Nevidljivi zidovi

Mesec dana pre no što je srušen Berlinski zid, jedan Poljak i ja smo spleli prste u lopovske merdevine i podigli moju ženu, koja ga je uzjahala. Istog časa, poput pesnice u lice, s druge strane blesnuo je kroz tamu snop ruskog reflektora, pa smo je hitno spustili sa zida. Ipak, ne verujem da bi pucali; prosto su bili zapanjeni da je neko sa Zapada pokušao da pobegne na Istok, i to kroz minska polja. Bio bi to prvi takav slučaj u istoriji. Kada je izvedena Boljševička revolucija, jedan od glavnih Lenjinovih problema bio je kako će Sovjetski Savez da primi i smesti milione ljudi koji će želeti da žive u tom raju, ali ispostavilo se da je najveći problem predstavljalo kako pobeći iz „najsavršenijeg od svih svetova”. Predsednik, Andropov, zatvarao je one koji su se bunili u ludnice, jer je po njemu samo lud čovek mogao poželeti neku drugu, bolju zemlju, pa su psihijatri to nazvali „Andropovljev sindrom”. Jedne godine smo u Udruženju književnika potpisivali peticiju protiv Branka Mikulića, koji je na sličan način, kao Andropov, poslao nekog jadnika, što je pamtio njegovu nečasnu prošlost, na lobotomiju. Iza zida, vladala je decenijska tama. U noćima, punim mesečine, mogla se videti, kako avetinjski trune, Brandenburška kapija, na ruševinama istorije. S ove strane, uz zid, snalažljivi Poljaci, šverceri, prodavali su na svojoj noćnoj buvljoj pijaci robu izloženu na haubama kola u kojima su im spavale porodice. NJihove baterijske lampe osvetljavale su kristalne čaše, kavijar i votku. Te noći, pili smo votku „viborovu”, ali bez limuna, i čitali natpise na zidu, za koji smo verovali da će trajati najmanje hiljadu godina. „SEZAME, OTVORI SE”, „OVAJ ZID JE HLADAN – PROBAJ DA GA DODIRNEŠ”, „PROVERI! KUCA LI JOŠ TVOJE SRCE?”, „SKINITE ŠLEMOVE! BOLJE ĆETE MISLITI”, „MI NEMAMO ŠANSU, ALI JE, IPAK, KORISTIMO”, „VAŠA MAŠTA JE ISTO TAKO SIVA KAO I OVAJ ZID”. Ali, najpotresnija je bila poruka upućena nekoj devojci s druge strane mržnje: „SAMO HRABRO, ANDREA!” Avion je sletao na aerodrom u Istočnom Berlinu koji je bazdio na davno zaboravljene mirise raskužnih sredstava, a čija su stakla bila premazana belom bojom; ugojene policajke u surim uniformama, sa mržnjom su gledale putnike za zapadni deo grada. Nakon pola sata vožnje autobusom stizalo se u zapadnjački raj pun bilborda, koka-kole, marlbora i seven-apa. Pa, ipak, u Istočnom Berlinu se mnogo bolje i jeftinije jelo nego u Zapadnom. Postojao je prelaz, čuveni čekpoint Čarli, jedna vrsta lavirinta od betona i bodljikavih žica, kuda smo posle detaljnog proveravanja isprava i prilično zapanjenih pogleda, prelazili na Istok, u restorane gde su šnicle bile veće od tanjira, za razliku od onih zapadnjačkih patea, tipa pokakio se golub. Na čekpointu Čarli postojao je i jedini muzej na svetu posvećen bekstvima. Balon na gas, kojim je preko zida preletela jedna čitava porodica. Letilica sa krilima poput onih, Leonardovih, na kojoj je neki smeli konstruktor odleteo u novi život. Ašovi i kolica kojima su kopani tuneli ispod zida... Nedavno je proslavljeno dvadeset godina od pada tog nesrećnog zida. U isto vreme, to je presudan dan za mnoge istočnoevropske pisce, koji su ostali bez svoje velike teme – totalitarizma, koji je zid oličavao. Jednostavno, više nije bilo ničega što je trebalo probijati glavom. Oprana je bela boja sa stakala istočnoberlinskog aerodroma, a bilbordi su se preselili i na drugu stranu. Danas su revolucije gotovo stvar lepog vaspitanja. Zidovi galerija preplavljeni su ništavilom; na njima vise prljave vreće, zarđali feder-madraci, gnojave gaze, dok se po patosu vuče polomljeno staklo izmešano sa peskom i krečom. Istina, ja još nisam video nijednog direktora galerije, kustosa ili zagovornika te vrste umetnosti da na zidu u svojoj kući drži zarđalu olupanu kadu ili smotak bodljikave žice. Imali su svi, uglavnom, primerke klasičnog štafelajskog slikarstva. Posle ovih instalacija, koje su preplavile sve galerije, čoveku ne preostaje ništa drugo sem da se popiša u pisoar Marsela Dišana, od koga je sve i počelo. Sve u svemu, bio je to, moglo bi se reći, poučan zid. Nije trajao toliko dugo koliko se očekivalo; pao je, kao mnogi njemu slični, svi sem Velikog kineskog i Zida plača u Jerusalimu. Podignut je za samo jednu noć između subote i nedelje 13. avgusta 1961. godine, u prisustvu pedeset hiljada istočnih vojnika koji su čuvali noćne neimare i, činilo se, zauvek rastavio one koji su se voleli. To je bio zid koji je delio dva sveta, a ipak je mogao da se dodirne i opipa; na njemu se moglo slikati do mile volje i pisati sve što nekom padne na pamet. Ali kod nas je nemoguće srušiti ijedan zid jer su nevidljivi i ima ih mnogo više. Zidovi su na sredini kuhinjskog stola, između oca i sina; zidovi su između onih koji žele u Evropu i onih kojih se to ne tiče. Tako, imamo nacionalne zidove, verske, ideološke, partijske, jezične, Čerčilove i Staljinove - fifti-fifti zidove sa Jalte, stare vatikanske i kominternovske zidove, da ne govorimo o nevidljivim zidovima koji vekovima dele one koji su za Istok i one koji su za Zapad. Preko njih se ne može preleteti, oni se ne mogu srušiti, ispod njih se ne može iskopati tunel. Oni traju mnogo duže od Berlinskog zida.