Kasnimo, zato umiremo

Dok nas epidemiolozi smiruju tvrdnjama da u Srbiji nije ništa veća smrtnost od novog gripa nego u drugim zemljama, javnost sama sabira: smrtnost je šest puta veća nego u Slovačkoj i Austriji (prema broju stanovnika) i čak 12 puta učestalija nego u Nemačkoj. Problem je što je statistika daleko kompleksnija nauka, koju svako može i da upotrebi i da zloupotrebi prema sopstvenom afinitetu, kada ne postoje tačni parametri. A njih kod nas definitivno nema. U trenutku zaključenja ovog broja NIN-a laboratorijski je potvrđeno 340 slučajeva H1N1, u bolnici se nalazilo 542 pacijenata sa kliničkom slikom koja liči na novi grip, a broj umrlih je bio 18. To znači da na Torlaku čak nisu provereni ni svi pacijenti čije je zdravstveno stanje iziskivalo hospitalizaciju. Na sajtu Svetske zdravstvene organizacije za Evropu (EuroFlu) Srbija je zavedena kao zona sa visokom stopom zaraženosti (beleži se ipak blagi pad u odnosu na prethodnu nedelju), a kao parametar je uzet samo broj osoba koje su se javile lekaru sa simptomima koji liče na grip, što znači da ne samo što se ne zna da li se radi o virusu tipa A (bez obzira da li je u pitanju humani ili meksički grip), već ni da li među zaraženima ima virusa tipa B. S obzirom na to da su neke ozbiljnije studije pokazale da je trenutno u Evropi 99,2 odsto zastupljenost novog virusa, ista matematika je primenjena i u našem slučaju. Međutim, niko ne može da tvrdi da li je tačna, jer ako uporedimo prošlogodišnje podatke iz ovog perioda sa trenutnim, vidimo da je treće nedelje novembra 2008. na 100. 000 ljudi postojalo 45 obolelih od gripa, a treće nedelje tekućeg novembra 250, što znači da je ovo doba godine vreme kada se kod nas beleži i pojava humanog virusa. Da li se nešto promenilo – ne znamo, sem da pretpostavimo da je sve što liči na N1H1 i zbilja N1H1, čvrstih dokaza za to nema. Upravo taj broj zaraženih je jedini parametar na osnovu koga bi u ovom trenutku mogli da licitiramo da li je smrtnost kod nas veća nego u drugim zemljama. Jer, bilo bi besmisleno dokazivati da nam je smrtnost veća nego u Švedskoj u odnosu na broj stanovnika, kada je u Švedskoj protekle nedelje na 100. 000 stanovnika bilo zaraženo samo 33, što je osam puta manje nego u Srbiji. Dakle, ako kao parametar uzmemo koliko je ljudi obolelo, a ne koliko ih ima, onda dolazimo do sledećih podataka: smrtnost u Slovačkoj (zaraženo je 522 na 100. 000), Norveškoj (600) i Moldaviji (preko 700) je neuporedivo niža nego kod nas jer u toku prethodne nedelje u Slovačkoj nije umro niko, u Moldaviji su umrla dva pacijenta a u Norveškoj pet. Na duplo ili troduplo manje zaraženih u Srbiji je u tom periodu umrlo šest osoba. Ali, da smo najgori, baš i nismo: u Turskoj je prijavljeno da je obolelo samo 56 osoba na 100.000, a umrlo je rekordnih 33, dok je u Italiji zaraženo 630, a umrlo je 24. To što nismo najgori ipak ne predstavlja utehu, lošiji smo nego što bi trebalo. Recimo, u Poljskoj je smrtnost neuporedivo manja iako, kao ni kod nas, vakcinacija nije počela. Šta možemo da očekujemo u narednom periodu objašnjava prof. dr Zoran Radovanović: „Predviđanje je nezahvalan posao, ali sam polovinom jula predvideo da bi u Srbiji broj umrlih od novog gripa mogao da bude oko 250. Pošao sam od moguće zaraze trećine populacije i stope smrtnosti (letaliteta) od 1 na 10.000. Imao sam u vidu da bi letalitet u SAD mogao da bude oko 0,05%, tj. 2 na 10.000 (već tada su postojali podaci koji su na to ukazivali), a da je u Srbiji mnogo manje morbidno gojaznih i šećeraša koji su tamo činili važne rizične grupe. Međutim, izostavio sam razlike u kvalitetu nege, i to iz taktičkih razloga, jer nisam želeo da stvaram paniku, ali priznajem da sam verovao u bolji aranžman s vakcinacijom. Ipak, ni danas ne bih licitirao sa mnogo većim brojkama”. Upravo taj “aražman sa vakcinacijom” je jedan od razloga zbog kojih bi grip mogao da krene u nepovoljnijem smeru, jer ne samo što vakcina toliko kasni, već i kada stigne ne zna se kako će se ponašati pacijenti koji je dobiju. Prema podacima sa kojima se trenutno raspolaže vakcinacija u jeku epidemije je vrlo sporna pošto još uvek nije dovoljno proučen efekat vakcine na osobe koje su već u inkubaciji, tj. postoji mogućnost da im takav imunološki izazov u tom trenutku ne prija. Zbog toga je svima savetovano da vakcinaciju počnu mesec dana pre epidemije. Ali tu smo gde smo i već osećamo posledice. Dr Draško Karađinović iz Udruženja privatnih lekara i stomatologa smatra da nam je smrtnost veća nego što bi trebalo i da je to posebno izraženo u centralnoj i južnoj Srbiji. “Razlog za to je što nam ne radi dobro primarna zdravstvena zaštita, mesto prvog kontakta sa pacijentom. Činjenica je da se gubi dragoceno vreme, čeka se da bolest uznapreduje, pa se onda daje antiviralni lek, kada je kasno”. Prema svedočenju lekara koji rade u primarnoj zaštiti, tačno je da nam ona ne funkcioniše kako bi trebalo, ali nažalost ni jedan od njih to nije hteo ili smeo, za NIN, da potvrdi pod punim imenom. Ono što su u neformalnom razgovoru isticali, jeste da su potpuno nemoćni kada im se u noćnoj smeni pojavi pacijent sa simptomima teškog gripa jer nemaju rendgen na kome bi mogli da snime pluća, nemaju tamiflu i nemaju dovoljno pokazatelja da isključe moguće komplikacije i pošalju pacijenta kući. Takođe, ne mogu da odrede dijagnozu telefonom jer ne znaju u kakvom je imunološkom stanju pacijent koji se javio. Uostalom, prošlonedeljni slučaj beogradskog studenta koji je sa visokom temperaturom danima šetan i zbrinut tek kada se uključila privatna klinika, najbolje govori o haosu u zdravstvu, koji je predsednik Radne grupe Predrag Kon nazvao “rupom u sistemu”. Problem je što u velikoj meri ono što nam se dešava više liči na “sistem u rupi”. Grip se leči tamifluom, a njega nema iako ministar Tomica Milosavljević tvrdi da ga “ima tamo gde treba”. Da, ima ga u bolnici ali većina pacijenata stiže kasno do bolnice i ne, nema ga dovoljno, jer je SZO preporučila da zemlje u razvoju moraju da imaju tamiflua za bar četiri odsto stanovništva, a mi smo kupili 210. 000 doza, što pokriva tri odsto. “Kod nas je haos kada je u pitanju tamiflu“, kaže mr Dragutin Rajevac, predsednik UO Privatnih apoteka Srbije i dodaje: „ Kada se grip pojavio ministar je rekao: ne, njega neće biti u apotekama. Mi smo rekli dobro, pojaviće se crno tržište, ljudi će se snalaziti i imaćemo već dobro poznatu situaciju. Onda se u jednom trenutku pojavio prelepljeni tamiflu, sa isteklim rokom za koji je ministar rekao da mu je EU produžila rok. To je narod razgrabio i sada ga nema ni u privatnim ni u državnim apotekama. Prema preporuci SZO, ako se razbolite i imate visoku temperaturu, tamiflu bi morao da se koristi već posle šest sati. Pitam se šta će se desiti kada dođe prava pandemija i kada građani budu morali da idu u dom zdravlja i da satima čekaju da budu pregledani, a lekari ih budu vraćali kući da sačekaju još malo i vide hoće li temperatura spasti pre nego što se odluče da im daju lek. Obećano je da će ga biti u bolnicama i domovima zdravlja, ali je pitanje da li će svako moći do tamo da stigne. Mnogi hronični bolesnici se leče kod privatnih lekara upravo zato što nisu u mogućnosti da čekaju u državnim ustanovama, a njihovi lekari ne mogu da im prepišu tamiflu jer je kod nas privatna praksa izvan sistema. A kada pacijent stigne do bolnice i respiratora, tada je kasno: treba sprečiti razvoj virusa koji je ušao u organizam, jer se virus ponaša kao i rak - prve godine nije strašno, ako se ne leči sledeće se pojave metastaze i tada ne može da se uradi ništa. Jedina razlika je što virus napada mnogo brže i što su u pitanju sati“. Što se tamiflua tiče priča o pacijentima koji su otporni na njega je podignuta na nivo trilera iako se radi o još uvek dvocifrenom broju pacijenata, što je zanemarljivo ako se zna da je u startu najavljeno da će postojati otpornost određenih sojeva u 0,5 odsto slučajeva. Ništa novo – na svaki lek je neko otporan i to nikada nije bio razlog da se povuče. Ali ako leka nema u dovoljnoj količini onda priča o rezistentnosti dobija na značaju i anulira činjenicu da ga niko ne pije bez razloga: preskup je i nije halucinogen da bi služio za zabavu. A što se privatne lekarske prakse tiče, njena izopštenost u vreme epidemije je enigma za sve NIN-ove sagovornike. „Imamo preko 3.000 privatnih lekara a kompletno su isključeni iz programa prevencije i sprečavanja epidemije. Znači, zbog ideoloških razloga vi svoj kadrovski kapacitet redukujete za 15 odsto i to u vreme epidemije”, kaže dr Karađinović. Baš kao ni u primarnoj, ni u sekundarnoj zaštiti lekari nisu zadovoljni načinom na koji su prinuđeni da leče. Oni bar imaju lekove i rendgen, ali im često smeta što ne mogu da sprovedu proces dijagnosticiranja. Jedan od naših sagovornika, pulmolog, ističe da od kada je u njegovoj bolnici potvrđen virus H1N1, svi slučajevi tretiraju se kao da je to to i dodaje: “Više ne šaljemo uzorak na analizu već infektolog i ja pogledamo pacijenta i procenimo da li da mu damo tamiflu ili ne, što mi stvara osećaj nesigurnosti prilikom lečenja.. Takođe, imali smo smrtan slučaj na kome nije rađena autopsija, a mislim da bi nam ona dala izvesne podatke”. Iako epidemiolozi ističu da autopsija nije važna i da ne može da da više podataka od recimo saznanja da je neko umro od upale pluća ili infarkta izazvanih virusom, u svetu se tom problemu pristupa ozbiljnije. U Ukrajini su patolozi došli do značajnog otkrića - ne ubija ljude zapaljenje pluća, već kardiopulmonalna insuficijencija i kardiogenski šok. Taj podatak im je bio dovoljan da promene strategiju lečenja. U razgovoru za NIN dr Jovan Vasiljević, patolog na Institutu za patologiju u Beogradu, kaže: „Sa Institutom niko nije kontaktirao dok je pripremana strategija za pandemiju i nismo uključeni u rad koji bi doprineo boljim saznanjima o epidemiji. Realno gledano, naši uslovi za rad su loši i nismo opremljeni za rad sa infektivnim bolestima. Ipak, nedavno smo radili obdukciju čoveka koji je donet sa Infektivne klinike, jer se novi grip pre svega prenosi vazdušnim putem, tako da obdukcija nije opasna kao kada je u pitanju, recimo, hepatitis.“ RIZICI TRANSFUZIJE Uz napomenu da nije ekspert za oblast o kojoj govori, ali da je prinuđen da to učini jer mu podatke dostavljaju lekari koji ne smeju zbog svog položaja da ukažu na sledeće probleme, dr Draško Karađinović kaže: “Ako je davaoc krvi u fazi inkubacije, bez simptoma, postoji opasnost da će se razboleti bolesnik koji primi njegovu krv. Još uvek ne postoji transfuziološki test kojim se krv testira na novi virus. Pri tom je veoma teško organizovati sakupljanje krvi u vreme pandemije. Ne zaboravimo, krv uobičajeno ima rok trajanja  22 dana, a dugoročne zalihe moguće je napraviti samo kroz frakcionisanje  humane plazme sa rokom trajanja do dve godine. Sada kada zatreba krv u hirurgiji, koja je sigurnost za pacijenta i ko može da mu je garantuje, pod uslovom da uopšte ima krvi!?