otisnuti su tragovi manuelne gestuoznosti snažne stvaralačke volje Serafimovskog. Samo neka usijana glava može prosuditi da je to što radi Serafimovski „stara škola“, i pitati se nadobudno čemu ti aktovi, torza, glave, danas kada na umetničkoj sceni svetlucavi ekrani monitora emituju likove „recentne“ stvaralačke opcije. Treba li, zar, omesti majstora vajara, zašlog u osmu deceniju života, da istraje na svom putu, sledeći pravac kojim je krenuo? Ili ga sprečiti da javno pokaže tu istrajnost? Delo Serafimovskog je pokazatelj njegovog svesnog stava prema sopstvenom delu, a ne odraz anahroničnog poimanja umetnosti. On, prosto rečeno, ostaje do konca ono što je bio – vajar u punom značenju te reči. NJemu je tuđa i sama pomisao na mogućnost da preuzme ulogu branioca umetničke tradicije. Budući da nije agresivan, njegov vajarski „akademizam“ nije ni anahroničan...