Vedrina razlike

Naziv: „Gozbe (I)“ Autor: Novica Milić Izdavač: „Službeni glasnik“, Beograd, 2009. Napraviću eksperiment u vezi sa ovom izvanrednom knjigom kojoj je bilo mesto u ediciji „Filozofija“. Jer nije baš jasan profil edicije „Presek“ u kojoj je Milićev ogled o preplatonovskoj filozofiji objavljen. Šta u ovom slučaju znači „presek“? Eksperiment koji sam spomenuo odnosi se na nameru ovog kritičara (a šta drugo može) da se ograniči na skicu jednog mogućeg čitanja koje ova knjiga svakako zaslužuje. Milićeva knjiga je, u stvari, njegov kurs ili uvod u preplatonovsku filozofiju održan tokom 2007. i 2008. godine na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Tako je Milić za razliku od Hermana Dilsa i njegovih poznatih „presokratovaca“ ovaj svoj uvod u filozofiju podelio na filozofiju pre i posle Platona. Zato njegova knjiga ima podnaslov sa oznakom za prvi deo ovog kursa: „vreme do Platona“. Potrebno je sačekati i drugi deo da bi se u potpunosti shvatila njegova celina. Ono što je očigledno jeste da je za razliku od Dilsa, prema Miliću, granični filozof u ovom uvodu u filozofiju Platon a ne Sokrat. Prvi deo kursa ima takođe dva dela. Prvi deo pod naslovom (što je tema same knjige): „LJubav između filozofije i pesništva“ počinje eskursom o početku istorije filozofije onako kako su ga tumačili Aristotel, Hegel i Niče i ovu „ljubav“ između filozofije i pesništva iz perspektive Talesa iz Jonije, Hesioda, Homera, Heraklita, Parmenida, Pindara i Afrodisie. U drugom delu reč je o Sokratu, a o kome drugom. Pri tome je eskurs o istoriji filozofije, u stvari, rasprava o samom pojmu filozofije pošto je shvatanje istorije filozofije u najtešnjoj vezi sa pojmom same filozofije. Zato je osnovni Milićev cilj ovde prevazilaženje stereotipa o istoriji filozofije i samoj filozofiji. Pre svega onih o „čistom“, logosnom poreklu filozofije. Na tragu Ničea Milić će pokazati da je filozofija nastala gotovo iz zabave, i ljubavi ili erotike. Na poznatim starogrčkim gozbama posvećenim pre svega Erosu. Taj spor je presudan i po svojim posledicama dramatičan po samu filozofiju sve do današnjeg dana, pošto je ljubav „bez krajnjeg uporišta, dna i temelja“, kao što piše Milić u ovom uvodu, koji nije bez dramatičnosti. Jer se pokazuje ili otkriva da je od samog početka filozofija bila dramatični paradoks ili nesrazmera između mudrosti i ljubavi i same filozofije i pesništva i njihove tako neobične ljubavi. A trebalo je da bude, mislim na ovaj susret ljubavi i pesništva, „vedrina mišljenja“ ili bar da vodi ovoj „vedrini“. Filozofija, dakle, ne bi zahvaljujući ovoj ljubavi između filozofije i pesništva trebalo da bude nešto teško i mračno, kao što je to slučaj u metafizici, pa i u metafizici subjekta koja svoj vrhunac dostiže kod Hegela, nego jedna vedrina mišljenja koja se postiže u ovoj ljubavi filozofije i pesništva, ako se dostiže. Tako je, u stvari, osnovna tema ovog uvoda ovaj preokret metafizike koji je počeo sa Ničeom i koji se i danas nastavlja u postmoderni i postfilozofiji. Iz Ničeove perspektive to je preokret od filozofije prema pesništvu, ili otklon od Dekartovog odnosno Hegelovog cogita i subjectuma, čija izvesnost za Ničea nije u nekoj logici ili logosu, onom Jednom koje je uvek i ono Isto, nego u događaju ili govoru (pesništvu) kao što je to bilo kod starih Grka. Jer to je, kao što piše Milić „isprobavanje snage filozofije za život, vrednost mišljenja za život a ne tek za mišljenje“. Ili pojavljivanje ove razlike, razlike i ljubavi. „Rekao bih“, napisaće zato Milić već povodom Talesa, „da grčko mišljenje, grčka filozofija, počinju pitanjem razlike: razlike između razlike koja iščezava (između života i smrti u Talesovom aforizmu), i razlike koja se opet pojavljuje (ponovo između života i smrti u istom aforizmu)“. Zato je ova „vedrina“ razlike epilog ovog izuzetnog spisa.