GURU KOJI JE CRTAO SNOVE

Ovo je priča o knjizi staroj skoro sto godina, uvezanoj u crvenu kožu, knjizi koja je proteklih četvrt veka čuvana u tajnom bankarskom sefu u Švajcarskoj. Velika je i teška, na rikni zlatotiskom piše Liber Novus (Nova knjiga na latinskom). Stranice su izrađene od debelog pergamenta boje slonove kosti, ispunjene obojenim crtežima stvorenja iz nekog drugog sveta i rukom pisanim dijalozima sa bogovima i đavolima. Kad kojim slučajem ne biste znali iz kog vremena potiče ta knjiga, lako biste pomislili da je reč o nekom davno zagubljenom srednjovekovnom spisu. Karl Gustav Jung bio je osnivač oblasti analitičke psihologije i, zajedno sa Sigmundom Frojdom, odgovoran je za popularizaciju ideje po kojoj unutrašnji čovekov život ne samo da zavređuje pažnju već zavređuje i pomno ispitivanje - reč je, dakle, o onoj tezi koja je desetine miliona ljudi podstakla da se podvrgnu psihoterapiji. Frojd koji je u početku i dosta dugo Jungov mentor, da bi njih dvojica kasnije postali rivali, mahom je na nesvesni um gledao kao na skladište potisnutih želja, koje se onda mogu kodifikovati, svrstati u patološke kategorije i lečiti. Jung je, tokom vremena, izrastao u autora koji na psihu gleda kao na inherentno duhovnije i fluidno mesto, čitav jedan okean u kome možemo tragati za prosvetljenjem i isceljenjem. Svejedno da li je on sam to želeo ili ne, tek, Jung koji je sebe inače smatrao naučnikom, danas je u mnogome upamćen kao svojevrsna ikona kontrakulture, čovek koji je zagovarao duhovnost van domena religije i neko kome se dive svi sanjari, svi tragači za duhovnim; sve mu je to donelo ogromno posthumno poštovanje ali i mnogo posthumnog podsmeha. Jungove ideje poslužile su kao osnov za široko prihvaćeni Majers-Brigsov test ličnosti, a uticale su i na osnivanje organizacija tipa Anonimni alkoholičari. NJegove centralne postavke - teza o postojanju kolektivnog nesvesnog i o snazi arhetipa – okosnica su NJu ejdž mišljenja, ali su, kada je reč o središnjim tokovima psihologije, ostale nekako na margini. Krupan čovek s naočarima metalnih okvira, grohotnog smeha i sklon eksperimentima, Jung je bio zainteresovan za psihološke aspekte spiritističkih seansi, astrologije, čarobnjaštva i veštičarenja. Bilo je trenutaka kada je bio jako žovijalan, ali i trenutaka kada je bio veoma nestrpljiv. Dinamičan govornik i slušalac pun saosećanja. Magnetski privlačan za žene. Dok je radio u ciriškoj psihijatrijskoj bolnici Burghelcli, Jung je sa mnogo pažnje i zanimanja slušao one nanose reči koje su bez ikakvog reda izgovarali šizofreničari, uveren da će tu naći ključ i za lične i za univerzalne istine. Kod kuće je u slobodno vreme iščitavao Dantea, Getea, Svedenberga i Ničea. Bacio se na proučavanje mitologije i svetskih kultura, primenjujući sve ono što je naučio na živo tkivo nesvesnog, ubeđen da snovi nude bogatu i simboličku priču poniklu u dubinama ljudske psihe. Negde na tom putu počeo je da doživljava ljudsku dušu - ne samo um, i ne samo telo - kao nešto čemu je potrebna posebna nega i razvoj, i ta ga je ideja gurnula u onu oblast koju su odavno osvojili pesnici i sveštenici, ali u koju uglavnom nisu zalazili lekari i naučnici koji se oslanjaju na empiriju. Ono što se potom dogodilo Karlu Gustavu Jungu stalni je predmet sporenja među jungovcima i drugim naučnicima; to je i svojevrsna legenda. U raznim varijantama o tome se govori kao o stvaralačkoj bolesti, potonuću u podzemlje, epizodi ludila, oboženju sebe samog koje počiva na narcizmu, transcedentalnom iskustvu, krizi srednjih godina i unutrašnjem poremećaju koji nije ništa drugo do izraz slutnje strahote koje će doneti Prvi svetski rat. Šta god bilo da bilo, Jung se te 1913. godine, kad mu je bilo 38 godina, izgubio u vrtlogu sopstvene psihe. Mučile su ga uznemirujuće vizije i unutrašnji glasovi. Pokušavajući da nekako izađe na kraj sa tim užasima priviđenja, na trenutke je strahovao da mu, kako je sam govorio, „preti psihoza” ili da je „zapao u šizofreniju”. Docnije će taj period svog života - tu, kako je sam govorio - „konfrontaciju s nesvesnim” - uporediti sa meskalinskim eksperimentom. Vizije koje je imao opisivao je kao „nezadrživu bujicu”. Poredio ih je sa kamenjem koje bi mu se iznenadno sručilo na glavu, sa olujom, sa užarenom lavom. „Često bi se događalo da moram da se oslonim na sto”, prisećao se docnije, „da se ne bih potpuno raspao”. Da je u tom trenutku bio psihijatrijski pacijent, Jungu bi verovatno bilo rečeno da je kod njega na delu nervni poremećaj i lekari bi ga podsticali da se ne obazire na cirkus u svojoj glavi. Ali, kao psihijatar, i to izrazito buntovni psihijatar, uvek spreman da dovede u pitanje sve dotad uvrežene teorije, on je umesto toga pokušao da sruši zid koji je razdvajao njegovo racionalno ja od njegove psihe. Skoro šest godina Jung je činio sve ne bi li sprečio svoj svesni um da blokira ono što je njegovo nesvesno želelo da mu kaže i pokaže. Između seansi s pacijentima, posle večere sa ženom i decom, kad god bi našao sat ili dva slobodnog vremena, Jung je sedeo u svome kabinetu prepunom knjiga na drugom spratu porodične kuće i sam sebe podsticao na halucinacije - bilo je to ono što je nazivao svojom „aktivnom imaginacijom”. „Da bih uspeo da proniknem u suštinu fantazija, znao sam da moram da uronim u njih”, pisao je docnije u knjizi Sećanja, snovi, razmišljanja. Tako se našao u nekom, kako je verovao, graničnom području koje pohode i ljudi poremećena uma i veliki umetnici. Sve je to beležio. Prvo je unosio beleške u mnogo crnih dnevničkih sveščica, a onda je još više radio na tome i analizirao je svoje fantazije, pišući otmenim i pomalo pompeznim, proročanskim tonom u velikoj svesci crvenih kožnih korica. Detaljno je opisivao psihodelično putovanje kroz sopstveni um, homerovski je beležio susrete sa čudnim ljudima u još čudnijim, promenljivim pejzažima snova. Pisao je na nemačkom i ispunio 205 velikih stranica zapisima u zbijenom, kaligrafskom rukopisu i koloristički bogatim, zapanjuće detaljnim ilustracijama. To što je pisao nikako se nije moglo uklopiti u njegove pređašnje, neostrašćene, akademske eseje posvećene psihijatriji. Međutim, ovo nije bio ni pravi dnevnik. U zapisima nigde ne pominje ženu, decu, kolege, niti uopšte koristi tipičan psihijatrijski rečnik. Pre bi se moglo reći da je ovo neka fantazmagorijska moralistička drama, podstaknuta željom samog Junga da ucrta put kojim je uspevao da se probije kroz močvaru svog unutrašnjeg sveta, ali i da nešto od bogatstva na koje je na tom putu nailazio ponese sa sobom. Upravo taj poslednji deo - ideja da čovek može imati koristi od tog neprestanog putovanja između racionalnog i iracionalnog, svetlosti i tame, svesnog i nesvesnog - poslužila je kao klica njegovih potonjih radova i na izvestan način nagovestila dalji razvoj analitičke psihologije. U knjizi je zabeležena priča o Jungu koji pokušava da se suoči sa sopstvenim demonima, kako se jedan za drugim pojavljuju iz senke. Rezultati su često ponižavajući, ponekad užasavajući. Jung putuje zemljom mrtvih, zaljubljuje se u ženu za koju docnije shvati da mu je sestra, guši ga i svojim džinovskim telom pritiska zmija, a on sam, u jednom zastrašujućem trenutku, jede detinju džigericu. Čak mu i đavo, negde na tom putu, zamera da je preterani mrzitelj. Na ovim svojim tekstovima - zvao ih je sasvim obično, Crvena knjiga - Jung je radio, s velikim prekidima, oko 16 godina, i znatno pošto je izašao iz krize, ali nikada nije uspeo da ih završi. Mučio se nad Crvenom knjigom, pitao se da li da je objavi i svesno izvrgne podsmehu svojih na hladnu nauku usmerenih kolega, ili da je jednostavno stavi u fioku i zaboravi. Sigurno je samo da se ni najmanje nije dvoumio kada je reč o značaju njenog sadržaja: „Sva moja dela, sva moja stvaralačka aktivnost – sve je plod samo tih izvornih fantazija i snova”, govorio je docnije. Kada je 1961. umro nije ostavio nikakva uputstva potomcima šta da rade s tom knjigom. Godine 1984. porodica je odlučila da knjigu prebaci u sef u banci, gde je sve donedavno počivala. Kad god bi neko zatražio da vidi Crvenu knjigu, porodica bi bez oklevanja, ponekad i bez preterane učtivosti, odbijala te zahteve. Tvrdili su da je knjiga sva iz sfere privatnog, da je to sasvim lični zapis. Godine 1989. američki analitičar Stiven Martin, u to doba urednik jednog jungovskog časopisa a sada direktor jedne jungovske neprofitne fondacije posetio je Jungovog sina (Jung je imao jednog sina, Franca, arhitektu, koji se starao o očevoj zaostavštini, i četiri ćerke) i počeo da se raspituje o Crvenoj knjizi. Odgovor je bio tako žestoko negativan da ga je ta silovitost iznenadila. „Franc Jung, inače vrlo uglađen čovek delikatnih manira, reagovao je sasvim oštro, gotovo sa srdžbom”, zabeležio je Martin. „Kazao mi je, ne ostavljajući u to nikakve sumnje, da niti mogu da vidim Crvenu knjigu, niti on uopšte može da pomisli da bi to delo ikada moglo biti objavljeno”. Jungov sin nije bio u pravu. Crvena knjiga, skenirana, prevedena i opremljena svim potrebnim napomenama, najavljena je za oktobar 2009. godine, kao „najuticajnije dosad neobjavljeno delo u istoriji psihologije”. To svakako jeste nečija pobeda, ali još uvek nije mogućno sa sigurnošću utvrditi čija je to pobeda. Da bi shvatio i dešifrovao Crvenu knjigu - što je proces za koji mu je, kako kaže, bilo potrebno više od pet godina predanog i sasvim usredsređenog rada - Sonu Šamdasani je odlazio u dugačke usamljeničke šetnje po londonskom Hamsted Hitu. Pre podne bi prevodio knjigu, a popodne odlazio u kilometarske šetnje, pokušavajući da svojim umom sledi onu zečiju stazu na čiji je trag Jung ukazao. Šamdasani je izgrađen čovek od 46 godina. Ima gustu crnu kosu, oko izvežbano da uoči svaki detalj, govori svedeno, prigušeno, bez jakih reči. Srdačan je, ali nije sklon praznom ćeretanju. Ako je Stiven Martin, jungovski rečeno, „emocionalni tip” čoveka, onda je Šamdasani, koji predaje istoriju medicine na londonskom Univerzitetskom koledžu, i koji u trenucima dokolice čita Eshila ne bi li se opustio, „misleći tip”. Više od 15 godina izučavao je Jungovu psihologiju i posebno ga je privuklo duboko Jungovo poznavanje istočnjačke misli, uz istorijsko bogatstvo njegove epohe: period u kome vizionarsko pisanje nije bilo retka pojava, period u kome su nauka i umetnost bili znatno više isprepletani među sobom i u kome je Evropa tonula u psihički košmar rata. Šamdasani je sumnjičav prema svakom tumačenju koje nije čvrsto ukotvljeno u jasnim činjenicama; u stvari, moglo bi se reći da je njegov stav prema Jungu izrazito nesentimentalan. To je nešto što ne možete često sresti među jungovcima. Šamdasani je nad knjigom proveo skoro celu deceniju; kad sam ga letos posetila u njegovom londonskom stanu, opet prepunom knjiga, taj ljubitelj dobrih vina i zagonetki džez muzike upravo je upisivao 1051. fusnotu u tekst Crvene knjige. Te fusnote su zapravo kote na mapi kako Šamdasanijevog, tako i Jungovog putovanja. Odnose se na Fausta, Kitsa, Ovidija, u njima se pominju norveški bogovi Odin i Tor, egipatska božanstva Izida i Oziris, grčka boginja Hekata, drevni gnostički tekstovi, hiperborejci, kralj Irod, Stari zavet, Novi zavet, Ničeov Zaratustra, astrologija, Đakometi, ali i alhemičarske formule za zlato. A to ni izdaleka nije sve. Kako kaže Šamdasani, centralna premisa ove knjige jeste Jungova razočaranost naučnim racionalizmom - ono što je on nazivao „duhom vremena” - tako da posle bezbrojnih donkihotovskih susreta sa vlastitom dušom i raznim likovima svojih vizija, Jung spoznaje „duh dubina”, proničući u oblast u kojoj ima prostora za mađijsko, za neobične podudarnosti i za mitološke metafore ponikle u snovima. „To je nuklearni reaktor svih njegovih dela”, kaže Šamdasani, primećujući da Jungove poznatije koncepcije - uključujući tu i njegovo uverenje u postojanje drevne mudrosti koju naziva kolektivnim nesvesnim i njegovu tezu o postojanju muškog i ženskog principa koji odražava nasleđena iskustva sa suprotnim polom (Animus i Anima) imaju svoj koren u Crvenoj knjizi. Kroz rad na Crvenoj knjizi Jung je temeljno preobrazio i način rada sa svojim pacijentima, o čemu svedoči kazivanje jedne žene koja je svojevremeno odlazila na terapiju kod Junga. Ona je to svoje svedočenje unela u dnevnik, upravo onako kako joj je Jung preporučio, savetujući joj da se postara da „obradi” sve te dublje delove svoga uma, makar oni ponekad delovali zastrašujuće. „Preporučio bih vam da sve to zapišete najlepše i najpodrobnije što možete - i da te zapise unosite u neku lepo ukoričenu svesku”, rekao joj je Jung. „U početku će vam se činiti da banalizujete te svoje vizije - ali to stvarno treba da uradite - jer ćete se tako osloboditi njihove sile. Onda kada sve to budete uneli u neku lepu, raskošno ukoričenu svesku moći ćete da posegnete za njom i listate njene stranice i to će biti vaša crkva - vaša katedrala – ta tiha mesta vašeg duha u kojima nalazite snagu obnove. Ako vam iko kaže da je to morbidno ili neurotično i ako vi te primedbe ozbiljno saslušate - izgubićete svoju dušu - jer je u toj knjizi vaša duša.” Negde na pola puta kroz Crvenu knjigu - pošto je prepešačio pustinje, pregazio planine, nosio Boga na leđima, počinio ubistvo, posetio pakao; posle dugog i suštinski neokončanog razgovora sa svojim guruom Filemonom, čovekom koji ima bikovske rogove i dugačku bradu - Jung se oseća umorno i bolesno. Tada se iznova javlja njegova duša, u liku žene koja se povremeno pojavljuje u knjizi. Ona mu govori da ne treba da strahuje od ludila već da mora da ga prihvati, kao izvor svoje stvaralačke moći. „Ako želiš da nađeš te puteve, onda ne smeš da odbaciš ludilo, jer ludilo čini tako veliki deo tvoje prirode.” Crvena knjiga nije lako putovanje - nije bila takva za Junga, nije bila takva za njegovu porodicu, nije bila takva za Šamdasanija, a neće biti laka ni za čitaoce. Knjiga je bombastična, barokna i krajnje čudna, kao i tako mnogo toga drugog što se vezuje za Karla Gustava Junga; odiše prepotopskom i mističnom realnošću. Tekst je zgusnut, često sasvim pesnički i uvek neobičan. Od crteža i slika, takođe čudnih, čoveku zastaje dah. Čak i danas objavljivanje Crvene knjige deluje kao ogoljavanje, izlaganje tuđim pogledima. Opet, mogućno je da je Jung upravo to želeo. Godine 1959, pošto tridesetak godina nije nijedan jedini redak uneo u nju, Jung je odlučio da napiše kraći epilog, priznajući da ne zna kako da reši tu ključnu dilemu u vezi sa njenom sudbinom. „Za površnog posmatrača ova knjiga će delovati kao izraz ludila”, zapisao je tada. Ipak, sama činjenica da je napisao epilog ukazuje, bar tako izgleda, na to da je bio uveren da će knjiga u nekom trenutku ipak naići na pravu publiku. Šamdasani je ubeđen da će sadržaj Crvene knjige potresti kako Jungove pristalice, tako i njegove kritičare. Već ima jungovaca koji planiraju da organizuju konferencije i drže predavanja posvećena Crvenoj knjizi. Šamdasaniju to deluje čudno jer se seća koliko mu je godina bilo potrebno da pokuša da pronikne u nju, pa se pita šta će iko moći da kažu o knjizi tek neki mesec pošto ona izađe iz štampe. Siguran je samo u to da će knjiga, kad konačno bude objavljena, postati jedan važan i nezaobilazni deo Jungove istorije, kapija koja vodi ka najunutrašnjijem od svih Jungovih unutrašnjih iskustava. A šta bismo mi, koji nismo jungovci, mogli da očekujemo od nje, ima li za nas nečeg u Crvenoj knjizi, pitala sam Šamdasanija. „Osnovna Jungova poruka sasvim je jednostavna”, kaže Šamdasani. Ona glasi: „Spoznajte i cenite sopstveni unutrašnji život.” U Crvenoj knjizi je zabeleženo da Jung ne može da se oslobodi sumnje ni onda kada duša traži od njega da prigrli svoje ludilo. Tada se iznenadno, kako to već biva u snovima, njegova duša pretvori u „omalenog, debeljuškastog profesora”, očinski brižnog i umirujućeg. Jung kaže: „Verujem da sam se potpuno izgubio. Jesam li stvarno lud? Sve je ovo tako strašno zbunjujuće.” Profesor odgovara: „Strpljenja, imaj strpljenja, i sve će se nekako srediti. U svakom slučaju, lepo spavaj.”  (The New York Times Magazine) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković