Arhiva

Asketski život sarajevskog boema

Sava Dautović | 20. septembar 2023 | 01:00
Abdulah Sidran, bosanski akademik, pisac i scenarist svetskog glasa, boravio je ovih dana u Beogradu po drugi put od završetka poslednjih balkanskih ratova. Prvi put dolazio je pre tri godine i ne želeći tada da vidi Beograd proveo u njemu samo jedno veče u stanu prijatelja, pisca Gorana Babića, kojeg je došao da obiđe posle preživljenog infarkta. Iz auta kojim se dovezao, ušao je u stan Babićevih i posle večeri provedene s njima iste noći krenuo za Goražde, gde posle napuštanja Sarajeva živi u nekoj vrsti dobrovoljnog egzila. Nažalost, zdravstveni problemi prijatelja bili su razlog i njegovog drugog dolaska u Beograd. Sada je hteo da vidi Goranovu suprugu Mladenku. I u Novom Sadu pisca Vujicu Rešina Tucića, koji će umreti samo tri dana posle njihovog susreta. Kao da je takav tragičan ishod naslućivao, rekao mi je posle večere u beogradskom restoranu „Orao“, a uoči sutrašnjeg odlaska u Novi Sad, da on i još neki generacijski bliski prijatelji svoje životne i profesionalne priče polako privode kraju i da je s takvim osećanjem došao i da se sretne s Vujicom, jer ko zna da li će za to još biti prilike. I sam oronulog zdravlja, za večerom je naširoko pričao o svoja dva bliska susreta sa smrću, o dva infarkta i tri ugrađena bajpasa, te o dijabetesu koji je disciplinovanim načinom života uspeo da stavi pod maksimalnu kontrolu. Tokom bolesti i lečenja, proveo je, kaže, više od deset sati i u stanju kliničke smrti, posle čega, dodaje, čovek ne može ostati isti. Mada, kad to kaže, misli na nevidljive, mentalne posledice, Sidran one koji ga dugo nisu sretali prvenstveno iznenađuje novim, asketskim načinom života. Nekada jedan od najznamenitijih sarajevskih boema, veliki, čak preterani ljubitelj dobre kapljice i duvana, danas ne pije, ne puši, hrani se dijetalno i, što bi se reklo, vodi kompletno uredan život. Međutim, i kao rekonvalenscent, u kafani se oseća kao u svom prirodnom ambijentu i sa njemu svojstvenim humorom i šarmom govori o svojim današnjim životnim nedaćama i mladalačkim stranputicama koje su bitno uticale na oblikovanje njegove stvaralačke biografije. Sada je, kaže, sve ovo čega se te večeri priseća građa njegovog novog književnog dela – široko zasnovanog autobiografskog romana „Otkup sirove kože“ koji piše i u nastavcima objavljuje u „Globalu“, nedeljniku sarajevskog „Avaza“. Do sada je izašlo pedesetak nastavaka a tekst je već dostigao tristotinak strana. Obećava da će neka, po njemu, literarno najuspelija poglavlja izdvojiti i poslati NIN-u. U taj svojevrsni roman o odrastanju inkorporirana su, veli, i dva scenarija od kojih je Kusturica napravio filmska remek-dela: „Otac na službenom putu“ i „Sjećaš li se Doli Bel“. I treći nastavak tog ciklusa je zapravo jedna već gotova scenaristička priča, pod naslovom „Prvi put s ocem na izbore“, koja se (prevedena) dopala jednom italijanskom bankaru i meceni, inače fanatičnom pokloniku Kusturičinih filmova i velikom poštovaocu Sidranove poezije i scenaristike. On je i poželeo da ponovo spoji „tandem“ Sidran-Kusturica i da bude producent takvog filmskog projekta, verujući da se iz te saradnje može roditi još jedan izvanredan film. Dok smo razgovarali, Sidran je još verovao da je „teoretski moguće“ da Kusturica prihvati saradnju i Kusturičin naknadni javni odgovor da je ona načelno moguća ali vremenski veoma neizvesna sigurno je za Sidrana veliko razočarenje. Jer, imali smo utisak da je on za moguću realizaciju ove ideje vezivao ne samo znatno popravljanje svog više nego nezavidnog materijalnog stanja već i novo evropsko potvrđivanje svoje scenarističke reputacije. Ima, inače, razumevanja za Kusturičino emotivno stanje izazvano nekim problemima sa medijima, kao i nekim drugim nesporazumima, i u tom kontekstu pominje i stalnu „Kustinu muku s identitetom“. Podsećajući da je u vremenskom sledu „Otac...“ vezan za 1948. godinu a „Doli Bel“ za 1963, Sidran kaže da scenario „Prvi put s ocem na izbore“ govori o 1966: poenta je u tome da je pao Ranković, smatran simbolom čvrste ruke i policijske države, i da on, očekujući svoj prvi izlazak na izbore, zajedno sa ocem, doživljava silno razočarenje kad vidi da ocu ne dozvoljavaju da glasa zato što je osuđenik sa Golog otoka. Finalna i objedinjujuća priča ove scenarističko-romaneskne tetralogije zove se „Otac je kuća koja se ruši“ i ona je, po Sidranovim rečima, u celosti autobiografska, odnosno porodična. Italijanski producent je i za nju zainteresovan i njenu filmsku ekranizaciju nameravao je takođe da ponudi Kusturici. No, hoće li producent i scenarist čekati Kusturicu ili će se obratiti nekom drugom reditelju, to ostaje otvoreno pitanje. Jedno je izvesno: pre bilo koje nove filmske priče, pojaviće se roman „Otkup sirove kože“ koji sadržajno obuhvata i u jedinstven pripovedački iskaz, hronološki ili preko flešbekova, usisava i četiri paralelna i samostalno egzistirajuća scenaristička rukopisa. Sidran taj svoj roman u nastavcima ispisuje disciplinovano jer mu je to, pored mizerne penzije od 300 konvertibilnih maraka, glavni dodatni prihod otkad mu je na televiziji ukinuta stalna kolumna. Već sama dokumentaristička podloga i intriga četvrtog poglavlja romana, i bez književne dogradnje kakvu zahteva roman ili filmski scenario, predstavlja nadasve zanimljivu i potresnu priču. NJen tragični junak je Sidranov novi profesor književnosti i razredni starešina u trećem razredu gimnazije Juraj Marek, revidirac, kapo i batinaš sa Golog otoka koji je tamo mlatio i zlostavljao još neprevaspitane robijaše, pa tako i piščevog oca Mehmeda. NJihove životne putanje ukrštaju se još jednom u trenutku kada je Sidran gimanazijalac na najpresudnijoj životnoj raskrsnici, na kojoj se, kaže on, odlučivalo šta će od njega biti. Mladi Sidran, koji danas uživa status „neupitne kulturne ikone u BiH“, taj razred ponavlja a zbog kretanja u društvu besprizornih vršnjaka na putu je za popravni dom u Stocu. Od definitivnog posrnuća u maloletničku delinkvenciju i polukriminal spasava ga upravo Marek koji u njemu otkriva (i podstiče) književni talenat. Na samrtnoj postelji otac ga pita ko mu je sad razrednik, a kad mu odgovara da je to „jedan divan, prekrasan čovjek“, Juraj Marek, otac zaprepašteno kaže „Zar ta pička?“, pa iako ruke jedva miče jednim zamahom sruši sa nahtkasne sve što se od lekova i injekcija na njoj nalazilo. Marek pred Sidranom skriva svoju golootočku epizodu, ali ga opčinjava kazivanjem o onome što je proživeo kao mlad skojevac i partizan, a posebno kao povratnik sa Golog otoka. Svodeći ovu storiju, Sidran kaže da je u njoj za njega bilo najpresudnije osećanje da je, dok je gubio biološkog oca, u Mareku sticao duhovnog oca, koji je u njemu prepoznao nekakvu darovitost. I, zaključiće: to je ono iz čega se rodio književnik Abdulah Sidran. Dok ovo govori, Sidran nam pokazuje jednu staru očevu dopisnicu iz Slovenije upućenu 1949. porodici u Sarajevu, zbog koje je, po svemu sudeći, zaradio odlazak na „mermer“. Inkriminišuće je, izgleda, bilo to što se najbližima obratio sa rečju „zdravstvujte“. Daje nam da pogledamo i jednu malu požutelu beležnicu koju je otac prošvercovao sa otoka i u kojoj su, pored očevih sitnih i teško čitljivih zapisa, i Abdulahove dečačke škrabotine. Pitaće, kaže, Dragoslava Mihailovića, s kojim je za sutradan imao zakazan sastanak u SANU, da li mu je poznato da je iko sličan dokument uspeo da sačuva i iznese sa Golog otoka. Kako sutradan saznajem, s našim verovatno najboljim poznavaocem golootočke tematike, koji je i sam bio zatvorenik na Golom otoku, proveo je u razgovoru čitava dva i po sata. Iako tokom večeri koju smo proveli zajedno nisu pokretane teme vezane za ratove u bivšoj Jugoslaviji, video sam da je Sidran spreman da govori o svemu pa sam ga upitao kako objašnjava to da ga je profesor dr Radovan Vučković u svojoj knjizi „Zbogom, Sarajevo“ (Prosveta, Beograd, 1994) optužio da je iz ratnog Sarajeva izvodio Srbe da bi potom uzimao njihove stanove. Pa time, odgovara Sidran, da je, nažalost, i njegov čestiti i stidljivi profesor Vučković naseo glasinama koje su se širile ne samo o njemu već i o mnogim drugim poznatim Sarajlijama. Istina je, kaže, da ni tokom opsade Sarajeva nije „lapio“ a ni „ćapio“ nikakav i ničiji stan, a i da se našao pri ruci nekim Srbima onoliko koliko je mogao. Pa navodi slučaj slikara Slobodana Perišića Bobe kojem je 1993. godine s mnogo muka pomogao da izađe iz Sarajeva i ode kod žene i ćerke u Prag i potrudio se i da mu se sačuva atelje u koji se Perišić vratio po završetku rata. Pominje i da je kod jednog od ratnih komandanata Sarajeva, Mušana Topalovića Cace, u više mahova, izdejstvovao oslobađanje nekoliko Srba od obaveze kopanja rovova na ratnim linijama. No, i to je prestalo kada ga je jednog dana pobesneli Caco dočekao s pitanjem kako se to on zauzima samo za Srbe a ni za jednog muslimana. Noć u Beogradu Sidran je prespavao u hotelu „Union“. Rano ujutro, sa Goranom Babićem, odvezao se u Novi Sad da bi se poslednji put videli sa Vujicom Rešinom Tucićem. Po povratku, proveo je nekoliko sati u SANU u razgovoru sa akademikom Dragoslavom Mihailovićem i istog popodneva odvezao se u Goražde gde je, kaže, našao mir i tišinu za pisanje. I vođenje malog „rata“ sa Sarajevom iz kojeg je, kako ovih dana reče u jednom intervjuu, otišao „iz filozofskih, zdravstvenih, ekoloških, kao i iz razloga mentalne higijene“.