Odgovor Zoranu Avramoviću

Zoran Avramović nastavlja polemiku koju je započeo povodom mog članka “Vajmarska Srbija?” (NIN, br. 2768, 15. januar 2004) i između ostalog kaže da jedan deo političkog establišmenta na Zapadu hoće da preko haških suđenja učini Srbiju odgovornom za rat na prostoru bivše Jugoslavije.

Ali, kada i gde sam ja tvrdio suprotno? Ja bih čak išao dalje i rekao da je u pitanju gotovo čitav zapadni establišment, kao i da je jedan od glavnih ciljeva suđenja da se opravda NATO bombardovanje Srbije u proleće 1999. Ne bih isključio ni da se suđenjem želi oduzeti legitimitet Republici Srpskoj kao “genocidnoj tvorevini” i time poništi Dejtonski sporazum iz 1995.

Svojom kritikom Zoran Avramović me prisiljava da govorim o sebi i svom radu, što inače smatram neukusnim. Ali, doista ne znam nikoga s ovih prostora ko je više od mene u zapadnim medijima i časopisima, na zapadnim univerzitetima i konferencijama, kritikovao Tribunal u Hagu. I nije malo Evropljana i Amerikanaca koji su se slagali sa mnom. Jer, govorio sam jezikom koji oni razumeju. Kritikovao sam ogromnu ulogu zapadnih tajnih službi u prikupljanju podataka, anonimnost svedoka, prevelika prava tužioca, nepokretanje istrage protiv političara koji su “potrebni” Zapadu, veliku verovatnoću da su političari ucenjivani pretnjama da će biti suđeni.

Drugi razlog zbog koga su me slušali je što su znali za moj kritički stav prema Slobodanu Miloševiću i njegovoj politici.

Da li Srpska radikalna stranka, koju Zoran Avramović brani, koristi argumente koji mogu da uvere ikoga na Zapadu? Da li je njena politička prošlost takva da bi joj davala autoritet kada govori o nepravednosti suda kojega je osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija? Odgovor na oba pitanja je ne - i zato SRS ne može da u međunarodnoj areni uspešno odbrani legitimne interese Srbije.

Milovan Milovanović (1863-1912) bio je teoretičar države i prava, učestvovao je u izradi ustava od 1888, bio ministar privrede, ministar finansija, diplomata. Kao “ministar inostranih dela” glavni je tvorac saveza s Bugarskom bez koga ne bi bilo pobede nad Turskom u Balkanskom ratu 1912. Slobodan Jovanović ga hvali kao jednog od najboljih srpskih diplomata i piše: “Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese.” A povodom gnevnih nacionalista koji su kritikovali Milovanovića što ne preti ljutom osvetom zbog nepravdi nanesenih srpskom narodu, Jovanović primećuje kako mi često zameramo ministru spoljnih poslova “što je Velikim Silama govorio kao diplomat, a ne kao narodni guslar”. Ja, naravno, nisam Milovan Milovanović, ali sam često izložen upravo takvoj vrsti kritike.

Aleksa Đilas