Titova smrt u Arilju

Videste li, Srbi moji, onomad Josipa Broza, mislim, Žarkovog sina kako, čuj, u „Stanju nacije“ (TV B92) brani svog dedu Tita za sva ona streljanja po Srbiji!? Možda je trapavo rekao ali je ispalo da mu je deda malo streljao te četrdeset i pete „s obzirom na to koliko je bilo državnih neprijatelja“! Drčni su, drčni Brozovi! I svi ćute, moj bajo, tužilac, štampa i „srpska elita“. Neće, šatro, da Josipu Brozu dižu cenu, a, u stvari ga se boje! Jer, ne znaju ko stoji iza ovog komunističkog Don Kihota; CIA ili Rusija?. Jer, evo, i u Rusiji, opet, komunisti dižu glavu, demonstriraju, okupljaju se oko biste Lenjina, boljševičkog Isusa Hrista. Kao da ih Lenjin, već, nije jednom zavio u crno, ali to Rusima kao da je malo bilo! A kada krene sa Istoka to komunističko ludilo, začas će stići i do Srbije, i, biće, opet, kuku lele, drž` mu nane glavu! Sa tim crnim mislima zapalim, u petak, sa Biljanom, u luksuznom autobusu „Pegaza“ za - Arilje. Što tamo, crni sine!? Eh, što! Govorio sam u ariljskoj biblioteci o „Civilizaciji oblutaka“, knjizi LJubivoja Jovanovića. Ali, avaj, šta mi bi da u ariljskoj besedi pomenem Nemanjiće što krvavo i na silu uvedoše među Srbe pravoslavlje, baš kao boljševici komunizam. I jedni i drugi su Srbe hteli da odvoje od drevne „rodne vere“. I kada sam opalio po pravoslavlju, neki počeše, ljutito, iz biblioteke pune kao oko, da izlaze. Ali, srećom, mnogi ostadoše, i, kao deca su me širom otvorenih očiju slušali, a posle promocije knjige smo dugo, dugo razgovarali... Onda nas je Ivana, naša domaćica, odvela u „Slobodu“ na bučnu cigansku, a možda i romsku muziku, ali koja vidim prija i mom Švajcarcu, mom K. G. Jungu, pa samo cokće i klopa ljutu pljeskavicu. I, tu LJubivoje, moj prezimenjak, u pauzi između ciganskih pesama, uspe da mi javi: “Znaš li da je u Arilju ubijen TITO!?“ Očekujem nastavak nekog, verovatno, ariljskog vica, kad, LJubivoje smrtno ozbiljan, nastavlja: “Apostol Pavle je iz Soluna poslao, ovamo, u Srbiju svog učenika Tita da širi hrišćanstvo. I stigao je Tit i do Arilja da širi Isusovu veru, ali su ga, ovde, ubili. Jer bili su mnogo jaki naši stari kultovi, stari srpski bogovi.“ Kad su ga ubili? A LJubivoje će, kao iz topa: „Šezdeset i osme godine, po Hristu“. Ivana i Biljana čavrljaju uz roštilj i „kratošiju“, a meni misli vrludaju li, vrludaju... Dobro, znao sam da je Vespazijanov sin Tit bio komandant opsade i rušenja Jerusalima, šezdesetih godina kada je ugušen judejski ustanak. Da li je on, zgrožen masakrom kojim je rukovodio, preko noći hrišćanin postao? Baš kao i njegov učitelj Pavle koji je, takođe, bio rimski oficir i pobio, bar, dve hiljade hrišćana pa mu se na putu za Damask javio Isus i preobratio ga. I nije li se Isus Pavlu, ne kao utvara, već, uživo, javio? Jer, kada se pažljivo čita „Judejski rat“ Josifa Flavija onda se jasno vidi da su Isus i Jovan Krstitelj vođe tog judejskog ustanka, iako se on dešava 60 godina posle NJIHOVIH ZVANIČNIH SMRTI!!? Prenoćili smo u „Mlinarevom snu“. Ispod prozora šumi Rzav, ne da mi da spavam. Stanem na prozor, i, šta vidim, brale!? Na punoj mesečini, na obali Rzava, vidim Tita u rimskoj uniformi, ali sa glavom ispod miške. Svane, nekako, a Tit sa glavom ispod miške ode put Dalmacije da širi hrišćanstvo... I, odmah, posle doručka u hotelu, LJubivoje nas strpa u kola, pa, ajd, za - Užičku Požegu. Tu se, opet, prepustimo „Pegazu“ i, ej, tamo, ispred LJiga, dok mi Bilja u krilu spava, primetim, u prednjem delu autobusa, tipa sa zatamnjenim naočarima kako, nervozno, lista NIN! Stigne do moje kolumne, pa zagleda: čas fotografiju kolumniste, čas baca pogled na mene. Pa se povlači na sedište, a na kome ne mogu da mu vidim lice. Ali, čujem mu glas: “Ne znam gde mu je lična karta, ali u autobusu je ovaj sa slike u NIN-u!“ Tu se preznojim, setim se da sam na recepciji „Mlinarevog sna“ zaboravio – ličnu kartu! U nedelju rešim da ne izlazim iz kuće. Ali, džaba ga bilo, prijedu mi se mekike, a prispelo mi ko trudnici! I, ajd na Kalenić pijacu po mekike, kod moje bakute. Pa kod mojih vatrenih lepotica u konjsku kasapnicu svratim. Kad, malera, nema konjskog bifteka, ali i od ramsteka može da se pravi – tatar biftek! I, da vidiš, dođe još i sočniji! Pa još kad se naliješ i Nikolinog vina, onda shvatiš da je život milina! Zahrčem u beržeri uz Šakotinu „Dekartovu metafiziku tela“. A u snu mi moja Crna iz Vrčina veli: “Dobro si prošao. Jer, Tit je u Arilju izgubio glavu, a ti samo legitimaciju! Nego, gledaj negde, na javnom mestu, da šutneš klompom u dupe onog Josipa Broza, pa da i tebe, kao Pop-Lazićku pozovu na neku televiziju!“