KLIZOVA (TELE)VIZIJA

Što sam stariji, to sve više postajem svestan u kakvom nakaradnom svetu živimo. LJudi se do ludila uzrujavaju zbog nevažnih stvari, a istovremeno uopšte ne mare zbog onih vrlo važnih, koje određuju naše živote. Svuda u svetu brutalno vladaju pojedinci koji gomilama novca manipulišu ljudima i narodima, potkopavaju pravne sisteme koji treba da nas štite, a ipak niko ništa ne preduzima. Ali, kada se na televiziji izgovori sranje ili kakva psovka, svi se dignu na noge.“ Citirao sam DŽona Kliza, poznatog britanskog glumca, pisca, scenaristu i filmskog producenta, člana legendarnog Letećeg cirkusa Montija Pajtona, ekipe koja je davnih šezdesetih i sedamdesetih godina minulog veka, avanturistički hrabro pomerala granice televizijskih sloboda i samoubilački odlučno testirala prag izdržljivosti etablirane britanske javnosti. Dabome da se slažem sa svakom zapetom u citatu, s tim da reč sranje doživljavam kao metaforu. Ružne reči su, ovde primenjeno, zapravo, naša televizijska realnost. Mislim prvenstveno na ovdašnje verzije Farme, Velikog Brata, Trenutka istine...ili na domaće vikend specijalitete sa zaprškom i podvriskivanjem za prepodnevno i popodnevno masovno zaglupljivanje...Ali, u tom raštimanom kolcetu, nudeći sopstvene ritmove besmisla, složno cupkaju i male i moćne, nacionalne i lokalne, javne i privatne televizije čineći okvir za Ruženje Naroda. Ovu šarenu, do jauka nakaradnu, a veoma paklenu ponudu, publika zavisnički uporno troši. Potom već konzumirano strasno prepričava, ogovara, psuje. Nad njima se sablažnjava, zaklinje da takvu prostotu još svet nije video. Broji i nabraja sve viđene i čute prostote...Onda opet, i nanovo, i iznova, i ponovo gleda tu imitaciju života. Jer, život je negde drugde. Među vlasnicima naših života i naših sudbina. Među onima koji imaju sve. Koji nas hrane, oblače, obuvaju...Vakcinišu! I sve to naplaćuju brutalno papreno, po samo njima znanim cenovnicima. Oni nas zapošljavaju i otpuštaju. Postavljaju i smenjuju. Za sve se pitaju. Oni poseduju, rekoh, sve. I medije. Tajno i javno. Televizije, naravski... Televizije sa anestetičkim programima. Televizije koje nikada neće imati emisije u kojima će neko hrabar i verziran priupitati svemoćne tajkunčine odakle im tolika lova. Koga su sve kupili? Koga su prodali. Za koliko? No, da se vratim Klizu. On na kraju svoje mini-ispovesti još veli: „Srećom, tu i tamo naiđete na nešto zdravog razuma, ali to je tako retko da nemamo razloga da budemo optimisti.“ Slažući se, pokušavam da rečeno, opet, primenim na danas i ovde: Brankica Stanković i Insajder. Tako malo za optimizam...