Reciklirana ministarka

Gotovo je neko nepisano pravilo da se u scenskoj reinterpretaciji srpske dramske klasike smenjuju periodi Sterijine i Nušićeve aktuelnosti. Ako su devedesete, s lažnim, koristoljubivim i beskrupuloznim rodoljubljem i nejakom čežnjom da se preskoče zidovi palanačke izolacije, bile idealno doba za Sterijine rodoljupce i druge tikve, onda je ova decenija, sa zloćudnim dečjim bolestima demokratije oličenim u korupciji, karijerizmu i besprizornom partijskom potkusurivanju, pravo doba za Nušićeve ministarke, poslanike i druga sumnjiva lica. U takvim okolnostima, reditelj skoro da i nema drugu mogućnost osim aktuelizacije; njoj je pribegao i proslavljeni slovenački reditelj Dušan Jovanović u svojoj postavci Nušićeve Gospođe ministarke u Narodnom pozorištu u Nišu. Postupak osavremenjivanja sproveden je, pre svega, manjim izmenama teksta. Tako ova ministarka, a sve da bi bila u trendu, ne ugrađuje zlatni zub, već u njega stavlja „cirkon“ (to su oni kristalčići, ako niste znali), ne uči bridž već salsu, ne puši cigarete nego šmrče kokain; Pera pisar više nije iz administrativnog odeljenja, već iz protokola; ujka Vasa ne zapisuje želje familije, već ih snima kamerom. Ovakvih detalja ima bezbroj, a neki od njih, osim što vrše vremensko izmeštanje, pružaju osnovu i za dodatno komičko razigravanje: obraćanje kameri ili ošamućenost kokainom, na primer. Međutim, iako ih ima mnogo, ovakvih detalja, zapravo, nema dovoljno, jer su sačuvana neka dramaturška rešenja koja, iz savremene vizure, deluju anahrono: koji đak danas ne zna šta znači „all right“, kojoj je raspuštenici danas potrebna dozvola da se ponovo uda, koja žuta štampa danas pribegava, kada hoće nekog da ispljuje, „mandarinskim“ ili bilo kakvim aluzijama? Veći problem od nedoslednosti je površnost i banalnost ovakve rediteljske aktuelizacije. Kao što se iz navedenih primera lako može da zaključi, osavremenjivanje je sprovedeno na nivou detalja, konkretnih oznaka vremena, dok celina predstave svedoči o izostanku bilo kakve opšte i izoštrene teme, savremene ili ne. Drugim rečima, predstava hramlje od jednog do drugog vica, a fatalno joj nedostaje priča uobličena na savremenim sadržajima prepoznatim u klasici. Paradoksalno, ispostavlja se da je ovakva aktuelizacija vrlo staromodna i konvencionalna, jer bezazleni smeh koji ona izaziva daje punu podršku Nušićevim kritičarima koji smatraju da su, u svom izvornom obliku i značenju, njegove komedije abolirale ono što su, navodno, ismevale i osuđivale. Efekat površnosti, utisak da je pre reč o vickastom rediteljskom aranžiranju nego dubinskoj režiji, podupiru i krajnje mehanička glumačka ostvarenja koja kao da su spolja prilepljena. Čitavi likovi su rediteljski i glumački rešeni samo na osnovu banalnih gegova kao što su, recimo, žuljanje cipele ili grickanje noktiju. Utisak mehaničkog sprovođenja rediteljskih zadataka bio je najizraženiji u igri Sanje Krstović u ulozi Živke ministarke, jer ona nije uspostavljala partnersku saradnju niti odnos prema dramskoj građi i kao da je bila usmerena samo na spoljni efekat. Najviše dramske uverljivosti i komičke ležernosti imao je Aleksandar Marinković u ulozi žovijalnog i iskusnog prevaranta Ninkovića. Ima dosta simbolike u tome što je Gospođa ministarka gostovala na Velikoj sceni „LJuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, onoj na kojoj je, s boljim glumačkim rezultatom ali podjednako lošim rediteljskim konceptom, nedelju dana ranije premijerno izvedena Šekspirova komedija Kako vam drago. Posle ostataka scenske poetike koju je Slobodan Unkovski razvijao pre dvadesetak godina (setimo se samo Pozorišnih iluzija), sada smo, u Jovanovićevoj predstavi, videli i pravu reciklažu: scenografija (Jaka Ivanc), mnoga mizanscenska rešenja i drugi elementi predstave prekopirani su iz Jovanovićeve postavke iste Nušićeve komedije u Novoj Gorici... U bivšim jugoslovenskim republikama potvrdila se ili stasala srednja i mlađa generacija reditelja, tako da više nego poželjna pozorišna saradnja u našem regionu treba upravo njih da obuhvati: Vito Taufer, Ivica Buljan, Oliver Frljić, da pomenem samo neke. Insistiranje na ovim predstavnicima starije generaciji postaje – ne zbog njihovih godina već zbog očiglednog „stvaralačkog zamora“ (jedan od vodećih slovenačkih reditelja još uvek je osamdesetogodišnji Mile Korun) – projekat koji se teško može braniti umetničkim razlozima. Drugi mogućni razlozi nisu tema za umetničku kritiku.