Krajnji domet

Sklonost prema simetriji predstavlja verovatno najdublji poriv u pisanju Gorana Milašinovića. O tome govori i sam ritam njegovog izlaženja pred lice književne javnosti. Šesti po redu, roman Trougao, kvadrat publikovan je u potpuno pravilnom dvogodišnjem intervalu u kojem se, počev još od Heraklovog greha (1999), redom pojavljuju romansijerski naslovi ovog autora, po svoj prilici svedočeći o spisateljskoj discipini i razboritosti svoje vrste. Od ove hronološke srazmere ipak je, čini se, važnija ona koja je simbolično istaknuta već u nazivu najnovije Milašinovićeve knjige. Glavni junak, tačnije kazano, središnja svest kroz koju se prelamaju brojne pripovedne situacije i odnosi u vremenskom rasponu od osamdesetih i devedesetih do danas, a na relaciji Beograd – Atina – London – NJujork, ima, naime, neotklonjivu potrebu da prepoznaje ”geometrijske veze sa ljudima oko sebe“, pri čemu su u prvom planu zapravo ”dodiri i uglovi, nepredvidive forme“. Ovo je utoliko simptomatičnije što je u pitanju svest profesionalnog psihijatra, najvećim delom okrenuta pokušaju interpretativnog ovladavanja goropadnom i amorfnom stvarnošću, a od rane mladosti presudno skopčana sa sasvim drugačijim, pesničkim, odnosno konformističko-hedonističkim svestima generacijskih ispisnika Baneta i Marine, preostala dva povlašćena aktera romana. Likovi neizbežnih roditelja, ljubavnica i ljubavnika, kao i novopečenih bračnih partnera ocrtavaju zatvoreni krug personalnih odnosa ove i lokalno i univerzalno raspoznatljive pripovesti. Lako je primetiti da je Milašinović ovoga puta napravio pomak u odnosu na svoja prethodna ostvarenja, po pravilu posvećena tematizaciji ”gotove“ i ”okončane“ istorije, političke i kulturne u jednakoj meri. Ali kazivanje o našem dobu i ovdašnjim sindromima opet je, kao u Apsintu (2005) i drugim romanima, rukovođeno voljom za istom vrstom funkcionalnog sagledavanja koje naspram bezobličnosti ljudske povesti stavlja izrazito slikovitu oblikotvornost. Pri tome je, još uvek i te kako aktuelno, pripovedanje o ratovima, bombardovanjima, sankcijama, dezerterstvima, emigracijama i ostalim fenomenima balkanskog kraja veka propušteno kroz naročitu prizmu generacijske retrospekcije, oličene u revizionističkom slomu iluzija nekad buntovnog i neskrasivog, novotalasnog /pank naraštaja. Namesto ”apsintski“ gorke i ”opijatski“ pomerene, no ipak simetrično sagledive slike novopovesne stvarnosti, Trougao, kvadrat nudi, međutim, geometrijski ”iščašenu“ simetriju, ”pisanu nevidljivim mastilom“ u kojem su krv i snovi izmešani s takozvanim trezvenim mišljenjem, a hotimična nezrelost s paradoksalnom zrelošću. Simboličkim jezikom romana kazano, to znači da je negdašnji pogled na svet, sažet u buntovnu devizu ”izlomiti život, oduzeti mu tok“, jer ”u ono vreme svako je svakom dopuštao da živi na svoj način. Niko se nije dodirivao“ a ”rat je počeo ukrštanjem. Odjednom su se svi pomešali“, sada zamenilo obratno uviđanje da ”ljude treba neprestano mešati“ jer ”ljudi koji se ne mešaju, sve se više udaljavaju“, a ”sve dok postoje mesta na kojima se ukrštamo, sve je u redu sa svetom“. Ovo se dogodilo zahvaljujući pervertovanju same stvarnosti, tj. njene ideološke slike, koja je izolovanu, antiideološku generacijsku formulu tolerancije ”zajedno, a svako za sebe“ izobličila u militantnu kolektivnu logiku ”nema više mešanja… Svako na svoju stranu“ i tako raspršila prividno jasnu simetriju paralelnih ljudskih svetova koji ne smetaju jedni drugima. Goran Milašinović ispisao je na taj način svoju dosad, čini se, autorski najličniju knjigu, u isti mah sličnu ostalim njegovim romanima u potrebi stvaranja jedne odveć pregledne, bezmalo shematične vizije istorije i savremenosti, a opet i unekoliko drukčiju u neizbežnosti beleženja njihovih protivrečnih, uzajamno preobražavajućih fenomena koji tvore u konačnom utisku ipak nesvodivo lice ovoga doba. Reklo bi se da je to možda i krajnji domet koncepta koji ovaj autor tako metodično neguje od samog početka svoje romansijerske karijere.